Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku određivanja privremene mere

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Osnovni sud je doneo rešenje o privremenoj meri kojim je izmenio pravnosnažnu presudu o vršenju roditeljskog prava, pri čemu je dao pogrešnu pouku o pravnom leku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž . G . iz B . kod Krupnja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Ž. G . i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Loznici P2. 435/15 od 20. decembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. G . iz B . kod Krupnja je , 16. januara 2017. godine, preko punomoćnika A . G, advokata iz Krupnja, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici P2. 435/15 od 20. decembra 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18 – 21, 32, 64. i 65. Ustava Republike Srbije, kao i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenim rešenjem određena privremena mera kojom se menja stav drugi izreke pravnosnažne presude Osnovnog suda u Šapcu P2. 467/14 od 10. jula 2015. godine, tako što se maloletno dete parničnih stranaka poverava na negu, čuvanje i vaspitanje ocu – tužiocu, sa određeni m model om održavanja ličnih odnosa između maloletnog deteta i majke – tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe ; da je tužba sa predlogom za određivanje privremene mere podneta samo mesec dana nakon što je doneta pravnosnažna presuda kojom je vršenje roditeljskog prava nad maloletnim detetom povereno podnositeljki ustavne žalbe; da se u tom periodu nije promenio nijedan od kriterijuma koji utiču na ocenu šta je u najboljem interesu maloletnog deteta; da tužilac ničim nije dokazao verovatnost svog potraživanja, a naročito da bi bez privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja bilo osujećeno ili znatno otežano, odnosno da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta; da iz napred iznetog sledi da nije bilo zakonskog osnova za donošenje osporenog rešenja, čime je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje; da su osporenim rešenjem povređena i prava iz čl . 64. i 65. Ustava, imajući u vidu da je Osnovni sud u Loznici, na osnovu predloga podnetog nakon samo mesec dana, izmenio pravnosnažnu presudu kojom je bilo utvrđeno da je u najboljem interesu deteta da roditeljsko pravo nad njim vrši majka, a što je sve posledica manipulacije voljom deteta.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnositeljki ustavne žalbe dosudi troškove za sastav ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, kao i obaveštenje Osnovnog suda u Loznici od 28. februara 2020. godine, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac D. G . iz D . kod Koceljeve je 12. avgusta 201 5. godine podneo tužbu protiv tužene Ž . G, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava sadržan e u pravnosnažnoj presudi Osnovnog suda u Šapcu P2. 467/14 od 10. jula 2015. godine . Tužbom je predložena izmena stav a drug og, trećeg i pet og izreke navedene presude, utoliko što bi se vršenje roditeljsko g prav a nad maloletnom M.G, rođenom 5. decembra 2015. godine, poverilo tuži ocu, a tužena obavezala da daje odgovarajući doprinos u izdržavanju deteta , te priznalo pravo da sa maloletnim detetom održava lične odnose po određenom modelu. Tužbom je , takođe, predloženo određivanje privremene mere kojom bi se izmenio stav drugi izreke pravnosnažne presude Osnovnog suda u Šapcu P2. 467/14 od 10. jula 2015. godine i maloletno dete parničnih stranaka poverilo na negu čuvanje i vaspitanje tužiocu do pravnosnažnog okončanja spora.

Tužena je 22. januara 2016. godine podnela protivtužbu, kojom je predložila da se tužilac u potpunosti liši roditeljskog prava nad maloletnom M.G.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Loznici P2. 435/15 od 20. decembra 2016. godine usvojena je privremena mera tužioca, te je izmenjen stav drugi izreke presude Osnovnog suda u Šapcu P2. 467/14 od 10. jula 2015.godine, tako što je maloletno dete stranaka povereno na negu, čuvanje i vaspitanje ocu – tužiocu, koji će samostal no vršiti roditeljsko pravo do pravosnažnog okončanja spora, kao i stav peti izreke navedene presude tako što je način održavanj a ličnih odnosa između majke - tužene i maloletnog deteta uređen po modelu susret a u kontrolisanim uslovima u Centru za socijalni rad Koceljeva , na jedan do dva sata prve i treće sedmice u mesecu, radnim danom i u radno vreme Centra , do pravnosnažnog okončanja spora.

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je povodom privremene mere sud zatražio mišljenje Centra za socijalni rad Koceljeva i Centra za socijalni rad Krupanj, koji su se usaglasili i postigli zajednički dogovor da Centar za socijalni rad Koceljeva u ovom predmetu dostavi svoje mišljenje sudu , imajući u vidu da se dete nalazi na teritoriji koji je u nadležnosti Centra za socijalni rad Koceljeva , iz kog razloga ima bolji uvid u potrebe deteta ; da se Centar za socijalni rad Koceljeva izjasnio da postoji osnov za usvajanje privremene mere do okončanja spora , tako što će se dete poveriti ocu na samostalno vršenje rod iteljskog prava , pre svega , iz razloga što je dete napunilo deset godina i izjasnilo se da želi da živi kod oca ; da se u izveštaju navodi da je Centar u više navrata razgovarao sa detetom koje se nedvosmisleno izjasnilo da želi da boravi kod oca a da se viđa sa majkom, ali ne u majčinoj kući , već u Koceljevi ili u D , zato što se plaši da ako ostane kod majke duže da mu ona neće dozvoliti da se vrati kod oca ; da je Centar za socijalni rad Koceljeva takođe predložio da sud, ukoliko usvoji privremenu meru , odluč i da se susreti deteta sa majkom do okončanja spora odvijaju u kontrolisanim uslovima u Centru za socijalni rad Koceljeva , na jedan do dva sata , prve i treće sedmice u mesecu , radnim da nom i u radno vreme Centra za socijalni rad ; da imajuću u vidu sve navedeno, te odredb e člana 65. tač . 1 ) i 3) i čl ana 449 . Zakona o izvršenju i obezbeđenju, sud je usvojio predloženu privremenu meru i odlučio kao u izreci ovog rešenja.

U pouci o pravnom leku je navedeno da žalba protiv rešenja nije dozvoljena.

Presudom Osnovnog suda u Loznici P2. 435/15 , koja je doneta istog dana kada i osporeno rešenje o privremenoj meri (20. decembra 2016. godine) izmenjeni su stav drugi, treći i peti izreke presude Osnovnog suda u Šapcu P2. 467/14 od 10. jula 2015.godine, tako što je: maloletno dete stranaka M.G. povereno na negu, čuvanje i vaspitanje tužiocu-protivtuženom koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo (stav prvi) ; tužena-protivtužena obavezana da na ime svog doprinosa u izdržavanju maloletnog deteta plaća mesečno po 7.000 dinara, počev od 12. avgusta 2015. godine, sve dok obaveza traje po zakonu ili se ne izmeni (stav drugi) ; način održavanja ličnih odnosa između tužene-protivtužilje i maloletnog deteta ur eđen tako što će se viđenje odvijati u kontrolisanim uslovima u Centru za socijalni rad, na jedan do dva sata prve i treće sedmice u mesecu, radnim danom i u radno vreme, i to prve sedmice u Centru za socijalni rad Koceljeva, a treće sedmice u Centru za socijalni rad Krupanj, s tim da se dani za viđenje usklade sa školskim obavezama deteta, a ukoliko dete izrazi želju da boravi kod majke, da se tada lični odnos i održavaju tako što će maloletno dete boraviti kod majke svakog prvog i trećeg vikenda, počev od petka u 13,00 časova, kada će ga majka preuzimati ispred škole, na koje mesto će ga i vraćati u nedelju u 16,00 časova, kao i na dan krsne slave, preslave, svakog drugog Božića, Vaskrsa i rođendana deteta, prvih 10 dana zimskog raspusta i deo letnjeg raspusta u julu mesecu. Istom presudom je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene -protivtužilje.

Odlučujući o žalbi tužene-protivtužilje, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž2. 187/17 od 12. aprila 2017. godine, kojom je žalbu odbio i navedenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 2046/17 od 27. septembra 2017. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužene-protivtužilje podnetu protiv navedene drugostepene presude.

Označene presud e ni su osporene pred Ustavnim sudom (podnošenjem ustavne žalbe).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 399. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14 ) (u daljem tekstu: ZPP), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano da je protiv rešenja o određivanju privremene mere dozvoljena posebna žalba, osim ako zakonom nije drugačije propisano. Sadržina ove odredbe se nije menjala sa kasnijim izmenama i dopunama ZPP.

Odredbom člana 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) propisano je da se na postupak suda koji je u vezi sa porodičnim odnosima primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS", br. 31/11, 99/11 – dr.zakon , 109/13 – Odluka US, 55/14 i139/14), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da privremenu meru može odrediti sud, a sprovesti sud ili izvršitelj pre pokretanja, u toku, kao i po okončanju sudskog ili upravnog postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno (član 285. stav 1.); da se radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja može odrediti privremena mera, ako je izvršni poverilac učinio verovatnim postojanje potraživanja i opasnost da će se ostvarenje potraživanja osujetiti ili znatno otežati, da se privremena mera može odrediti i kad izvršni poverilac učini verovatnim da je mera potrebna da bi se sprečila upotreba sile ili nastanak nenadoknadive štete (član 296. st. 1. i 2.); da se radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja može odrediti svaka mera kojom se postiže svrha takvog obezbeđenja, a naročito – zabrana otuđenja i opterećenja pokretnih stvari na koje je upravljeno potraživanje, oduzimanje tih stvari i poveravanje na čuvanje izvršnom poveriocu ili trećem licu, odnosno čuvanje u sudskom depozitu, zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti na koju je upravljeno potraživanje, uz upis zabrane u javnu knjigu, zabrana izvršnom dužniku da preduzima radnje koje mogu naneti štetu izvršnom poveriocu, kao i zabrana da se izvrše promene na stvarima na koje je upravljeno potraživanje, zabrana dužniku izvršnog dužnika da izvršnom dužniku preda stvari na koje je upravljeno potraživanje, zabrana otuđenja i opterećenja akcija ili udela u društvu na koje upravljeno potraživanje i zabeležba ove zabrane u Centralnom registru hartija od vrednosti, javnom registru privrednih društava i knjizi članova društva, zabrana korišćenja i raspolaganja pravima iz akcija i udela i poveravanje akcija ili udela na upravljanje trećem licu, uključujući postavljanje privremene uprave nad društvom, nalog izvršnom dužniku da obavi određene radnje potrebne da bi se sačuvala pokretna ili nepokretna stvar, sprečila njena fizička promena, oštećenje ili uništenje, ovlašćenje izvršnom poveriocu da sam ili preko trećeg lica učini neku radnju ili pribavi određenu stvar o trošku izvršnog dužnika, naročito ako je to neophodno da bi se uspostavilo pređašnje stanje, plaćanje naknade zarade zaposlenom u toku spora o nezakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa, ako je to neophodno za njegovo izdržavanje i izdržavanje lica koja je po zakonu dužan da izdržava, uz istovremeno određivanje sredstava izvršenja za prinudnu naplatu naknade zarade ili privremeno vraćanje zaposlenog na rad, privremeno uređenje spornog odnosa, da bi se otklonila opasnost od nasilja ili veće nenadoknadive štete (član 297. stav 1.).

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku po ustavnoj žalbi kao prethodno razmatrao pitanje da li osporeno rešenj e predstavlja pojedinačni akt koji može biti osporen u postupku zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Prema praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, opšte je pravilo da se privremenim merama odlučuje o građanskim pravima i obavezama, s tim što se ovo opšte pravilo ne može primeniti u svim postupcima u kojima se odlučuje o privremenim merama. Dakle, nisu sve privremene mere akti kojima se odlučuje o građanskim pravima i slobodama. Evropski sud za ljudska prava je u presudi Micallef protiv Malte, broj predstavke 17056/06 , od 15. oktobra 2009. godine, postavio dva kriterijuma na osnovu kojih se član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda može primeniti na postupak određivanja privremenih mera. Član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda se sadržinski bitno ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava.

Prvi kriterijum koji je istaknut u navedenoj presudi Evropskog suda za ljudska prava jeste da pravo o kojem se odlučuje u glavnom postupku i u postupku određivanja privremene mere mora biti građansko, u skladu sa standardima koje postavlja član 6. stav 1. Evropske konvencije. Drugi kriterijum jeste predmet i svrha privremene mere i njeni učinci, odnosno da li se privremenom merom delotvorno odlučuje o građanskom pravu ili obavezi.

Polazeći od navedenih kriterijuma, kao i činjenice da je, u konkretnom slučaju, privremena mera određena prema majci maloletnog deteta, nad kojim je vršenje roditeljskog prava do okončanja spora povereno ocu , Ustavni sud nalazi da su ostvarena oba kriterijuma iz presude Micallef protiv Malte, odnosno da osporeno rešenje predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da podnosi teljka ustavne žalbe, u suštini, ukazuje na proizvoljnost u postupanju i odlučivanju Osnovnog suda u Loznici, jer u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za određivanje privremene mere kojom se menja pravnosnažn a odluk a o vršenju roditeljskog prava, posebno iz razloga što je predlog za njeno određivanje usledio samo mesec nakon donošenja navedene odluke .

Ustavni sud je najpre uoč io da je Osnovni sud u Loznici u pouci o pravnom leku naveo da žalba protiv osporenog rešenja nije dozvoljena. Saglasno odredbi člana 399. stav 3. ZPP , pravo na posebnu žalbu protiv rešenja o određivanju privremene mere u toku parničnog postupka ustanovljeno je kao pravilo. Izuzetke od ovog pravila ZPP je propisao kod privremenih mera u parnicama iz radnih odnosa i parnicama zbog smetanja državine. Porodični zakon ne sadrži odredbe kojima se uređuje materija privremenih mera u postupcima koji su vezi sa porodičnim odnosima, što znači da se u tom pogledu, saglasno članu 202. navedenog Zakona, neposredno primenjuju odredbe ZPP. Prema tome, kada se, kao u konkretnom slučaju, u parničnom postupku koji je u vezi sa porodičnim odnosima odlučuje o predlogu za određivanje privremene mere, stranke imaju pravo na pravni lek. S tim u vezi, podnositeljki ustavne žalbe, kao parničnoj stranci protiv koje je određena privremena mera, pripadalo je pravo na izjavljivanje posebne žalbe nadležnom drugostepenom sudu, iako o tome nije bila poučena od strane donosioca osporenog akta.

Ustavni sud ukazuje da, iako nije izričito utvrđeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje, jer preduslov odlučivanja o nečijim pravima i obavezama jeste vođenje odgovarajućeg postupka u kome će se o tim pravima i obavezama najpre raspraviti , a potom i odlučiti. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je pogrešnom pravnom poukom podnositeljka ustavne žalbe bila lišena prava da izjavi žalbu, kako bi pravilnost i zakonitost osporenog rešenja mogao da ispita nadležan drugostepeni sud .

Prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, u ovakvim slučajevima se , po pravilu, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe , pre obraćanja Ustavnom sudu, nije iskoristio sva Zakonom predviđena pravna sredstva za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, ali da zbog propusta suda ne bi sme o da trpi štetne posledice. Ustavni sud tada podnosiocu ustavne žalbe daje mogućnost da u naknadno ostavljenom roku izjavi pravni lek koji mu je greškom suda bio uskraćen . Drugim rečima, ostavlja se mogućnost da se štetne posledice učinjene povrede prava otklone bez intervencije Ustavnog suda, tako što bi se utvrdi la povred a prava i izrek la mer a poništaja osporenog akta.

Ovde je , međutim, presuda kojom je odlučeno o zahtevima parničnih stranaka doneta istog dana kada i osporeno rešenje o privremenoj meri. Devet meseci kasnije je okončan i postupak po reviziji podnositeljke ustavne žalbe. Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 2046/17 od 27. septembra 2017. godine odbi o kao neosnovanu revizij u podnositeljke ustavne žalbe podnet u protiv pravnosnažne presude kojom je izmenjen stav drugi izreke pravnosnažne presude Osnovnog suda u Šapcu P2. 467/14 od 10. jula 2015. godine, tako što je samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletn im dete tom parničnih stranaka povereno ocu – tužiocu. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da ovde nema mesta ostavljanju naknadnog roka za podnošenje žalbe, imajući u vidu da je postupak u kome je osporena privremena mera određena okončan u relat ivno kratkom vremenskom periodu, a budući da je pravnosnažnom presudom izmenjena odluka o vršenju roditeljskog prava, osporena privremena mera je suštinski, na taj način, potvrđena i opravdana. Iz tog razloga, Ustavni sud ovde može samo konstatovati da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pri čemu, Ustavni sud posebno ima u vidu da osporenim rešenjem nije samo privremeno (do okončanja spora) uređen sporni odnos. Njime je, takođe, izmenjena pravnosnažna presuda, čime su , po shvatanju Ustavnog suda, prekoračena ovlašćenja suda u postupku odlučivanja o privremenoj meri kojom se traži obezbeđenje nenovčanog potraživanja, a što predstavlja i više nego dovoljan razlog zbog kojeg je podnositeljki ustavne žalbe moralo biti omogućeno pravo na žalbu. Ustavni sud konstatu je i da je osporeno rešenje doneto s pozivom na odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ , broj 106/15 ), čijoj primeni ovde nije bilo mesta. Naime, predmetni postupak obezbeđenja započet je tužbom od 12. avgusta 2015. godine, dok je navedeni Zakon počeo da se primenjuje 1. jula 2016. godine, pri čemu je prelaznom odredbom (član 545.) propisano da se izvršni postupci i postupci obezbeđenja koji su počeli pre njegovog stupanja na snagu nastavljaju prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 – dr. zakon, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14).

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Loznici P2. 435/15 od 20. decembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Polazeći od toga da je pravnosnažnom presudom izmenjena odluka o vršenju roditeljskog prava, na koji način je osporena privremena mera suštinski potvrđena i opravdana, Ustavni sud nalazi da nije celishodno da se kao način otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede prava na pravično suđenje odredi poništaj osporenog akta. Kako ustavnom žalbom nije tražena naknada nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da samo utvrđenje povrede prava, u konkretnom slučaju, predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za podnositeljku ustavne žalbe.

Zbog činjenice da osporeno rešenje ne predstavlja akt donet po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu, Ustavni sud konkretne navode ustavne žalbe kojima se argumentuj u tvrdnje o povred i označenih Ustavom utvrđenih prava i načela nije posebno razmatrao.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku određivanja privremene mere

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti