Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne osuđujuće presude. Nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje i odbranu, jer je postupak u celini bio pravičan, uprkos procesnim nepravilnostima u predistrazi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4651/2015
13.07.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolariuć, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz Gospođinaca kod Žablja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. jula 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. P . izjavljena protiv presude Višeg suda u Novom Sadu K. 272/12 od 23. juna 2014. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 43/15 od 2. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Gospođinaca kod Žablja podneo je Ustavnom sudu, 16. jula 2015. godine, preko punomoćnika V. B, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu K. 272/12 od 23. juna 2014. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 43/15 od 2. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na odbranu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporavaju se presude kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 2. Krivičnog zakonika u vezi krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od devet godina.

Tvrdnju o povredi označenih ustavnih prava podnosilac zasniva, pored ostalog, na navodima: da je prvostepena presuda zasnovana na dokazima na kojima se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati – zapisnik o saslušanju okrivljenog, ovde podnosioca, u policiji bez branioca, i to od strane više policijskih službenika, čije prisustvo nije ni konstatovano u zapisniku, svi nalazi i mišljenja veštaka i drugi dokazi zasnovani na zapisniku o saslušanju okrivljenog u policiji i poverljivoj prepisci izmeđ u okrivljenog i njegovog branioca, iskaz svedoka, branioca okrivljenog S.A. Dalje se navodi: da je osporenom prvostepenom presudom prekoračena optužba; da u osporenim presudama nije pravilno utvrđen oblik vinosti sa kojim je krivično delo izvršeno; da je sud pogrešno primenio krivični zakon, jer je presudna pitanja koja zahtevaju stručna tumačenja (tehnički normativi u vezi sa elektroinstalacijama) smatrao pravnim pitanjima; da su sudovi u osporenim presudama izvedene dokaze cenili suprotno obavezi da sa jednakom pažnjom utvrde kako činjenice koje idu na teret okrivljenom, tako i činjenice koje mu idu u korist, odnosno da su propustili da svestrano i objektivno ocene izvedene dokaze; da je drugostepeni sud u osporenoj presudi utvrdio drugačije odlučujuće činjenice u odnosu na odlučujuće činjenica na kojima su zasnovane optužnica i osporena prvostepena presuda.

Podnosilac posebno ističe: da je prilikom prvog saslušanja u policiji morao imati branioca, s obzirom na to da se radi o krivičnom delu za koje je odbrana obavezna ; da, međutim, podnosilac nije imao izabranog branioca, niti mu je postavljen branilac po službenoj dužnosti; da činjenica da je tom saslušanju prisustvovao advokat S.A, koji nije bio niti izabrani niti postavljeni branilac, ne može zameniti obaveznu odbranu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, zbog čega je stav sudova u osporenim presudama da je njegov iskaz „procesno valjan“ pogrešan; da je, pri tome, ovaj advokat saslušan na glavnom pretresu u svojstvu svedoka na okolnosti verodostojnosti iskaza koji je podnosilac dao prilikom prvog saslušanj a u policiji; da, ako je sud već smatrao da je ovaj advokat u policiji imao svojstvo branioca, tim pre ga nije smeo salušati kao svedoka, jer je odredbama Zakonika o krivičnom postupku isključeno svedočenje lica koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja pro fesionalne tajne; da se, stoga, presuda nije mogla zasnivati ni na ovom dokazu, pa su navedenim propustima nadležnih sudova, povređena označena ustavna prava podnosioca.

U preostalom delu ustavne žalbe se analizira utvrđeno činjenično stanje u odnosu na odlučne činjenice i dokazuje da su sudovi u osporenim presudama, na osnovu izvedenih dokaza, pogrešno utvrdili činjenično stanje i na tako pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju zasnovali osporene presude.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava podnosioca na pravično suđenje i na odbranu, poništi osporene presude, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu štete u ukupnom iznosu od 5.500 evra, te da odloži izvršenje osporene prvostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Viši sud u Novom Sadu je 23. juna 2014. godine doneo osporenu presudu K. 272/12, kojom je podnosioca oglasio krivim zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 2. Krivičnog zakonika u vezi krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od devet godina.

Odlučujući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je 2. aprila 2015. godine doneo presudu Kž.1. 43/15, kojom je žalbu podnosioca kao okrivljenog odbio kao neosnovanu i prvostepenu presudu potvrdio.

U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, što se tiče navoda žalbe branioca okrivljenog, ovde podnosioca, a koji se tiču branioca po službenoj dužnosti ovog okrivljenog u policiji, sud našao da u vezi sa tim nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano tom žalbom ukazuje; da činjenica da nije doneto rešenje od strane MUP o postavljanju branioca po službenoj dužnosti nije o d uticaja na suštinsku činjenicu da je ovaj okrivljeni imao branioca prilikom saslušanja u policiji, te da je i u tom smislu njegov iskaz procesno valjan; da ispitivanjem branioca koji je bio prisutan saslušanju ovog okrivljenog u policiji, advokata S .A. na glavnom pretresu u svojstvu svedoka, nije povređena odredba člana 93. stav 1. tačka 2) ZKP, jer ovaj svedok nije ispitivan na okolnosti čije bi iznošenje predstavljalo povredu dužnosti čuvanja profesionalne tajne, nego na okolnosti kako je teklo saslušanje ovog okrivljenog u policiji, odnosno, u pogledu verodostojnosti tog njegovog iskaza .

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.).

Prema odredbama člana 15. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/1 3 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP), dokazi se prikupljaju i izvode u sk ladu sa ovim zakonikom, teret dokazivanja optužbe je na tužiocu , sud iz vodi dokaze na predlog stranaka, a sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odrediti da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.

Odredbama člana 16. ZKP propisano je : da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza; da je sud dužan da nepristrasno oceni izvedene dokaze i da na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom; da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju ; da presudu, ili rešenje koje odgovara presudi, sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost uveren ; da će sumnju u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, sud u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, rešiti u korist okrivljenog .

Odredbama člana 68. ZKP je, pored ostalog, propisano: da okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca u skladu sa odredbama ovog zakonika i da njegovom saslušanju prisustvuje branilac (stav 1. tač. 3) i 4)); da je organ postupka dužan da pre prvog saslušanja okrivljenog pouči o pravima iz stava 1. tač. 2) do 4) i tačka 6) ovog člana (stav 2.).

Odredba člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP propisuje da okrivljeni mora imati branioca ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od osam godina ili teža kazna – od prvog saslušanja, pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka;

Član 76. stav 1. ZKP predviđa da, ako u slučajevima iz člana 74. ovog zakonika branilac ne bude izabran ili u toku krivičnog postupka okrivljeni ostane bez branioca ili se u slučaju iz člana 73. stav 3. tačka 4) ovog zakonika, ako je reč o obaveznoj odbrani, ne sporazume sa saokrivljenima o braniocu ili ne izabere drugog branioca, javni tužilac ili predsednik suda pred kojim se vodi postupak će mu za dalji tok postupka rešenjem postaviti branioca po službenoj dužnosti, po redosledu sa spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora.

Odredbama člana 84. ZKP propisano je da dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. stav 1. ovog zakonika (nezakoniti dokazi) ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Odredbama člana 85. ZKP je, pored ostalog, propisano: da će se okrivljenom saopštiti i omogućiti da koristi prava iz člana 68. stav 1. ovog zakonika, a upozoriće se na dužnosti koje ima (član 70.) i na posledice ako ih ne ispuni (stav 2.); da će se okrivljeni nakon toga pozvati da se izričito izjasni o tome da li će uzeti branioca po svom izboru, uz upozorenje da će mu ako ne izabere branioca u slučaju obavezne odbrane, biti postavljen branilac po službenoj dužnosti u skladu sa odredbama ovog zakonika (stav 3.); da okrivljeni može biti saslušan u odsustvu branioca ako se izričito odrekao tog prava, ako uredno pozvani branilac nije prisutan iako je obavešten o saslušanju (član 300. stav 1.), a ne postoji mogućnost da okrivljeni uzme drugog branioca ili ako za prvo saslušanje okrivljeni nije obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 časa od časa kad je poučen o ovom pravu (član 68. stav 1. tačka 4), osim u slučaju obavezne odbrane (stav 4.); da se, ako okrivljeni nije poučen ili mu nije omogućeno da koristi prava iz stava 2. ovog člana ili izjava okrivljenog iz stava 3. ovog člana o prisustvu branioca nije uneta u zapisnik ili ako je postupljeno protivno stavu 4. ovog člana ili ako je iskaz okrivljenog dobijen protivno članu 9. ovog zakonika, na iskazu okrivljenog ne može zasnivati sudska odluka (stav 5.).

Član 93. ZKP predviđa: da je od dužnosti svedočenja isključeno, pored ostalih, lice koje je branilac o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio (stav 1. tačka 3) ); da, izuzetno od stava 1. ovog člana, sud može na predlog okrivljenog ili njegovog branioca odlučiti da ispita lice koje je isključeno od dužnosti svedočenja (stav 2.).

Odredbe člana 287. ZKP propisuju da će, ako policija u predistražnom postupku preduzme dokaznu radnju o tome bez odlaganja obavestiti javnog tužioca (stav 1.); da dokazi koje je policija pribavila preduzimanjem dokaznih radnji mogu biti korišćeni u daljem toku krivičnog postupka, ako su dokazne radnje sprovedene u skladu sa ovim zakonikom (stav 2.).

Član 289. ZKP, pored ostalog, predviđa: da, kad policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku predviđene ovim zakonikom, može to lice pozivati samo u svojstvu osumnjičenog, i u pozivu će se osumnjičeni upozoriti da ima pravo da uzme branioca (stav 1.); da je, ako u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, policija dužna da ga odmah pouči o pravima iz člana 68. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika i o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju (stav 2.); da će o postupanju u smislu odredbi st. 1. i 2. ovog člana, policija bez odlaganja obavestiti nadležnog javnog tužioca, kao i da javni tužilac može obaviti saslušanje osumnjičenog, prisustvovati saslušanju ili saslušanje poveriti policiji (stav 3.); da će, ako osumnjičeni pristane da da iskaz, organ koji obavlja saslušanje postupiti u skladu sa odredbama ovog zakonika o saslušanju okrivljenog pod uslovom da su pristanak osumnjičenog da bude saslušan i njegov iskaz tokom saslušanja dati u prisustvu branioca, a zapisnik o ovom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku (stav 4.).

Odredbom člana 293. stav 3. ZKP je propisano da će se uhapšenom, ako u slučaju obavezne odbrane (član 74.) ne uzme branioca u roku od 24 časa od časa kad je poučen o ovom pravu ili izjavi da neće uzeti branioca, postaviti branilac po službenoj dužnosti.

Odredbe člana 438. stav 2. tač. 1) i 3) ZKP propisuju da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji i ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati, osim ako je, s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog do kaza bila donesena ista presuda i ako sud u toku glavnog pretresa nije primenio ili je nepravilno primenio neku odredbu ovog zakonika, a to je bilo od odlučnog uticaja na donošenje zakoni te i pravilne presude.

5. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe, u suštini , osporava način na koji su sudovi prema njemu primenili norme procesnog prava. Povredu označenih ustavnih prava podnosilac temelji prvenstveno na tvrdnji da je prvostepena presuda zasnovana na dokazima na kojima se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati. S obzirom na to da prilikom prvog saslušanja u policiji podnosilac nije imao izabranog branioca, niti mu je postavljen branilac po službenoj dužnosti , a u policiji je saslušan kao osumnjičeni za krivično delo za koje je odbrana obavezna, njegov iskaz, po mišljenju podnosioca, nije „procesno valjan“, odnosno na njemu se nije mogla zasnovati prvostepena presuda. Smatra da č injenica da je tom saslušanju prisustvovao advokat S.A., koji nije bio niti izabrani niti postavljeni branilac, ne može zameniti obaveznu odbranu u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Tvrdi da, kako je prvostepeni sud smatrao da je advokat S.A, prilikom prvog saslušanja podnosioca u policiji, imao svojstvo njegovog branioca po službenoj dužnosti, nije ga smeo saslušati u svojstvu svedoka, niti na njegovom iskazu zasnovati prvostepenu presudu. S obzirom na to da je osporena prvostepena presuda zasnovana i na ova dva dokaza , na kojima se nije mogla zasnovati, po mišljenju podnosioca, povređene su odredbe Zakonika o krivičnom postupku. Imajući u vidu da drugostepeni sud, odlučujući o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepene presude nije prihvatio ove njegove žalbene navode, već je prihvatio i potvrdio stav prvostepenog suda, podnosilac smatra da mu je proizvoljnom primenom procesnog prava povređen o pravo na odbranu i pravo na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, okrivljeni i njegov branilac su u sprovedenom krivičnom postupku isticali da okrivljeni prilikom prvog saslušanja u policiji nije imao izabranog branioca niti branioca postavljenog po službenoj dužnosti, iako je, s obzirom na težinu krivčnog dela koje mu je bilo stavljeno na teret, odbrana od strane advokata bila obavezna, a advokat koji je prisustvovao njegovom saslušanju nije postavljen za njegovog branioca niti rešenjem nadležnog javnog tužioca, niti rešenjem policije. Iz iskaza saslušanih svedoka, policajaca koji su saslušavali podnosioca kao osumnjičenog, proizlazi da je uobičajena praksa u policiji da se prilikom prvog saslušanja osumnjičenog i ne sačinjava rešenje o postavljanju branioca po službenoj dužnosti, te da u konkretnom slučaju takvo rešenje nije doneto, niti je osumnjičenom uručeno. Na glavnom pretresu je branilac okrivljenog predložio sudu da se pribave pismena iz kojih bi se utvrdilo da li je osumnjičenom prilikom prvog saslušanja u policiji bio postavljen branilac po službenoj dužnosti, ali je prvostepeni sud takav predlog odbrane odbio, smatrajući da te okolnosti nisu bitne za presuđenje.

Iz sadržine citiranih odredbi čl. 68, 74, 76, 84. i 85. Zakonika o krivičnom postupku proizlazi da okrivljeni (izraz koji služi kao opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i osuđenog), prilikom prvog saslušanja zbog krivičnog dela za koje je propisana obavezna odbrana, mora imati izabranog branioca ili branioca po službenoj dužnosti, koga rešenjem postavlja javni tužilac ili predsednik suda pred kojim se vodi postupak. Kako iz izričitih zakonskih odredbi jasno proizlazi da se branilac po službenoj dužnosti postavlja rešenjem javnog tužioca ili predsednika suda pred kojim se postupak vodi, Ustavni sud smatra da policijski službenici PU Novi Sad nisu mogli da započnu prvo saslušanje podnosioca ustavne žalbe u svojstvu osumnjičenog pre nego što osumnjičeni, ovde podnosilac, sam ne angažuje branioca po sopstvenom izboru, odnosno pre nego što mu branioca po službenoj dužnosti ne odredi nadležni javni tužilac, s obzirom na to da je podnosiocu ustav ne žalbe bilo stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela za koje je zakonom zaprećena kazna zatvora u trajanju od dve do dvanaest godina, zbog čega je okrivljeni od prvog saslušanja do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka morao imati branioca.

Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije , utvrdio da podnosilac ustavne žalbe prilikom prvog saslušanja u policiji u svojstvu osumnjičenog nije imao izabranog branioca, kao i da je u toku krivičnog postupka ostalo nepotpuno utvrđeno da li je advokat S.A, koji je bio prisutan prilikom saslušanja podnosioca ustavne žalbe u predistražnom postupku , bio postavljen rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu za branioca po službenoj dužnosti, saglasno odredbi člana 76. stav 1. ZKP. Naime, iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da je na glavnom pretresu iz iskaza okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, svedoka advokata S .A. i policijskih službenika N.S. i V.I. nesumnjivo utvrđeno da je pre saslušanja u predistražnom postupku podnosilac ustavne žalbe upozoren da mora imati branioca prilikom prvog saslušanja, te kako je on izjavio da ne zna koga bi angažovao, policijski službenici su mu rekli da će mu biti postavljen branilac po službenoj dužnosti S.A, na šta je on pristao; da je advokat S.A. pre saslušanja sa okrivljenim obavio poverljiv razgovor; da je advokat S.A. bio prisutan u toku njegovog saslušanja pred policijom u svojstvu osumnjičenog; da je okrivljenom i braniocu omogućeno da pročitaju zapisnik, ali da su oni slušali glasno diktiranje svega što je uneto u zapisnik, te su ga obojica potpisali bez primedbi.

Po oceni Ustavnog suda, u okolnostima konkretnog slučaja, odbijanje dokaznog predloga prvostepenog suda da utvrdi da li je doneto rešenje o postavljanju branioca po službenoj dužnosti osumnjičenom prilikom njegovog prvog saslušanja u policiji, suštinski nije dovelo do povrede prava na odbranu podnosioca ustavne žalbe. Ovo stoga što u toku krivičnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe podnosiocu nije bilo uskraćeno pravo da sam angažuje advokata po sopstvenom izboru, a njegovom saslušanju je prisustvovao advokat S.A, koji je bio pozvan od strane policijskih službenika, nakon što je okrivljeni izjavio da neće angažovati advokata i da pristaje da ga po službenoj dužnosti zastupa S.A, sa kojim je pre saslušanja obavio poverljiv razgovor. Stoga Ustavni sud ocenjuje da se, u okolnostima konkretnog slučaja, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosioca da advokat koji je prisustvovao prvom saslušanju okrivljenog bez rešenja kojim se postavlja za branioca po službenoj dužnosti, ne može imati svojstvo postavljenog branioca .

Ustavni sud ukazuje na to da je Viši sud u Novom Sadu time što je na glavnom pretresu, u sprovedenom dokaznom postupku, saslušao u svojstvu svedoka i advokat a S.A, ispitujući ga isključivo na okolnosti kako je on angažovan za odbranu okrivljenog u predistražnom postupku i kako je teklo saslušanje osumnjičenog u policiji, otklonio sve nepravilnosti koje su policijski službenici PU Novi Sad i Više javno tužilaštvo u Novom Sadu učinili prilikom postavljanja branioca po službenoj dužnosti podnosiocu ustavne žalbe, a koje, iako predstavljaju povredu procesnih odredbi, suštinski nisu dovele do povrede bilo kog Ustavom garantovanog prava.

Pored navedenog, a imajući u vidu da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da Viši sud u Novom Sadu prilikom ispitivanja advokata S.A. u svojstvu svedoka istog nije saslušavao na okolnosti čije bi iznošenje predstavljalo povredu dužnosti čuvanja profesionalne tajne, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe ni o arbitrrernoj primeni odredaba člana 93. ZKP.

Imajući u vidu navedeno, Usta vni sud je ocenio da navedeni dokazi – iskaz podnosioca kao osumnjičenog koji je dao prilikom prvog saslušanja u policiji u prisustvu advokata S.A, kao i iskaz istog advokata koji je dao u svojstvu svedoka na glavnom pretresu ne predstavljaju dokaze na kojima se sudske odluke ne mogu zasnivati, saglasno odredbi člana 16. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Imajući u vidu da se u postupku po ustavnoj žalbi ispituje da li je krivični postupak u celini bio pravičan, Ustavni sud je razmatrao da li je krivični sud više instance u postupku po pravnom leku obrazložio bitne žalbene navode kojima je podnosilac ustavne žalbe osporavao zakonitost prvostepene presude. Naime, okrivljeni je, pored ostalog, u žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude istakao da advokat S.A. u pretkrivičnom postupku nije postavljen za branioca po služabenoj dužnosti u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, kao i da prvostepeni sud nije mogao ovog advokata ispitati u svojstvu svedoka, upravo zato što ga je sud smatrao braniocem po službenoj dužnosti .

Ustavni sud ističe da je prilikom ocene da li obrazloženje odluke suda pravnog leka ispunjava standarde prava na pravično suđenje, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je u osporenoj presudi prihvatio argumente prvostepenog suda, navodeći da nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer činjenica da nije doneto rešenje od strane MUP o postavljanju branioca po službenoj dužnosti, po oceni suda, nije od uticaj a na suštinsku činjenicu da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, imao branioca prilikom saslušanja u policiji, te da je i u tom smislu njegov iskaz procesno valjan. Takođe, po stavu drugostepenog suda, ispitivanjem na glavnom pretresu u svojstvu svedoka branioca koji je bio prisutan saslušanju okrivljenog u policiji, advokata S.A, nije povređena odredba člana 93. stav 1. tačka 2) ZKP, jer ovaj svedok nije ispitivan na okolnosti čije bi iznošenje predstavljalo povredu dužnosti čuvanja profesionalne tajne, nego na okolnosti kako je teklo saslušanje ovog okrivljenog u policiji, odnosno u pogledu ver odostojnosti tog njegovog iskaza. U tom smislu, ispitivanjem navedenog svedoka na navedene okolnosti, po oceni drugostepenog suda, nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka.

Stoga, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu svih činjenica koje su bile od značaja za donošenje odluke u ovom krivičnom postupku .

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da osporene presude Višeg suda u Novom Sadu K. 272/12 od 23. juna 2014. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 43/15 od 2. aprila 2015. godine jesu obrazložene na način koji zadovoljava uslove iz član a 32. stav 1. Ustava, odnosno zadovoljavaju standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

U odnosu na ostale navode ustavne žalbe, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje na to da nije nadležan da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom, već samo da ispita da li je postupak u kome su te odluke donete bio u celini pravičan, odnosno da li je obezbedio podnosiocu procesne garancije sadržane u odredbama člana 32. Ustava. Ustavni sud nije ovlašćen da umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje izvedene dokaze u krivičnom postupku i da time preuzima sudsku nadležnost, niti da utvrđuje činjenično stanje, da se izjašnjava o postojanju krivičnog dela, pravnoj kvalifikaciji krivičnog dela, krivici okrivljenog, kao i o celishodnosti vrste i visine izrečene krivične sankcije, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu neke od stranaka u postupku, što ovde, po oceni Ustavnog suda, nije slučaj.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nisu povređena prava podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje i na odbranu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 2. Ustava, pa je u tom delu ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), pa je odlučio kao u izreci.

Imajući u vidu da je Ustavni sud doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi, razmatranje zahteva za odlaganje izvršenja osporene prvostepene presude je bespredmetno.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti