Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom dvanaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko 12 godina do prekida zbog stečaja tuženog. Nalaže se nadležnom sudu da postupak okonča u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4654/2010
28.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dalibora Marjanovića iz Sokobanje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj

28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dalibora Marjanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sokobanji u predmetu P1. 149/04, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 1117/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Zaječaru da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dalibor Marjanović iz Sokobanje je 28. oktobra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Sokobanji u predmetu P1.149/04.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 1999. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Sokobanji ; da su prvostepene presude više puta ukidane i da je poslednja presuda doneta 29. marta 2005. godine pod brojem P1. 149/04; da je protiv te presude podneo žalbu , o kojoj je Apelacioni sud u Beogradu odlučio 3. juna 2010. godine; da je postupak vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru, ali kako je nad tuženim otvoren stečaj , parnični postupak je prekinut rešenjem P1. 1117/10 od 24. septembra 2010. godine; da je spor trajao 11 godina od čega je pet godina bio pred drugostepenim sudom čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku . Podnosilac je naveo da mu je povređeno i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava jer kako ističe , imajući u vidu da je tuženi otišao u stečaj, on nikada neće moći da naplati štetu jer tuženi nema dovoljno imovine za naplatu potraživanja a da je postupak završen u roku, svoje potraživanje je mogao da naplati od tuženog. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska pravna i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična članu 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Sokobanji P1. 149/04, a sada Osnovnog suda u Zaječaru P1. 1117/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. oktobra 1998. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Sokobanji protiv tuženog d.o.o. „Gugi“ iz Sokobanje, radi naknade štete .

Pred Opštinskim sudom u Sokobanji bilo je održano tri ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nisu održana jer na strani tuženog niko nije pristupio na ročišta . Presudom Opštinskog suda u Sokobanji P1.46/2000 od 27. decembra 2000. godine u stavu 1. izreke usvojen je tužbeni zahtev pa se tuženi obavezuje da tužiocu isplati određene novčane iznose na ime neisplaćene zarade kao i zarade za vreme bolovanja za određene vremenske periode ; u stavu 2. izreke odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se na ime naknade štete zbog zadobijene povrede isplati tužiocu određeni novčani iznos; u stavu 3. izreke tuženi je obavezan da tužiocu na doknadi troškove postupka.

Presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1332/01 od 30. oktobra 2001. godine, donetom po žalbama stranaka odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je prvostepena presuda u stavu 1. izreke, a ukinuta je prvostepena presuda u stavu 2 izreke kao i odluka o troškovima parničnog postupka iz stava 3. izreke. U nastavku postupka pred prvostepenim sudom je održano četiri ročišta za glavnu raspravu, a jedno ročište nije održano zbog nedolaska tužioca.

Presudom Opštinskom suda u Sokobanji P1. 16/02 od 24. juna 2002. godine u stavu jedan izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade štete zbog povrede isplati određen novčani iznos, u stavu dva izreke za ostatak tužbenog zahteva preko d osuđenih iznosa tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan , u stavu tri izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je tuženi obavezan da tužiocu na ime neisplaćene zarade za određen period isplati određen iznos , a u stavu četiri izreke preostali tužben i zahtev za isplatu neisplaćene zarade je odbijen kao neosnovan, u stavu pet izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev za isplatu naknade štete zbog nesposobnosti za rad, a u stavu šest izreke je preostali tužben i zahtev preko dosuđenog za isplatu naknade štete zbog nesposobnosti za rad odbijen kao neosnovan , dok je u stavu sedam izreke tuženi obavezan da tužiocu nadoknadi troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1867/02 od 21. novembra 2002. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Sokobanji P1.16/02 od 24. juna 2002. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano je tri ročišta, a dva ročišta nisu održana, i to jedno zbog nedolaska svedoka, a jedno zbog nedolaska tužioca. Presudom Opštinskog suda u Sokobanji P1. 12/03 od 15. ju la 2003. godine odbijen je tužbeni zahtev u celini kao neosnovan. Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1378/03 od 28. oktobra 2003. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Sokobanji P1. 12/03 od 15. jula 2003. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu .

U nastavku postupka pred prvostepenim sudom su održan a dva ročišta , a tri nisu održana , i to jedno ročište nije održano zbog bolesti tužioca, a dva jer na strani tuženog niko nije pristupio.

Presudom Opštinskog suda u Sokobanji P1.158/03 od 6. aprila 2004. godine odbijen je tužbeni zahtev u celini kao neosnovan.

Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1. 980/04 od 30. juna 2004. godine, donetim po žalbi tužioca , ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen na ponovno suđenje. U nastavku postupka održano je dva ročišta a jedno ročište nije održano zbog nedolaska svedoka.

Presudom Opštinskog suda u Sokobanji P1.149/04 od 29. marta 2005. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u celini. Protiv navedene presude tužilac je podneo žalbu 26. maja 2005. godine Okružnom sudu u Zaječaru i taj sud ni je odlučio o žalbi do kraja 2009. godine, do kada je predmet bio u njegovoj nadležnosti .

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž I 5478/10 od 30. juna 2010. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Sokobanji P1.149/04 od 29. marta 2005. godine i predmet uputio Osnovnom sudu u Zaječaru na ponovno suđenje. Osnovni sud u Zaječaru je 19. jula 2010. godine obavešten da je nad stečajnim dužnikom, ovde tuženim, pokrenut stečajni postupak 9. ju la 2010. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru P1-1117/10 od 24. septembra 2010. godine prekinut je postupak usled otvaranja stečaja nad tuženim.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.). Takođe i prema Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog sudsk og postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione tmporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe 21. oktobra 1998. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji su se vodi o pred Opštinskim sudom u Sokobanji u predmetu P1. 149/04, a zatim pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P1. 1117/10.

Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede ovog zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnog suda.

Naime, od podnošenja tužbe 21. oktobra 1998. godine postupak i dalje nije okončan, što je nerazumno dug period koji se ničim ne može opravdati.

Takođe, u postupku je bilo doneto pet prvostepenih presuda koje su ukidane od strane drugostepenog suda da bi se postupak prekinuo 24. septembra 2010. godine zbog otvaranja stečaja nad tuženim.

Po oceni Suda, ovaj predmet je imao određenu složenost i iziskivao je izvođenje većeg broja dokaza saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka i veštačenjem od strane sudskih veštaka inženjera zaštite na radu i medicinske struke, međutim ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za dvanaestogodišnje trajanje postupka do njegovog prekida. Takođe, i višestruko ukidanje prvostepenih presuda od strane drugostepenog suda je u velikoj meri uticalo na trajanje postupka i dovelo do pravne nesigurnosti podnosioca ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda podnosilac se i ponašao u osporenom postupku u skladu sa zakonskim ovlašćenjima, postupao je po nalozima suda a izostanak sa dva ročišta nije od uticaja na nerazumno trajanje parničnog postupka imajući u vidu da i po kriterijumima i praksi Ustavnog suda dvanaestogodišnje trajanje parničnog postupka predstavlja nerazumno dugo trajanje. Ustavni sud nalazi da za nerazumno trajanje postupka Osnovni sud u Zaječaru ne snosi odgovornost , imajući u vidu da je predmet u njegovoj nadležnosti bio od 2010. godine.

Dakle, polazeći od navedenog Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem Opštinskog suda u Sokobanji u predmetu P1. 149/04 podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava te je, krećući se u granicama ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke , a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica konstatovane povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da kada se steknu uslovi preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno i ustavn o prav o na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a posebno da mu je to ustavno pravo povređeno budući da neće moći da naplati svoja potraživanja prema tuženom zbog dugog trajanja postupka , Ustavni sud nalazi da ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu za ocenu povrede prava na pravično suđenje u postupku koji nije okončan.

Stoga je u tom delu ustavna žalba odbačena, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b st av 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom dvanaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti