Odluka Ustavnog suda o povredi suđenja u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 500 evra. Deo žalbe protiv pravnosnažne presude se odbacuje.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-4659/2014
14.07.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić , dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 201 6. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7531/13 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1814/05) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Odbacuje se ustavna žalba M. S . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7657/13 od 6. marta 2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. M. S. iz Beograda je, 22. maja 2014. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7531/13 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1814/05) , kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7657/13 od 6. marta 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štetu iz člana 35. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 7. marta 2005. godine pravni prethodnik podnosioca podneo tužbu radi naknade štete i da je postupak okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7657/13 od 6. marta 2014. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od devet godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na naknadu štete i pravo na jednaku zaštitu prava iz razloga što su razlozi dati u obrazloženju presude međusobno protivrečeni i u suprotnosti sa pismenim dokazima; da je službeno lice - izvršitelj postupao na nedozvoljen način kada je pri sprovođenju prinudnog izvršenja dozvolio trećem licu koje nije stranka u izvršnom postupku da oduzme stvari iz stana tužilje u postupku iseljenja a da ostali veći deo stvari poveri na čuvanje protivnoj strani.
Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7531/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužilja Lj. S . je 7. marta 2005. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi naknade štete protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo pravde, „E. – H .“ i Lj . M.
U tužbi je navedeno: da je 29. januara 2003. godine izvršeno prinudno iseljenje pokretnih stvari tužilje iz njenog stana u Beogradu, na osnovu rešenja o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 82/02, i njene stvari, vredne nekoliko miliona dinara, smeštene su u garažu tuženog „E . – H .“; da tužilja nije mogla da prisustvuje iseljenju stvari jer se nalazila na lečenju, a da je, kada je saznala gde se stvari nalaze, predložila da se u postupku obezbeđenja dokaza od strane sudskog veštaka odgovarajuće struke popišu stvari; da kada je izvršen popis stvari, ona je preuzela stvari koje su tom prilikom popisane i saznala da je u međuvremenu jedan deo stvari neovlašćeno ustupljen tuženom Lj. M, njenom bratu, a da je znatan deo stvari nestao iz garaže tuženog „E .“ jer su stvari bile lako dostupne neograničenom broju lica; da je prvotužena Republika Srbija odgovorna za štetu koju pričine njeni ograni, u konkretnom slučaju odgovorna je za štetu nastalu propustom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koji je, sprovodeći prinudno izvršenje u predmetu I. 82/02, dozvolio da se u odsustvu dužnika stvari smeste u garažu poverioca i dozvolio da tuženi Lj. M . samovlasno uzme stvari za koje je smatrao da mu pripadaju po osnovu nasleđa; da se odgovornost „E .“ sastoji u tome što je to privredno društvo primilo stvari u svoju garažu koja je dostupna neograničenom broju lica i iz koje je deo stvari nestao. Predmet je dobio broj P. 1814/05.
Pred prvostepenim sudom je bilo održano šest ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u spise izvršnog postupka I. 82/02 kao i u određenu dokumentaciju, dok sedam ročišta nije bilo održano i to: tri iz procesnih razloga, tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog dojave o bombi u sudu.
Podneskom od 14. juna 2006. godine tužilja je povukla tužbu u odnosu na trećetuženog i rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1814/05 od 2. oktobra 2006. godine utvrđeno je da je tužba povučena u odnosu na trećetuženog Lj. M.
Uvidom u spise je utvrđeno da u periodu od 14. novembra 2006. godine do 12. decembra 2007. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.
Podneskom od 31. decembra 2007. godine, sin tužilje M . S, ovde podnosilac ustavne žalbe , obavestio je sud da je tužilja preminula 1. decembra 2006. godine i da on, kao njen zakonski naslednik , stupa u parnicu na mesto tužioca i dostavio je sudu ostavinsko rešenje kojim je oglašen za zakonskog naslednika pok. tužilje. Tužbeni zahtev je preciziran 12. decembra 2008. godine.
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7531/13 od 6. juna 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno isplate na ime naknade štete iznos od 953.500,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, povodom nestanka stvari koje su se nalazile u magacinu tuženog „E .-H.“ a.d, u periodu od 29. januara 2003. do 15. jula 2003. godine, bliže označenih u tom stavu izreke; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženoj Republici Srbiji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 48.000,00 dinara; u stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženom Privrednom društvu „E .-H.“ a.d. naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 19.400,00 dinara.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7657/13 od 6. marta 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7531/13 od 6. juna 2013. godine.
U obrazloženju ove presude je navedeno: da je na osnovu izvedenih dokaza utvrđeno da je 29. januara 2003. godine, na osnovu rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 82/02, sproveden postupak iseljenja majke tužioca, sada pok. Lj . S, po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1140/2000 od 7. marta 2001. godine i da je prilikom iseljenja, od strane sudskog izvršitelja zapisnički konstatovano koje su se stvari u tom trenutku nalazile u stanu; da je tužilac sa punomoćnikom svoje majke prisustvovao sprovođenju izvršenja i tada je odneo dve torbe u kojima su se nalazile lične stvari sada pok. Lj . S, dok su ostale njene stvari i pokućstvo ostale u stanu; da je tuženi privredno društvo „E .-H.“ izvršni poverilac u postupku izvršenja, sve stvari iz predmetnog stana preneo u svoje prostorije i o tome obavestio izvršni sud, koji je dopisom pozvao sada pok. Lj . S . da u roku od osam dana preuzme stvari; da je brat sada pok. Lj . S, Lj . M . podneo zahtev Četvrtom opštinskom sudu da mu preda pokretne stvari koje je rešenjem O. 132/98 od 19. oktobra 2000. godine nasledio od roditelja, a koje su se nalazile u stanu sada pok. Lj . S, nakon čega su mu te stvari i predate; da je Lj . S . preminula 1. decembra 2006. godine i tužilac je oglašen za njenog jedinog zakonskog naslednika; da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da tužbeni zahtev nije osnovan; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da u konkretnom slučaju nema odgovornosti tužene Republike Srbije u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima za štetu koju je eventualno pretrpela Lj. S, odnosno tužilac kao njen pravni sledbenik, s obzirom na to da je Četvrti opštinski sud u Beogradu postupak izvršenja I. 82/02 u svemu sproveo u skladu sa odredbama člana 199. stav 1. i člana 200. Zakona o izvršnom postupku, a isto tako nema ni odgovornosti tuženog privrednog društva „E.-H.“ jer tužilac nije dokazao da su postojale stvari za koje tvrdi da su nestale iz prostorija tog tuženog; da su neosnovani žalbeni navodi da je postupak izvršenja nezakonito sproveden jer se u to vreme izvršni dužnik, sada pok. majka tužioca, nalazila na lečenju, kao i da je prekršen zakon time što su stvari poverene na čuvanje izvršnom poveriocu , ovde tuženom privrednom društvu „E .-H.“, imajući u vidu da je članom 200. Zakona o izvršnom postupku predviđena mogućnost da se stvari izvršnog dužnika (ukoliko te stvari prilikom preduzimanja izvršnih radnji niko ne preuzme) mogu predati drugom licu da ih čuva o trošku dužnika, a da se o toj predaji obavesti dužnik uz ostavljanje primerenog roka da stvari preuzme uz naknadu troškova čuvanja; da formulacija tog člana ne isključuje mogućnost da lice kome se stvari predaju na čuvanje ne može da bude izvršni poverilac već se pod „drugim licem“ podrazumeva svako lice koje nije dužnik-sopstvenik stvari, tako da su neosnovane tvrdnje tužioca o postojanju sukoba interesa na strani tuženog kao izvršnog poverioca u postupku I. 82/02; da takođe neosnovano tužilac tvrdi da je sudski izvršitelj postupio na nedozvoljen način kada je omogućio licu koje nije stranka u postupku da uzme deo stvari izvršnog dužnika, jer iako Lj. M . nije bio stranka u postupku izvršenja, on se legitimisao kao vlasnik pokretnih stvari na osnovu rešenja o nasleđivanju, zbog čega je sudski izvršitelj postupio u skladu sa zakonom kada mu je stvari predao.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Članom 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).
5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.
Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i bez nepotrebnog odlugovlačenja.
Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak ukupno trajao devet godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.
Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.
Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon osam godina od podnete tužbe. Takođe, prvostepeni sud je imao period od preko godinu dana potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište (od 14. novembra 2006. do 12. decembra 2007. godine).
Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu 31. decembra 2007. godine kada je obavestio sud da je tužilja preminula, dostavio sudu ostavinsko rešenje da je on zakonski naslednik pok. tužilje i tražio da stupi u parnicu na mesto tužioca.
Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.
Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetne parnice. Ustavni sud konstatuje da je predmet spora u određenoj meri bio složen jer je na strani tuženih prvobitno bilo tri lica, a takođe sud je morao da izvede veći broj dokaza radi potpunog utvrđenja činjeničnog stanja, od čega je zavisili i pravilno presuđenje predmetnog spora.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7531/13 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1814/05), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u koji se računa period od kada je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu, kao i određenu složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.
7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7657/13 od 6. marta 2014. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da oceni zakonitost osporene presude.
Po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe nije naveo argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom parničnom postupku došlo do povrede navedenog Ustavom garantovanog prava, jer se suština navoda podnosioca prvenstveno odnosi na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza.
Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni utemeljeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog ili procesnog prava.
Ustavni sud konstatuje da podnosilac u ustavnoj žalbi u kojoj ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepene presude o kojima se drugostepeni sud detaljno već izjasnio, nije naveo razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosioca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući prvostepeni i drugostepeni sud dovoljno jasno i vrlo detaljno obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već u svemu ustavnopravno zasnovanim, zbog čega se ni navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao argumentovani ustavnopravni razlozi za iznetu tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.
Naime, u osporenoj drugostepenoj odluci je dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da u konkretnom slučaju ne postoji odgovornost tužene Republike Srbije u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima za štetu koju je eventualno pretrpeo tužilac, s obzirom na to da je konkretan postupak izvršenja u svemu sproveden u skladu sa odredbama Zakona o izvršnom postupku, a takođe su na ustavnopravno prihvatljiv način dati razlozi da nema ni odgovornosti tuženog privrednog društva „E .-H.“ jer tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , nije dokazao da su postojale stvari za koje je tvrdio da su nestale iz prostorija tog tuženog. Dakle, na ustavnopravno prihvatljiv način je obrazložen stav drugostepenog suda, a što u potpunosti prihvata i ovaj sud da u konkretnoj stvari podnosilac nije dokazao da je pretrpeo štetu umanjenjem imovine, te je odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za nadoknadu štete.
Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje.
U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na jednaku sudsku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavio bilo kakve dokaze da je Apelacioni sud u Beogradu u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke u odnosu na ovde osporenu presudu, a što je osnovni uslov da bi se o povredi navedenog ustavnog prava moglo odlučivati.
U vezi istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po nalaženju Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako u konkretnom slučaju osporenom presudom nije utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa, niti je Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome je doneta osporena presuda utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za razmatranje navoda o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7657/13 od 6. marta 2014. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.
8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.