Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku trajanja od osamnaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak za naknadu štete trajao preko osamnaest godina. Zbog neefikasnog postupanja sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mileta Stamenkovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mileta Stamenkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3613/98, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 71328/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 eura, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3613/98 od 28. novembra 2007. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije 157/98 od 23. juna 1998. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3255/10 od 31. marta 2010. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mile Stamenković iz Beograda je 29. oktobra 2010. godine , preko punomoćnika Ljiljane Savić, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu , dopunjenu 3. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na naknadu štete , prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3613/98 i protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3613/98 od 28. novembra 2007. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije 157/98 od 23. juna 1998. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3255/10 od 31. marta 2010. godine.

Podnosilac u ustavnoj žalbi hronološki iznosi činjenice koje smatra značajnim za rešavanje predmetnog parničnog postupka, kao i: da je parnični postupak pokrenuo 28. maja 1993.godine; da je za 17 godina koliko spor traje , održano više od 50 ročišta; da je obavljeno osam osnovnih i dopunskih veštačenja, napisano nebrojeno podnesaka, ali da to nije bilo dovoljno da sud pravilno oceni dokaze i donese odluku; da zbog nedelotvrnog i pogrešnog postupanja sudova postupak još nije okončan; da su time izazvani neopravdano visoki troškovi postupka.

Od Ustavnog suda traži da poništi osporene akte. Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu štete.

U dopuni ustavne žalbe od 6. novembra 2012. godine podnosilac ustavne žalbe je obavestio Ustavni sud da je predmetni parnični postupak okončan i zahtevao naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Drugog oppštinskog suda u Beogradu P. 3613/98, a zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71328/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. maja 1993. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Železničke stambene zadruge „15. april“ iz Beograda , radi ispunjenja ugovora i naknade štete.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano je trinaest ročišta za glavnu raspravu, dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem većeg broja svedoka, kao i veštačenjem od strane veštaka građevinske i ekonomsko finansijske struke.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2992/93 od 25. decembra 1995. godine obavezana je tužena da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime troškova otklanjanja nedostataka u izgradnji stana tužioca isplati iznos od 45.490,00 dinara i na ime razlike u površini stana od 26,96 m2 iznos od 292.977,36 dinara ili ukupno 338.437,46 dinara, sa zakonskom kamatom. Stavom drugim izreke ove presude obavezana je tužena da izvrši izmeštanje podstanice za centralno grejanje locirane ispod stana tužioca, tako da više ne može da smeta tužiocu, s tim što je obavezana da radove na izmeštanju izvrši do kraja grejne sezone 1995/96, a ukoliko ne izvrši, ovlašćuje se tužilac da radove izvede preko ovlkašćenog majstora, a na trošak tuženog ili da tužiocu isplati iznos od 313.570,00 dinara na ime umanjenja vrednosti stana, ukoliko ne postoje tehničke mogućnosti za izmeštaj podstanice, sa zakonskom kamatom. Stavom trećim izreke presude tužena je obavezana da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 6.559,00 dinara.

Tužena je 6 . maja 1996. godine protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2992/93 podnela žalbu.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 5276/97 od 23. jula 1997. godine u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i tuženog i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2992/93 od 25. decembra 1995. godine u stavu prvom izreke, a stavom drugim izreke ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2992/93 od 25. decembra 1995. godine u stavu drugom i trećem izreke i u tim delovima predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Tužena je 4. decembra 1997. godine podnela zahtev za zaštitu zakonitosti.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Gzz. 157/98 od 23. juna 1998. godine ukinute su presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 5276/97 od 23. jula 1997. godine i presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2992/93 od 25. decembra 1995. godine i predmet vrać en prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom u periodu od 30. januara 1998. godine do 22. aprila 2003. godine održano dvanaest ročišta, a šest ročišta nije održano ili iz razloga bolesti postupajućeg sudije, ili iz razloga što veštak nije došao na zakazano ročište, ili zbog nedostataka procesnih pretpostavki.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3613/98 od 22. aprila 2003. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu, na ime neosnovanog obogaćenja, isplati iznos od 4.838,85 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom po čev od 24. januara 1994. godine, a stavom drugim izreke ponovo je otvorena glavna rasprava zaključena 22. aprila 2003. godine u pogledu dela tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio isplatu iznosa od 444.146,00 dinara, sa kamatom na ime otklanjanja nedostataka izgradnji stana tužioca.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 12278/2003 od 11. decembra 2003. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i u stavu prvom izreke potvrđena delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3613/98 od 22. aprila 2003. godine.

Zatim je pred prvostepenim sudom, u periodu od 7. maja 200 4. godine do 28. novembra 2007 . godine, održano osam ročišta , dok četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, kao i iz razloga što nema dokaza da je punomoćnik tuženog uredno pozvan.

Osporenom delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3613/98 od 28. novembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade štete zbog nedostataka u izgradnji stana tužioca isplati iznos od 444.146,00 dinara, zajedno sa zakonskom kamatom počev od 30. avgusta 2000. godine, pa do isplate.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine predmet je dobio broj P. 71328/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu. U periodu od 14. oktobra 2010. godine do 19. januara 2011. godine pred prvostepenim sudom održano je tri ročišta.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3266/10 od 31. marta 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3613/98 od 28. novembra 20 07. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71328/10 od 19. januara 2011. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da izvrši radove na izradi odgovarajuće izolacije pregrade tavanice, što ako ne učini ovlašćuje se tužilac da iste radove izvrši preko ovlašćenog majstora, a na trošak tuženog, kao i da tužiocu na ime naknade štete prouzrokovane bukom iz podstanice plati iznos od 313.570,00 dinara , sa zakonskom kamatom počev od 10. septembra 1995. godine do konačne isplate ; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da na ime naknade štete zbog umanjenja tržišne vrednosti stana broj 1. prouzrokovane bukom iz podstanice izgrađene ispod stana u podrumskoj etaži zgrade u ulici Blagoja Parovića broj 105, isplati iznos od 8.003.880,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 9. novenbra 2010. godine pa do kona čne isplate; stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 261.700,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu P. 3452/11 od 7. decembra 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71328/10 od 19. januara 2011. godine u stavu prvom i drugom izreke; stavom drugim izreke iste presude preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 71328/10 od 19. januara 2011. godine, tako što je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 138.750,00 dinara.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbama člana 36. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (stav 1.) i utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (stav 2.)

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez oduglovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese č injenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, sobzirom na to da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da ocena suđenja u razumnom roku mora da obuhvati celokupni period trajanja postupka od momenta podnošenja tužbe sudu 28. maja 199 3. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak okončan posle više od osamnaest godina od podnošenja tužbe, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građansko-pravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je trajao skoro osamnaest godina, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da nadležni sudovi nisu preuzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bi li obavezni kako bi postupak završio u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno i neefikasno postupanje nadležnih sudova, koji nisu preduzimali sve neophodne mere da se parnični postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Prema mišljenju Ustavnog suda osamnaestogodišnje trajanje postupka predstavlja nerazumno dug period, kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo trajanju postupka, imajući u vidu da se uredno odazivao pozivima za ročišta za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tom nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je bio značajan za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o naknadi za njega značajnog novčanog iznosa. Iako je predmet imao veću složenost i zahtevao izvođenje većeg broja dokaza saslušanjem svedoka i veštačenjem od strane sudskih veštaka građevinske i ekonomsko-finansijske struk e, to ne može biti opravdanje za nerazumno osamnaestogodišnje trajanje postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, krećući se u granicama ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3613/98, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 71328/10.

6. Razmatrajući način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je pošao od odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, kojom je propisano da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.800 eura, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi zahteva za naknadu materijalne štete koju je podnosilac tražio podneskom od od 6. novembra 2012. godine, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni zahtev neblagovremen, jer je podnet po isteku roka iz člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da se zahtev za naknadu štete mora podneti istovremeno sa podnošenjem ustavn e žalbe. Stoga je navedeni zahtev u tački 4. izreke odbačen kao neblagovremen, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao u tački 4. izreke.

8. Razmatrajući navode i razloge na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva tvrdnju o tome da su mu presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3613/98 od 28. novembra 2007. godine, rešenjem Vrhovnog suda Srbije 157/98 od 23. juna 1998. godine i presud om Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3255/10 od 31. marta 2010. godine, povređena prava iz člana 32. stav 1 , člana 35. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su osporenim aktima povređena označena ustavna prava, već podnosilac ponavljajući navode iznete u žalbi Apelacionom sudu, u suštini, traži da Ustavni sud, kao instancioni sud, još jednom oceni zakonitost osporen ih ak ata.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali, što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu nekog od Ustavom zajemčenih prava ne čini ustavnu žalbu automatski dopuštenom.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe u delu koji se odnose na povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da navedena odredba Ustava izričito sadrži garanciju prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Navedenim pravom se, po oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku daje mogućnost svakoj od strana u tom postupku da izjavi žalbu protiv prvostepene odluke suda, radi eventualnog preispitivanja kako utvrđenih činjenica, tako i primenjenog prava, u situaciji kada je takva žalba dopuštena, što je podnosilac ustavne žalbe i iskoristio.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kojem se osporavaju presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3613/98 od 28. novembra 2007. godine, rešenje Vrhovnog suda Srbije 157/98 od 23. juna 1998. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3255/10 od 31. marta 2010. godine , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), č lana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS," br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku trajanja od osamnaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti