Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za isplatu penzije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za uspostavljanje isplate penzije koji traje skoro osam godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete i nalaže hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M . iz Prizrena, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 9909 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M . iz Prizrena podneo je Ustavnom sudu, 30. aprila 2019. godine, preko punomoćnika R. G , advokata iz Novog Pazara, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 16. avgusta i 18. septembra 2019. godine, 31. marta 2020. godine, kao i 4. januara i 8. marta 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 9909 . Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da je zahtev za uspostavljanje isplate penzije podneo 17. jula 2013. godine, te da postupak nije pravnosnažno okončan. Postavio je zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njene dopune, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 17 . jula 2013. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za uspostavljanje isplate starosne penzije priznate rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i in validsko osiguranje – Filijala Beograd broj 374893 od 19 . oktobra 1993. godine.

Navedeni zahtev je odbijen rešenjem prvostepenog organa broj 181.1.6-3339/2013 od 1. oktobra 2013. godine, protiv koga je podnosilac 20. novembra 2013. godine izjavio žalbu.

Rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 01-02/181.6.3 2 620/14 od 24. februara 2014. godine, kojim je odbijena navedena žalba, dostavljeno je punomoćniku podnosioca 26. ili 27. jula 2017. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 12016/17 od 4 . aprila 2019. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 2620/14 od 6 . juna 2019. godine kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 1 . oktobra 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 181.6.2-1361/2019 od 29. avgusta 2016. godine odbio zahtev podnosioca, dok je drugostepeni organ rešenjem broj 01-02/181.6.3 10291/19 od 31. januara 2020. godine odbio žalbu podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 6912/20 od 10. decembra 2020 . godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 10291/19 od 5. februara 2021. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 29. avgusta 2019. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 213. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“ , br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje), koja se primenjuje od 1. juna 2017. godine, propisano je da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) je propisano da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 9909 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak pokrenut povodom zahteva podnosioca od 17 . jula 2013. godine i da još nije pravnosnažno okončan. Iz navedenog proizlazi da osporeni postupak traje sedam godina i deset meseci.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da je on izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode upravni postupak, odnosno suda koji vodi upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje donekle složeno, ali da se ne postavljaju složena pravna pitanja, posebno imajući u vidu da je, nakon donošenja presude Grudić protiv Srbije od 17. aprila 2012. godine (predstavka broj 31925/08), Evropski sud za ljudska prava doneo odluku u predmetu Skenderi i drugi protiv Srbije od 27. jula 2017. godine (predstavke br. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 i 47575/12), a koji se, takođe, odnosio na pitanje obustave isplate penzija osiguranicima sa prebivalištem na teritoriji AP Kosovo i Metohija i njihovo ponovno uspostavljanje.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ima legitiman interes da se o njegovom zahtevu za uspostavljanje isplate penzije odluči u razumnom roku.

Ispitujući postupanje upravnih organa i Upravnog suda u ovoj pravnoj stv ari, Ustavni sud je ocenio da su oni prevashodno doprineli dugom trajanju osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom postupku doneta dva rešenja prvostepenog i četiri rešenja drugostepenog organa, kao i da su vođena dva upravna spora o zakonitosti konačnog rešenja. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presude ESLjP, Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj predstavke 70763/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Pored toga, osporeni postupak je obeležio dug period neaktivnosti upravnih organa, jer je drugostepeno rešenje od 24. februara 2014. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena 20. novembra 2013. godine, dostavljeno punomoćniku podnosioca jula 2017. godine, odnosno nakon tri i po godine od izjavljivanja žalbe .

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac u pomenutom periodu nije koristio pravno sredstvo zbog „ćutanja uprave“, u skladu sa zakonom. Naime, podnosilac je, u skladu sa odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, već početkom 2014. godine drugostepenom organu mogao podneti naknadni zahte v za odlučivanje o žalbi izjavljenoj 20. novembra 2013. godine, a ukoliko ni u narednih sedam dana po ponovljenom traženju ne bi bilo doneto i dostavljeno rešenje o žalbi, mogao je podneti tužbu zbog ćutanja uprave. Ipak, navedeno propuštanje podnosioca nije odlučujuće uticalo na ukupno trajanje osporenog postupka.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove naknade štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i period od tri i po godine u kome podnosilac nije koristio pravno sredstvo zbog „ćutanja uprave“ . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Imajući u vidu da postupak nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete i zahtev kojim je traženo da se utvrde povrede ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi, odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u tački 4. izreke, odnosno kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi sa zahtevom za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ , broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za isplatu penzije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti