Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro sedam godina. Sud je ocenio da je trajanje postupka nerazumno dugo s obzirom na hitnu prirodu spora.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1104/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P1. 4205/09 ) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .
2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.
3. Odbacuje se ustavna žalba D. V . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 1104/10 od 2. oktobra 2013. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1031/14 od 15. januara 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 632 /15 od 21. januara 2016. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. V . iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 13. juna 2016. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P1. 1104/10 od 2. oktobra 2013. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1031/14 od 15. januara 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 632/15 od 21. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1104/10.
U ustavnoj žalbi je ukazano na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka.
Podnosilac ustavne žalbe je p redložio Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenih ustavn ih prava i poništi osporene parnične presude. Tražio je naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Nije tražio naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 1104/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužilac D. V, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. jula 2009. godine tužbu Opštinskom sudu u Nišu protiv preuzeća „N .“ a.d. iz Niša, radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca i radi vraćanja tužioca na rad. Predmet je formiran pod brojem P1. 4205/09.
Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1104/10.
Osnovni sud u Nišu je osporenom presudom P1. 1104/10 od 2. oktobra 2013. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.
Apelacioni sud u Nišu je osporenom preudom Gž1. 1031/14 od 15. januara 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.
Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 632/15 od 21. januara 2016. godine odbio kao neosnovanu reviziju i potvrdio osporenu drugostepenu presudu. Osporena revizijska presuda dostavljena je punomoćniku tužioca 13. maja 2016. godine.
U predmetnom parničnom postupku zakazano je 24 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu četiri ročišta nisu održana (tri ročišta nisu održana zbog neuredne dostave poziva za ročište svedocima, a jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije), a u kom postupku je sproveden dokazni postupak saslušanjem svedoka, parničnih stranaka i uvidom u pismenu dokumentaciju.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).
5. Za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku relevantan je period od 29. jula 2009. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Nišu , do 13. maja 2016. godine, kada je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 632/15 od 21. januara 2016. godine dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Soares Fernandes protiv Portugalije, od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17, kao i odluke Ustavnog suda Už-2053/14 od 17. marta 2016. godine i Už-2498/14 od 9. juna 2016. godine ). Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao šest godina i devet meseci.
Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.
U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac imao nesumnjiv interes da sud odluči o njegovim zahtevima u razumnom roku, koji su za njega bili od egzistencijalnog značaja (poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad). Ustavni sud ukazuje da su postupci radi vraćanja na posao od presudne važnosti za tužioce i da se, kao takvi, moraju rešavati ekspeditivno (vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Guzicka protiv Poljske, broj 55383/00, stav 30, od 13. jula 2004. godine).
Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca u parničnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on uredno dolazio na ročišta i postupao po nalozima suda.
Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog parničnog suda. Ustavni sud ukazuje da u konkretnom slučaju nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, ali je prvostepenom sudu bilo potrebno četiri godine i dva meseca da odluči o podnosiočevom tužbenom zahtevu (tužba je podneta 29. jula 2009. godine, a osporena prvostepena presuda je doneta 2. oktobra 2013. godine ). Zatim, prilikom izrade i dostavljanja osporene revizijske presude strankama nisu poštovani zakonski rokovi ( osporena revizijska presuda je doneta 21. januara 2016. godine, a dostavljena je punomoćniku podnosioca tek 13. maja 2016. godine).
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1104/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P1. 4205/09) povređeno prav o na suđenje u razumnom roku zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Kako podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, to Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljna i adekvatna satisfakcija.
7. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o uzročnoj-posledičnoj vezi između povrede prava na suđenje u razumnom roku i eventualno nastale materijalne štete, te je odbacio zahtev podnosioca za naknadu ove štete, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.
8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem su osporene presude Osnovnog suda u Nišu P1. 1104/10 od 2. oktobra 2013. godine, Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1031/14 od 15. januara 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 632/15 od 21. januara 2016. godine , Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se, stoga , i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o nj egovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.
Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu odbacio u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.
9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.