Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji je trajao skoro deset godina. Deo žalbe koji osporava meritorne presude zbog nedostatka pasivne legitimacije tuženog je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „Građevinar“ DOO, Ivanjica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba „Građevinar“ DOO i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 128/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Građevinar“ DOO, Ivanjica, podneo je, 10. juna 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 128/12 i protiv presude Privrednog suda u Čačku P. 128/12 od 23. januara 2013. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3929/13 od 15. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je predlog za izvršenje podneo 9. septembra 2003. godine Trgovinskom sudu u Beogradu radi duga; da je u toku parničnog postupka obavljeno više veštačenja, izvođeni brojni dokazi i da je isti pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom nakon deset godina; da sudovi u osporenim presudama , iako konstatuju da je tuženi pravni sledbenik ranije označenog tuženog, smatraju da tuženi nije pasivno legitimisan za obaveze privrednog društva čiji je bio osnivač i direktor; da je pravnim poslom zaključenim između tužioca i tuženog ugovoreno građenje nepokretnosti i da je naručilac posla stekao svojinu na istoj; da se ne može prihvatiti potpuno paušalna tvrdnja prvostepenog suda da "tuženi ne može biti stranka u ovome postupku", a što u svemu i bez datih razloga prihvata drugostepeni sud ; da iz pismenih izjašnjenja tuženog , odnosno dopisa od 23. decembra 2003. godine proizlazi da je priznao da ranije tuženi duguje tužiocu , prema njegovom obračunu iznos 537.800,14 dinara, a što potvrđuju i nalazi veštaka, a delimično i oba suda u obrazloženjima ovih presuda ; da je obaveza likvidacionog upravnika da u postupku likvidacije prijavi ovo dugovanje; da je tuženi kao vlasnik i odgovorno lice tuženog u postupku likvidacije izjavio da nema neizimirenih obaveza, iako je znao da takve obaveze postoje prema tužiocu, što je činio u očiglednoj nameri da pribavi sebi ili drugom imovinsku korist, te je na taj način izvršio proboj pravne ličnosti; da se neosnovano u pobijanim presudama navodi da tužilac nije dokazao postojanje likvidacionog ostatka, jer se istovremeno odbijaju predlo zi za izvođenje dokaza; da neistiniti podaci koje je sačinio tuženi ne sprečavaju sudove da izvedu pravilne zaključke i usvoje tužbeni zahtev i da je predsedni ca veća drugostepenog suda bila sudija koja je ranije postupala u prvostepenom postupku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istakao.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Čačku P. 128/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je predlog za izvršenje 12. juna 2003. godine Trgovinskom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika „Vebra V“ Lazarevac, na osnovu verodostojne isprave izvršenjem na novčanim sredstvima izvršnog dužnika.

Nakon postupanja izvršnog poverioca po zaključku suda za uređenje predloga za izvršenje, Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Iv. 3294/03 od 9. septembra 2003. godine odredio izvršenje.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Iv. 2834/03 od 14. oktobra 2003. godine stavio van snage rešenje o izvršenju Iv. 3294/03 od 9. septembra 2003. godine i u delu kojim je određeno izvršenje ukinuo je sve sprovedene radnje, istim rešenjem se oglasio mesno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Trgovinskom sudu u Čačku kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Do donošenja presude pred Trgovinskim sudom u Čačku je održano 21 ročište , na ko jima su izvođeni dokazi veštačenjem preko sudskih veštaka građevinske i ekonomske struke, saslušanjem sudskih veštaka i svedoka, a veštačenje je i ponovljeno od strane drugih sudskih veštaka iste struke, dok jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Trgovinskog suda u Čačku P. 475/03 od 3. marta 2008. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 606.496,18 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. februara 2006. godine do isplate i konstatovano je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 9073/08 od 18. juna 2009. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Čačku P. 475/03 od 3. marta 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Trgovinski sud u Čačku je rešenjem P. 391/09 od 17. septembra 2009. godine prekinuo postupak u ovoj parnici, jer je tuženi brisan iz registra privrednih društava Agencije za privredne registre, 19. decembra 2008. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 21. oktobra 2009. godine predložio nastavak parničnog postupka, a kao pravnog sledbenika tuženog označio je fizičko lice (osnivača i direktora tuženog).

Trgovinski sud u Čačku je rešenjem P. 391/09 od 27. decembra 2009. godine odredio nastavak postupka u ovoj parnici protiv Vlada Vojinovića iz Drena.

Rešenjem istog suda P. 708/09 od 29. decembra 2009. godine Trgovinski sud u Čačku se oglasio stvarno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja, spise predmeta dostavio je Opštinskom sudu u Lazarevcu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Odlučujući o žalbi, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 6507/10 od 20. aprila 2011. godine odbacio kao neblagovremene žalbe tuženog izjavljene protiv rešenja Trgovinskog suda u Čačku P. 391/09 od 27. decembra 2009. godine i rešenja istog suda P. 708/09 od 29. decembra 2009. godine.

U ponovnom postupku se nakon jednog održanog ročišta Drugi osnovni sud u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu rešenjem P. 1682/11 od 16. januara 2011. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici i spise predmeta dostavio Vrhovnom kasacionom sudu, radi odlučivanja o sukobu nadležnosti.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R1. 40/12 od 14. marta 2012. godine utvrdio da je za postupanje u ovoj pravnoj stvari mesno i stvarno nadležan Privredni sud u Čačku.

U ponovnom postupku je, nakon tri održana ročišta , Privredni sud u Čačku doneo osporenu presudu P. 128/12 od 23. januara 2013. godine kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže pravni sledbenik tuženog da mu isplati iznos od 606.496,18 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. februara 2006. godine do isplate i konstatovano je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da je predmet spora naknada za izvedene građevinske radove na osnovu ugovora o izvođenju radova broj 25/02 od 13. februara 2002. godine zaključenog između tužioca i „Vebra V"; da je prema navedenom ugovoru tužilac za račun „Vebra V" izvodio radove na njegovom objektu; da je prema odredbama ugovora „Vebra V" trebalo da plati do 15. aprila 2002. godine, virmanski 25%, a ostatak cene predajom robe; da je postupak po tužbi protiv „Vebra V" DOO, Lazarevac prekinut zbog brisanja privrednog društva iz registra Agencije za privredne registre, 19. decembra 2008. godine; da je postupak na predlog tužioca nastavljen protiv Vlada Vujnovića, ovde tuženog, koji je po sprovedenom postupku likvidacije određen za pravnog sledbenika privrednog društva „Vebra V" DOO, Lazarevac; da je novooznačeni tuženi osporio pasivnu legitimaciju po osnovu pravnog sledbeništva iz razloga što po sprovedenom likvidacionom postupku nad preduzećem „Vebra V" DOO, Lazarevac, nije bilo likvidacionog ostatka koji je prenet na ovde tuženog, kao i da nema novopronađene imovine „Vebre V" DOO, Lazarevac; da iz izveštaja o sprovedenom postupku likvidacije od 15. decembra 2008. godine proizlazi da u postupku likvidacije nije bilo prijave potraživanja od strane nepoznatih poverilaca, a da društvo pre otpočinjanja postupka nije imalo poznatih poverilaca, odnosno da na dan sačinjavanja izveštaja privredno društvo nema neizmirenih potraživanja, odnosno dugovanja. Prvostepeni sud je našao da se pravno sledbeništvo tuženog zasniva na postojanju likvidacionog ostatka na dan brisanja likvidiranog privrednog društva iz registra ili na imovini koju je pravno lice posedovalo, a za čije se postojanje saznalo po sprovedenoj likvidaciji, saglasno članu 361. stav 1. Zakona o privrednim društvima, u vezi sa članom 116. istog zakona. Dalje nalazi da je tužilac bio dužan da dokaže da je rešenjem o likvidaciji imovina privrednog društva koje je prestalo da postoji preneta na tuženog, ali da do okončanja postupka dokaze o postojanju i prenosu imovine kao likvidacionog ostatka nije dostavio, a takođe nije ni dostavio dokaze da postoji imovina za čije se postojanje saznalo nakon brisanja privrednog društva, kao ni dokaze da je tuženi stekao imovinu po osnovu gradnje, koja je predmet ovog spora. Prvostepeni sud je zaključio da kako tuženi nije preuzeo imovinu iza gašenja privrednog društva „Vebra V“ DOO, Lazarevac, a novopronađene imovine nije bilo, to isti ne može odgovarati za obaveze ugašenog privrednog društva, pa time ni biti pasivno legitimisan u ovom sporu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 3929/3 od 15. maja 2013. godine potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Čačku P. 128/12 od 23. januara 2013. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je prvostepeni sud, na osnovu utv rđenih činjenica, pravilno našao da tuženi nije pasivno legitimisan u predmetnoj parnici; da nisu osnovani žalbeni navodi tužioca kojima se ukazuje na pogrešan zaključak prvostepenog suda o istaknutom prigovoru nedostatka pasivne legitimacije, jer tuženi ne može da odgovara kao osnivač svog likvidiranog preduzeća, s ob zirom na to da tužilac nije dokazao da je imovina tog brisanog preduzeća prešla na tuženo fizičko lice, odnosno osnivača prvobitnog dužnika i da iz istog razloga nije bilo osnova za obavezivanje novooznačenog tuženog primenom člana 452. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je dalje istakao da tužilac u konkretnom slučaju nije pružio bilo kakve dokaze u pravcu primene instituta proboja pravne ličnosti iz člana 15. st. 1. i 2. Zakona o privrednim društvima, odnosno dokaze da je tuženi raspolagao imovinom svog privrednog društva, kao svojom sopstvenom imovinom. Pored navedenog našao je da nije sporno da je pogrešnom primenom procesnih odredaba od strane prvostepenog suda, prvostepeni postupak, nakon brisanja prvobitno označenog pravnog lica, pogrešno nastavljen prema tuženom fizičkom licu, kao pravnom sledbeniku prvobitnog tuženog, iako se u ovoj situaciji radi o subjektivnom preinačenju tužbe, kome se novooznačeni tuženi protivio, ali kako se novi tuženi upustio u raspravljanje, to je propust prvostepenog suda u ovoj fazi postupk a postao bespredmetan. Dalje ističe da nije razmatrao žalbene navode tužioca usmerene na postojanje duga pravnog prethodnika tuženog prema tužiocu, imajući u vidu da je tužbeni zahtev odbijen, jer tuženi nije pasivno legitimisan u ovom sporu, tako da se svako dalje upuštanje u sadržinu obaveze koja je postojala prema prvobitno označenom tuženom pokazuje b espredmetnim.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok je odredbom člana 58. stav 1. Ustava zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da tužilac može do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu i posle dostavljanja tužbe tuženom, da je za preinačenje tužbe potreban pristanak tuženog, da sud može dozvoliti preinačenje i kad se tuženi tome protivi ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice i da će smatrati da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju (član 193. st. 1. i 2.); da se postupak prekida kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravnosnažno odluči o zabrani rada (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da lice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive i da nema p ravnog dejstva prema poveriocima odredba ugovora kojom bi se isključivala ili ograničavala odgovornost utvrđena u prethodnom stavu (član 452.).

Zakonom o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da k omanditori komanditnog društva, kao i članovi društva sa ograničenom odgovornošću i akcionari akcionarskog društva mogu prema trećim licima lično odgovarati za obaveze društva ako zloupotrebe privredno društvo za nezakonite ili prevarne ciljeve ili ako sa imovinom privrednog društva raspolažu kao sa sopstvenom imovinom kao da privredno društvo kao pravno lice ne postoji, da su lica iz stava 1. ovog člana odgovorna za obaveze društva solidarno i da odgovornost iz st. 1. i 2. ovog člana utvrđuje nadležni sud, pri čemu uzima u obzir sve okolnosti vezane za zloupotrebu, a naročito da se opšti princip ograničene odgovornosti ne primenjuje na slučajeve iz stava 1. ovog člana (član 15.); da su pravo glasa članova društva s ograničenom odgovornošću, kao i imovinska prava prema društvu, uključujući i učešće u dobiti i raspodeli likvidacionog viška, srazmerni udelima članova u ukupno uplaćenom osnovnom kapitalu društva u vreme ostvarivanja tih prava, ako osnivačkim aktom nije drukčije određeno (član 116.); da se imovina privrednog društva u likvidaciji koja preostane posle izmirenja potraživanja poverilaca i drugih potraživanja raspodeljuje od strane likvidacionog upravnika ortacima, članovima i akcionarima (član 360. stav 1.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo podnošenjem predloga za izvršenje podnosioca 12. juna 2003. godine i da je pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3929/13 od 15. maja 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao ukupno devet godina i 11 meseci, što ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak bio relativno činjenično i pravno složen, jer se predmet spora odnosio na potraživanje tužioca prema tuženom po osnovu izvedenih građevinskih radova, te da je sud morao odlučiti o potraživanju tužioca i da je sproveo ekonomsko i građevinsko veštačenje, kao i dopunsko veštačenje, saslušanje parničnih stranaka, svedoka i sudskih veštaka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac i njegov punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje Privrednog suda u Čačku koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da je i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao nepunih deset godina (ne računajući period od tri meseca koliko je postupak bio u prekidu do označavanja pravnog sledbenika tuženog), sama po sebi dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

6. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje osporenim presudama Privrednog suda u Beogradu P. 128/12 od 23. januara 2013. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 3929/13 od 15. maja 2013. godine, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište izloženo u osporenim presudama, da s obzirom na to da tužilac nije dokazao da je imovina brisanog preduzeća prešla na tuženo fizičko lice, odnosno osnivača prvobitnog dužnika, to nije bilo osnova za obavezivanje novooznačenog tuženog primenom člana 452. Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud posebno nalazi da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljiv razlog zbog čega se ne može primeniti institut proboja pravne ličnosti iz člana 15. st. 1. i 2. Zakona o privrednim društvima , nalazeći da tužilac nije pružio bilo kakve dokaze da je tuženi raspolagao sa imovinom svog privrednog društva, kao sa svojom sopstvenom imovinom.

Ustavni sud je našao da su bez uticaja navodi podnosioca ustavne žalbe kojima je ukazao da je kao predsednik veća drugostepenog suda u ovom predmetu postupala sudija koja je postupala u ranijem prvostepenom postupku, s obzirom na to da nije dostavio dokaze kojima potkrepljuje iste.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti