Poništaj rešenja o rehabilitaciji zbog nedostatka ustavnopravno prihvatljivog obrazloženja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio rešenje Apelacionog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je pravo na pravično suđenje povređeno jer drugostepeni sud nije dao ustavnopravno prihvatljive razloge zašto prijavu i elaborat smatra odlukom o proglašenju za ratnog zločinca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4668/2015
22.02.2018.
Beograd

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. V. iz T, Senta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V. i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 271/15 od 3. juna 2015. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 271/15 od 3. juna 2015. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Subotici Reh. 98/14 od 9. marta 2015. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V. iz T, Senta, podnela je Ustavnom sudu, preko punomoćnika D. S. L, advokata iz Subotice, 15. jula 2015. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 271/15 od 3. juna 2015. godine zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 1 i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje drugostepenog suda kojim je pravnosnažno odbijen zahtev za rehabilitaciju pok. A. H. i za utvrđenje ništavosti rešenja kojim je imenovanom konfiskovana imovina. Navodi o povredi označenih prava se svode na tvrdnje o arbitrernoj primeni materijalnog prava i proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju. U tom smislu, podnositeljka ističe da je drugostepeni sud odluku o odbijanju zahteva zasnovao na prijavi o zločinima okupatora i njihovih pomagača, nalazeći da u konkretnom slučaju postoji relevantna odluka nadležnog državnog organa koja isključuje pravo pok. A. H. na rehabilitaciju. Suprotno stanovištu suda, podnositeljka smatra da pomenuta prijava ne može biti osnov za odbijanje zahteva za rehabilitaciju, pri čemu posebno ukazuje na to da je u prvostepenom postupku utvrđeno da ne postoji nikakva odluka u odnosu na imenovanog. Predlaže da se poništi osporeno rešenje, kao i da joj se odredi naknada materijalne štete u vrednosti kofiskovane imovine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe je 25. februara 2014. godine podnela Višem sudu u Subotici zahtev za rehabilitaciju pok. dede A. H.

Rešenjem Višeg suda u Subotici Reh. 98/14 od 9. marta 2015. godine usvojen je zahtev za rehabilitaciju pok. A. H. i utvrđeno je da je ništavo rešenje Sreskog narodnog suda u Starom Bečeju Vp. 1415/1945 od 1. novembra 1945. godine kojim je konfiskovana imovina ovog lica i pravne posledice tog rešenja. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, A. H. od oca H. i majke R. S. rođen je 21. novembra 1896. godine u Bačkom Petrovom Selu, a preminuo je 25. aprila 1967. godine u Mađarskoj, u koju je nakon oslobođenja deportovan zajedno sa suprugom. Za vreme Drugog svetskog rata živeo je u Bačkom Petrovom Selu, bio je zemljoradnik i posedovao je stolarsku radnju. Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini 24. februara 1945. godine podneta je prijava koja je evidentirana pod red. brojem 1619. o zločinima okupatora i njihovih pomagača za „zločinca H. A, Mađara, starog 42 godine, stolara iz Bačkog Petrovog Sela“, u kojoj se navodi da je izvršio pljačku na štetu Jevreja. U prijavi se navodi da se nakon hapšenja svih Jevreja, žitelja Bačkog Petrovog Sela, pristupilo „da bi pravda bila zadovoljena“, inventarisanju svih stanova, da je inventarisanje izvršeno zlonamerno, na štetu oštećenih jer najvrednije stvari i predmeti nisu uneti u inventar i da odgovornost za taj zločin snose oni koji su kao poverenici vlasti pravili inventar, među kojima je i „imenovani zločinac“ koji je potpisnik inventara. Ime A. H, starog 42 godine iz Bačkog Petrovog Sela, se pod red. brojem 778. nalazi na listi narodnih neprijatelja koju je sačinila Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini u elaboratu „Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini od 1941-1944, Druga grupa masovnih zločina – Armija“. Arhiv Jugoslavije nije pronašao podatke za pok. A. H. u arhivskoj građi Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a Bezbednosno informativna agencija u svojim fondovima takođe ne raspolaže podacima za imenovanog. A. H. iz Bačkog Petrovog Sela, rođen 1896. godine, po zanimanju stolar se ne nalazi ni na spisku pripadnika okupacionih snaga Mađarske za koje je Državna komisija utvrdila da su ratni zločinci za zločine izvršene u Jugoslaviji, niti se nalazi na spisku jugoslovenskih građana, saradnika okupatora i njihovih pomagača za koje je Državna komisija utvrdila da su vršili ratne zločine. Rešenjem Sreskog narodnog suda u Starom Bečeju Vp. 1415/1945od 1. novembra 1945. godine, na osnovu člana 28. Zakona o konfiskaciji imovine i izvršenju konfiskacije, A. H, stolaru iz Bačkog Petrovog Sela, konfiskovana je celokupna pokretna i nepokretna imovina, bez navođenja razloga. Pozivajući se na pomenutu zakonsku odredbu, te odredbe člana 1. stav 1. tačka 3), člana 2, člana 17. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, sud je zaključio da je A. H. lišen imovine iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga, te da je rešenje o konfiskaciji njegove imovine doneto protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda s obzirom na to da u arhivima ne postoji odluka kojom je, u smislu člana 2. Zakona o rehabilitaciji, imenovani proglašen za ratnog zločinca ili saradnika okupatora, da u rešenju o konfiskaciji nije navedena odluka, sudska ili administrativna, na osnovu koje je proglašen za ratnog zločinca, odnosno učesnika u ratnim zločinima koji su tokom rata pobegli i da izvedeni dokazi ne ukazuju da je činio ratne zločine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 271/15 od 3. juna 2015. godine preinačena je nižestepena odluka tako što je odbijen zahtev za rehabilitaciju A. H. i utvrđenje ništavosti rešenja o konfiskaciji njegove imovine uz ocenu da je nepravilan zaključak nižestepenog suda o nepostojanju „relevantnog državnog akta“ kojim je on „proglašen za učesnika u ratnim zločinima“. Kako navodi drugostepeni sud, „činjenično je nedvosmisleno utvrđeno da je protiv rehabilitanta 24. februara 1945. godine nadležnoj Državnoj komisiji podneta prijava koja sadrži činjenični opis zločina i tvrdnju da postoji svojeručni potpis na inventarskoj listi, kao potvrda navoda prijave“, kao i da iz „sadržine elaborata nadležne Pokrajinske komisije (str. 40-43. spisa predmeta) proizlazi da je nadležna Državna komisija postupila po ovoj prijavi i da je našla da je pokojni deda predlagača učesnik masovnih zločina, nedvosmisleno navodeći njegovo ime i identitet pod rednim brojem 778 na spisku narodnih neprijatelja“. Po stanovištu drugostepenog suda, navedene isprave su dovoljne za zaključak da su ispunjeni uslovi iz člana 2. stav 2. tačka 2) Zakona o rehabilitaciji koji isključuju pravo pok. A. H. na rehabilitaciju.

4. Odredbama Ustava, čiju povredu ističe podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.).

Odredbama Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona, na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke, sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije, sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije, kao i da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (član 1. stav 1. tač. 1), 3) i 4) i stav 2.); da se ne mogu rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje imovine oduzete na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina, da se pod licima iz stava 1. ovog člana, odnosno licima iz člana 5. stav 3. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) smatraju sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima, sva lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima i da se pod licima iz stava 1. ovog člana ne smatraju lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona rehabilitovana, lica koja budu rehabilitovana po sili zakona u skladu sa ovim zakonom, kao i lica za koja se u postupku rehabilitacije utvrdi da nisu izvršila, odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina (član 2. st. 1. do 3.).

Odredbama Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list FNRJ“ broj 40/45) bilo je propisano: da se može konfiskovati samo imovina lica koje je osuđeno na kaznu konfiskacije ma u čemu se ona sastojala (član 4.); da su Sreski narodni odbori dužni najdalje u roku od 90 dana po donošenju ovog Zakona dostaviti narodnom sreskom sudu tačan popis nepokretne imovine onih ratnih zločinaca i narodnih neprijatelja koji su u toku rata streljani, ubijeni, poginuli ili pobegli, a kojima imovina ili uopšte nije bila konfiskovana, jer se nije do nje moglo doći, ili je bila konfiskovana samo pokretna imovina ili samo deo te imovine. U svim takvim slučajevima Narodni sreski sud, bez obzira da li raspolaže ili ne presudom po kojoj su takva lica bila osuđena, smatraće presudu izvršnom u celini kao i u izricanju konfiskacije i formulisaće odluku o konfiskaciji celokupne imovine, pokretne i nepokretne, saobrazno ovom Zakonu i istu do kraja sprovesti i izvršiti prelaz konfiskovane imovine i upis prava države na konfiskovanu nepokretnu imovinu (član 28. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud naglašava da se ustavna garancija ovog prava sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog postupanja suda. Naime, prema praksi ESLjP domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na način tako da navedu jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana (videti presudu ESLjP Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine), pri čemu sudski odgovori moraju da budu takvi da odgovore na najbitnije elemente činjeničnih i pravnih okolnosti slučaja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud osporenu preinačujuću odluku o neosnovanosti zahteva za rehabilitaciju pok. A. H. zasnovao na oceni o nepravilnom zaključku nižestepenog suda o nepostojanju relevantnog državnog akta kojim je rehabilitant „proglašen za učesnika u ratnim zločinima“. Naime, kako navodi drugostepeni sud, „činjenično je nedvosmisleno utvrđeno da je protiv rehabilitanta dana 24. februara 1945. godine nadležnoj Državnoj komisiji podneta prijava koja sadrži činjenični opis zločina i tvrdnju da postoji svojeručni potpis na inventarskoj listi, kao potvrda navoda prijave“, kao i to da iz „sadržine elaborata nadležne Pokrajinske komisije“ (str. 40-43. spisa predmeta) proizlazi da je nadležna Državna komisija postupila po ovoj prijavi i da je našla da je pokojni deda predlagača učesnik masovnih zločina, a koje isprave su dovoljne za zaključak da su ispunjeni uslovi iz člana 2. stav 2. tačka 2) Zakona o rehabilitaciji koji isključuju pravo pok. A. H. na rehabilitaciju.

Kako je, prema odredbama člana 2. Zakona o rehabilitaciji, nužna pretpostavka za isključenje prava na rehabilitaciju činjenica da je lice čija se rehabilitacija traži sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa proglašeno za ratnog zločinca, odnosno učesnika u ratnim zločinima, Ustavni sud je ocenio da drugostepeni sud datim obrazloženjem nije pružio jasne i ustavnopravno utemeljene razloge za zaključak da je rehabilitant „učesnik masovnih zločina“, odnosno da postoje smetnje tj. okolnosti koje isključuju pravo na njegovu rehabilitaciju. Ovo iz razloga što drugostepeni sud, po oceni Ustavnog suda, nije dao odgovor na suštinski važno pitanje – zašto je, za razliku od prvostepenog suda, dokumentaciju na koju se pozvao (podnetu prijavu i sadržinu elaborata) smatrao odlukama sudova i drugih nadležnih organa iz odredbe člana 2. stav 2. tačka 2) Zakona o rehabilitaciji koja isključuje pravo na rehabilitaciju, posebno u situaciji kada je prvostepeni sud utvrdio da se imenovani ne nalazi na spisku lica odgovornih za izvršene ratne zločine, koju je sačinila Pokrajinska komisija, već na listi narodnih neprijatelja u pomenutom elaboratu. Stoga, Ustavni sud nalazi da osporena odluka drugostepenog suda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 13/18-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog drugostepenog rešenja i određivanjem da nadležni sud donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Subotici Reh. 98/14 od 9. marta 2015. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke, ne prejudicirajući time odluku nadležnog suda o predmetnom zahtevu za rehabilitaciju.

Kako je utvrđeno da je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje, to nisu posebno razmatrane tvrdnje o povredi ostalih prava.

6. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je, polazeći od toga da je zbog utvrđene povrede prava kao vid otklanjanja štetnih posledica poništen osporeni akt, usled čega će se o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene odluke ponovo odlučivati u postupku pred redovnim sudovima, ovaj zahtev koji je opredeljen u navodnoj vrednosti konfiskovane imovine odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Izdvojeno mišljenje sudije dr Milana Škulića

u odnosu na odluku Ustavnog suda Už-4668/2015

Ustavni sud Srbije je na svojoj sednici održanoj 22. februara 2018. godine, doneo odluku o usvajanju ustavne žalbe Marie Virag i utvrdio da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 270/15 od 3. juna 2015. godine, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istom odlukom (UŽ-4668/2015), Ustavni sud Srbije je poništio rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 270/15 od 3. juna 2015. godine i odredio da nadležni sud donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Subotici Reh. 98/14 od 9. marta 2015. godine, a odbacio je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

Ne slažem se sa odlukom Ustavnog suda broj UŽ-4668/2015, donetom većinom glasova sudija Ustavnog suda, kojom se utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe utvrđena povreda Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje (član 32. stav 1 Ustava Republike Srbije) i kojom je poništeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 270/15 od 3. juna 2015. godine.

Glasao sam protiv predloga odluke Ustavnog suda Srbije broj UŽ-4668/2015, a odluku koja je iz tog predloga proizišla, smatram pogrešnom iz nekoliko osnovnih razloga:

1) Pokojni Andraš Horvat, o kojem se radi u ustavnoj žalbi, nije lišen prava svojine na delu svoje imovine, iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (u smislu člana 1. Zakona o rehabilitaciji), niti je iz tih razloga proteran iz Jugoslavije, već je do toga došlo zato što je on tokom Drugog svetskog rata i u vreme okupacije Kraljevine Jugoslavije, aktivno učestvovao u jednom izrazito nečasnom činu, koji je pri tom, očgiledno imao i kriminalni karakter.

2) Samo „inventarisanje“ imovine Jevreja u kojem je učestvovao čovek na koga se odnosi ustavna žalba, je deo jedne šire i sistematske kriminalne akcije usmerene protiv jevrejske populacije širom okupirane Evrope tokom Drugog svetskog rata, pa i u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji i ono kao takvo ima karakter odgovarajućeg kriminalnog akta, te predstavlja bitno obeležje određenih krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom. Takav karakter „inventarisanja jevrejske imovine“ tokom okupacije, postoji čak i potpuno nezavisno od toga da li je takvo delovanje bilo u isto vreme skopčano i sa sticanjem protivpravne imovinske koristi za ljude koji su obavljali takav „popis“, kao što je to i inače, konstatovano u odnosu na konkretno lice čija se rehabilitacija zahtevala, a koja je odbijena, što je i bio razlog podnošenja ustavne žalbe. Dakle, uopšte nije relevantno u ovom slučaju, da li je „inventarisanje“ jevrejske imovine u konkretnom slučaju još i dodatno bilo prevarnog karaktera, te omogućilo da čovek čija se rehabilitacija zahteva, tako još i protivpravno (dodatno/adheziono) stekne imovinsku korist, iako naravno, ta činjenica u jednom elementarnom moralnom i etičkom smislu, nije bez značaja.

3) Standard suđenja, pa i uopšte pravnog rezonovanja, se nikako ne može posmatrati „mehanički“ i „uprošćeno“, te apriorno smatrati istim/istovetnim, pa čak ni sličnim, u bitno različitim vremenskim periodima, koji se između ostalog, odlikuju i značajno drugačijim društvenim okolnostima, koje su po logici stvari, neodvojivo povezane i sa pravnim sistemom uopšte, pa i njegovim kaznenim segmentom. Dakle, standard suđenja i posebno standard dokazivanja u posleratnom vremenu, se ne može mehanički i sasvim simplifikovano poistovetiti sa onim što je standard pravičnog postupka bilo koje vrste u današnjem vremenu i uopšte u epohama određene društvene, pa i pravne stabilnosti. Smatram da je standard „suđenja“ koji se odnosio na čoveka čija se rehabilitacija zahteva, odnosno postupak primenjen prema njemu, sasvim adekvatan vremenu u kojem se to „suđenje“ odvijalo, što se odnosi i na njegovo stavljanje na „listu narodnih neprijatelja“, koja se u ovom kontekstu, a s obzirom na sadržaj i suštinu njegovih radnji, praktično može u potpunosti poistovetiti sa „listom ratnih zločinaca“, jer su radnje zbog kojih je uvršten na „listu narodnih neprijatelja“, po svojoj sadržini i karakteru identične nekim od radnji ratnih zločina protiv civilnog stanovništva.

4) Nije moglo biti sporno bilo kome ko je učestvovao u pogromu nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata, a relevantno učestvovanje predstavlja i popisivanje njihove imovine, radi konfiskacije, kakva će biti konačna sudbina tih Jevreja, tako da su svi akteri popisivanja jevrejske imovine, istovremeno bili i pomagači u sistematskom i masovnom zločinu nad Jevrejima. Taj „kapitalni zločin“, poznat i po izrazu „holokaust“, a koji je, između ostalog, bio predmet suđenja u Nirnbergu (tada kao zločin protiv čovečnosti, a kasnije preimenovan u genocid), te nakon nirnberškog suđenja predmet brojnih drugih krivičnih postupaka širom Evrope, predstavlja i krivičnopravno-istorijski veoma redak primer, kada se u međunarodnom krivičnom pravu, prednost krajnje izuzetno i naglašeno restriktivno, daje načelu legitimnosti u odnosu na načelo zakonitosti, pa bi i iz toga morao proizići stav da ne treba u suštini previše (o)lako poistovećivati standarde pravnog rezonovanja u okvirima današnjih uređenih sistema pravnih država, sa pravnim standardima tokom Drugog svetskog rata, neposredno po njegovom okončanju, ali i u prvim posleratnim godinama.

5) Može se smatrati cinizmom da ljudi koji su izvršili ratne zločine ili u njima na drugi način učestvovali, vremenom budu suštinski „privilegovani“, te rehabilitovani. Kada neko vrši inventar imovine ljudi koji će potom biti žrtve masovnih i sistematskih zločina, on tom zločinu, kao jedna vrsta pomagača, svesno i voljno doprinosi, tj. sa umišljajem učestvuje u njemu.

6) Krajnji „cilj“ podnositeljke ustavne žalbe po svemu sudeći, nije sama rehabilitacija njenog pokojnog dede kao takva, već vraćanje imovine, odnosno prava svojine na delu imovine, što je pokojnom dedi svojevremeno oduzeto formalno kao „narodnom neprijatelju“, ali faktički kao „učesniku u ratnim zločinima“. Ovde stoga, treba imati u vidu i da prema samom Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, nemaju pravo na povraćaj imovine pripadnici okupacionih snaga, koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata, kao ni njihovi naslednici (član 5. stav 2. tačka 3). U konkretnom slučaju su povezana delovanja konkretnog čoveka u službi okupatora, ali u isto vreme i u funkciji pomaganja vršenju ratnih zločina.

7) Činjenicu „pripadanja“ okupacionim snagama ne treba apriorno poistovećivati sa određenim formalnim kriterijumima, poput na primer, nošenja ili nenošenja određene uniforme, isticanja ili neisticanja konkretnih oznaka i sl., već ta činjenica može proizići i iz određenih faktičkih okolnosti. To znači da, iako je čovek čija se rehabilitacija zahtevala, a koja je odbijena odlukom Apelacionog suda u Novom Sadu, koju je potom svojom odlukom o usvajanju ustavne žalbe, poništio Ustavni sud Srbije, bio državljanin okupirane Kraljevine Jugoslavije, on se praktično svojim učešćem u ratnim zločinima okupacionih snaga, a u konkretnom slučaju se radi o mađarskoj vojsci koja je okupirala deo teritorije (sever) Srbije, tim okupacionim snagama faktički svojevoljno pridružio, pa ni stoga ne zaslužuje da bude rehabilitovan.

Konačno, smatram da je Apelacioni sud u Novom Sadu ispravno postupio kada je određene relevantne akte koji se odnose na pokojnog Andraša Horvata, tretirao kao validan dokaz da se radi o učesniku u ratnim zločinima, te takve akte poistovetio sa odlukom u smislu člana 2. stav 2. Zakona o rehabilitaciji. Radi se o dva takva akta, koja su međusobno povezana i kao takvi se mogu smatrati odlukom iz člana 2. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, a to su:

1) prijava Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini 24. februara 1945. godine koja je evidentirana pod red. brojem 1619. o zločinima okupatora i njihovih pomagača za „zločinca Horvat Andraša, Mađara, starog 42 godine, stolara iz Bačkog Petrovog Sela“, u kojoj se navodi da je izvršio pljačku na štetu Jevreja. U prijavi se navodi da se nakon hapšenja svih Jevreja, žitelja Bačkog Petrovog Sela, pristupilo „da bi pravda bila zadovoljena“, inventarisanju svih stanova, da je inventarisanje izvršeno zlonamerno, na štetu oštećenih jer najvrednije stvari i predmeti nisu uneti u inventar i da odgovornost za taj zločin snose oni koji su kao poverenici vlasti pravili inventar, među kojima je i „imenovani zločinac“ koji je potpisnik inventara. Ova prijava ima poseban značaj, jer je „praćena“ i svojeručnim potpisom Andraša Horvata na inventarskoj listi (onoj koja se odnosi na oduzimanje imovine od Jevreja), što je i formalno u prijavi označeno kao potvrda u njoj sadržanih navoda.

2) lista narodnih neprijatelja na kojoj je navedeno i ime Andraša Horvata iz Bačkog Petrovog Sela, pod red. brojem 778. Ovu listu je sačinila Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini u elaboratu „Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini od 1941-1944, Druga grupa masovnih zločina – Armija“. Već sam naziv ove liste ukazuje da se radi o ratnim zločincima, bez obzira što se formalno oni označavaju kao „narodni neprijatelji“, a kao što je prethodno već objašnjeno u posleratnom vremenu iz shvatljivih razloga, nije uvek pravljena jasna i apsolutno precizna distinkcija između kategorije narodnih neprijatelja i ratnih zločinaca. Konačno i sam Zakon o rehabilitaciji propisuje da se pod licima koja ne mogu biti rehabilitovana odnosno licima iz člana 5. stav 3. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), smatraju sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima, sva lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima. Pod „drugim organom“, ovde svakako treba podrazumevati i Pokrajinsku komisiju za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini, a njen „elaborat“ u ovom slučaju, suštinski ima značaj odluke.

Iz svega prethodno navedenog proizlazi moj stav da je rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 270/15 od 3. juna 2015. godine, dobro obrazloženo i da svakako nije proizvoljno. Ono se zasniva na načelima slobodne ocene dokaza i slobodnom sudijskom uverenju, a Apelacioni sud u Novom Sadu je sve svoje stavove i utvrđeno relevantno činjenično stanje obrazložio kako jasno i temeljno, tako i na ustavno-pravno sasvim prihvatljiv način.

Stoga nisu tačni navodi sadržani u odluci Ustavnog suda Srbije broj UŽ-4668/2015, da se radi o proizvoljnoj primeni prava, uz ilustraciju jednim „primerom“ iz prakse ESLjP, shodno kojoj „domaći sudovi, pored diskrecionog prava u pogledu toga koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom slučaju, imaju i obavezu da svoje odluke obrazlože na način tako da navedu jasne i razumljive razloge na kojima je ta odluka zasnovana (videti presudu ESLjP Kuznetsov i drugi protiv Rusije, od 11. januara 2007. godine)“. Potpuno suprotno ovakvoj tvrdnji sadržanoj u odluci Ustavnog suda Srbije broj UŽ-4668/2015, Apelacioni sud u Novom Sadu je svoje rešenje Rehž. 270/15 od 3. juna 2015. godine, potpuno i kvalitetno obrazložio, naveo jasne i razumljive razloge, te pri tom, rešenje Rehž. 270/15 od 3. juna 2015. godine, uopšte i nije doneo rukovodeći se nekom svojom „diskrecionom ocenom“, već striktno na temelju načela slobodne ocene dokaza i slobodnog sudijskog uverenja.

Obrnuto, usvajanjem ustavne žalbe i poništavanjem rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž. 270/15 od 3. juna 2015. godine, Ustavni sud Srbije se neopravdano upustio u instanciono odlučivanje, a delimično čak i u osporavanje činjeničnog stanja, prethodno na validan način utvrđenog u pravnosnažno okončanom postupku pred redovnim sudovima.

Sudija

Dr Milan Škulić

Poništaj rešenja o rehabilitaciji zbog nedostatka ustavnopravno prihvatljivog obrazloženja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti