Odbijena ustavna žalba zbog dužine krivičnog postupka i ocene dokaza
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, smatrajući da je trajanje krivičnog postupka od pet godina i sedam meseci za teško ubistvo opravdano složenošću predmeta. Ostatak žalbe je odbačen.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-4669/2011
28.11.2013.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. F. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. F. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 410/09, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. A. F. iz B. je 8. oktobra 201 1. godine, preko punomoćnika M. R. R, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. 410/09 od 24. novembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 6261/10 od 24. februara 2011. godine, zbog povrede načela kod ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. stav 2. Ustava Republike Srbije i prava na postupanje s licem lišenim slobode, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog, prava na pretpostavku nevinosti i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 28. st. 2. i 3, člana 31. stav 2, člana 32. stav 1, člana 33. st. 5. i 6, člana 34. stav 3. i člana 36. stav 1. Ustava.
Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi:
- da je povređeno načelo iz člana 20. stav 2. Ustava, jer je „u septembru mesecu došlo do izmena određenih odredba Zakonika o krivičnom postupku“ prema kojima podnositeljka više nije mogla da podnese zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, niti žalbu na presudu drugostepenog suda, iz čega zaključuje da „da je imala određeni nivo ljudskih prava... koja su izgubljena“;
- da joj je povređeno pravo iz člana 28. st. 2. i 3. Ustava, jer je „dan, ili dva, posle lišenja slobode u julu mesecu 2005. godine, u pritvorskim prostorijama bila prema njoj primenjena fizička sila od strane određene stražarke, kojom prilikom joj je naneta povreda gde i danas oseća posledice“, kao i jer „su je policajci prilikom saslušanja nekoliko puta hvatali za kosu i udarali joj glavom o zid“, ali da ove događaje nije prijavila iz straha;
- da joj je povređeno pravo iz člana 31. stav 2. Ustava, jer se u pritvoru nalazila preko šest godina, od čega „godinu dana u žalbenom postupku pred Apelacionim sudom, do konačne izrade drugostepene odluke Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 6261/10, što je inače protivno odredbi člana 393. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku , gde stoji da je drugostepeni sud dužan da svoju odluku sa spisima dostavi sudu prvog stepena, najkasnije u roku od tri mese ca od dana kada je primio spise, ako je optuženi u pritvoru“;
- da joj je povređeno pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu: da su nalazi sudskih veštaka - psihijatra i specijaliste kliničke psihologije površni i nepotpuni; da je trebalo „obnoviti veštačenje, sa stručnim timom veštaka, u kome bi trebalo da budu neuropsihijatar, neurolog, pedijatar-psihijatar, određeni internisti, oftalmolog i sociolog “; da je „bilo potrebno da se obavi laboratorijska analiza krvi osuđene A. F.... kako bi se zaključilo da li ima duševnog poremećaja“; da je „ozbiljnost slučaja, zaprećena kazna zatvora, napomenuo sam - posebno učešće majke u ovom postupku – nalagalo da se prihvate svi predlozi odbrane, posebno ovako obnovljeno sudsko veštačenje“; da „stoji niz neistina iznetih i u odluci K. 410/09 Višeg suda i u odluci Kž1. 6261/10 Apelacionog suda “, koje podnositeljka potom obrazlaže; da je „Apelacioni sud odbio sve žalbene predloge branioca - punomoćnika, smatrajući time da je Viši sud pravilno postupio kada je prihvatio nalaz i mišljenje sudskih veštaka, bez pregleda kore velikog mozga, laboratorijske analize krve i uzimanja potpune lične i porodične anamneze“; da „u navedenim postupcima neizrađivanjem pismenih odluka - presuda, ne samo da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, već je, očigledno, da je sud na taj način odugovlačio krivični postupak“.
- da joj je povređeno „pravo da može direktno, ili preko njenog branioca, pod istim uslovima kao što se to čini sa svedocima optužbe, da se ispituju i svedoci odbrane“, jer je prvostepeni sud „odbio da izvede dokaze saslušanjem predloženih svedoka, ocenivši ih kao suvišne i date u cilju odugovlačenja krivičnog postupka, sa uobičajenom formulacijom da je činjenično stanje na nesumnjiv način utvrđeno, iz svih navedenih dokaza, iako su, po mišljenju podnositeljke, oni mogli da „potkrepe osnovanu sumnju da A. F. ima ozbiljan mentalni poremećaj“. Dodaje i da je „sud prihvatio sudsko-psihijatrijsko veštačenje takozvane komisije veštaka... koje nije obavljeno po pravilima i principima neuropsihijatrijske nauke, prvenstveno što je trebalo detaljnije izvršiti pretragu ličnosti osuđene A. F, uzimanjem krvi na analizu, gde bi se otkrili markeri, koji bi ukazali da li ima poremećaja svesti kod A. F. (u pitanju je utvrđivanje postojanja u normali pokazatelja gama amino buterne kiseline, tačnije, da li je ista u normalnim referensama, ili je u sniženim referensama, što bi ukazalo u kontekstu sa ostalim pregledom i rezultatima, postojanje poremećaja svesti, opšteg pada psihičke energije, ili postojanje povećane psihičke energije, što u oba slučaja predstava poremećaj svesti). Konačno, podnositeljka smatra da je „bilo neophodno obaviti pregled mozga, snimanjem, uz pomoć elektro encefalografskog aparata, gde bi se utvrdilo da li ima izumrlih ćelija u kori velikog mozga, da li je mozak u disfunkciji i u kom procentu je oštećen i da bi se i stim aparatom izmerila voltaža mozga, gde bi se našlo da je ista u nižim referensama od normale, što bi ukazivalo na duševnu bolest depresiju, ili je voltaža mozga povišena, što bi ukazalo na manično depresivnu psihozu, kao duševnu bolest, iz navedenog zaključuje „da je to sve izvedeno kako je predloženo, sigurno bi se kod A. F. dokazalo, u kontekstu sa ostalim dokazima, postojanje zaostalosti u duševnom razvoju“, kao „preduslov za dokazivanje njene nepodobnosti za uračunljivost u momentu izvršenja krivičnog dela“;
- da joj je povređeno pravo da joj se sudi bez odugovlačenja, jer je prvostepeni sud odugovlačio krivični postupak tako što je prvu prvostepenu presudu pismeno izradio godinu dana nakon objavljivanja, a drugu posle osam meseci, i to nakon intrevencije branioca, kao i jer je predmet po žalbu u Apelacionom sudu bio od oktobra 2010. godine.
- da joj je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, jer su mediji imali „izuzetnog“ uticaja na sudove.
Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, poništi osporen e presud e i „dostavi spise Višem sudu u Beogradu na ponovni postupak i odluku u sasvim izmenjenom sudskom veću“.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu VIII Su. 52/13-186 od 21. oktobra 2013. godine , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Protiv podnositeljke ustavne žalbe i još jednog lica vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Beogradu , koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporenih presuda.
Krivični postupak je pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Ki. 1069/05 od 20. jula 2005. godine, istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu , zbog postojanja osnovane sumnje da je podnositeljka ustavne žalbe izvrši la krivično delo teško ubistvo pomaganjem.
Nakon sprovedene istrage, koja je trajala nepunih šest meseci, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 10. januara 2006. godine protiv podnositeljke ustavne žalbe (i još jednog lica) podiglo optužnicu pred Okružnim sud om u Beogradu za navedeno krivično delo.
Okružni sud u Beogradu je 9. maja 2007. godine, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, doneo presudu K. 43/06 kojom je, pored ostalog, podnositeljku ustavne žalbe oglasio krivom zbog krivičnog dela teško ubistvo pomaganjem iz člana 114. tačka 1) u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika i osuđena je na kaznu zatvora u trajanju od 37 godina.
Uvažavanjem, pored ostalih, i žalbe podnositeljke i njenog branioca, Vrhovni sud Srbije je 9. septembra 2008. godine doneo rešenje Kž. I 1351/08 kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Beogradu i predmet vratio na ponovno suđenje prvostepenom sudu.
Predmet je primljen u Okružnom sud u u Beogradu 26. februara 2009. godine i dobio je nov broj K. 410/09.
U ponovnom postupku, Okružni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 24. novembra 2009. godine doneo osporenu presudu K. 410/09 kojom je, pored ostalog, podnositeljku ustavne žalbe oglasio krivom zbog izvršenja krivičnog dela teško ubistvo pomaganjem iz člana 114. stav 1. tačka 1) u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika i osudio je na kazn u zatvora u trajanju od 37 godina, u koju kaznu joj je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 18. jula 2005. godine do upućivanja u ustavnovu za izdržavanje kazne.
Apelacioni sud u Beogradu je, rešavajući o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, 24. februara 201 1. godine doneo osporenu presudu Kž1. 6261/2011 kojom je odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio presudu Okružnog suda u Beogradu.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (član 20. stav 2.); da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode i da je z abranjeno iznuđivanje iskaza (član 28. st. 2. i 3.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2. ); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. st. 5. i 6); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).
5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Pristupajući oceni razloga i navoda podnositeljke iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni krivični postupak ukupno trajao pet godina, sedam meseci i četiri dana, računajući od 20. jula 2005. godine, kada je donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu postupak pokrenut, do 24. februara 2011. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu Kž1. 6261/11 kojom je postupak pravnosnažno okončan.
Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.
Ustavni sud je utvrdio da je navedeni krivični postupak vođen protiv podnositeljke ustavne žalbe i još jednog lica, zbog krivičnog dela teško ubistvo, odnosno teško ubistvo pomaganjem. Ustavni sud je dalje utvrdio da su u toku postupka izvedeni brojni dokazi (saslušavani su svedoci i veštaci, te su obavljena kompleksna komisijska veštačenja - sudsko medicinsko, psihijatrijsko, psihološko i DNK veštačenje, koja su dopunjavana). Ustavni sud je utvrdio i da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran dva puta pred dve sudske instance. Po oceni Ustavnog suda, sve napred navedeno nesporno ukazuje da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u osporenom postupku takve prirode da ukazuju na složenost konkretnog krivičnog predmeta, te da, u konkretnom slučaju, činjenica da je izrada pismenih otpravaka presuda duže trajala od uobičajenog, može biti opravdana.
Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na to da je bila okrivljena u osporenom krivičnom postupku, na strani podnositeljke postojao opravdani interes za efikasno odvijanje navedenog postupka i njegovo okončanje u što kraćem roku, kao i da podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela dužem trajanju postupka.
Imajući u vidu nesumnjivu složenost činjeničnih i pravnih pitanja, okolnost da je sud odlučivao o optužbama protiv dva okrivljena lica zbog krivičnog dela teško ubistvo, odnosno teško ubistvo pomaganjem, da je predmet optužbe dva puta razmatran pred dve sudske instance, te da je osporeni krivični postupak pravnosnažno okončan za pet godina i sedam meseci, Ustavni sud je ocenio da ukupna dužina trajanja postupka, kao jedinstvena celina, ne izlazi iz okvira razumnog roka, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je kako dosadašnjoj praksi ovog suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) i odlučio kao u prvom delu izreke.
6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporene presude ističe povreda prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 5. Ustava, Ustavni sud nalazi da se navodi podnositeljke u suštini odnose na osporavanje dokaza koji su izvedeni na glavnom pretresu i ocenjeni u osporenim presudama, kao i činjeničnog stanja utvrđenog u krivičnom postupku u kome su osporeni pojedinačni akti doneti. Naime, iz ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka povredu označenih Ustavom zajemčenih prava zasniva na tvrdnji da u redovnom krivičnom postupku nije dokazano da je izvrši la krivičn o del o za koje je pravnosnažno osuđen a, odnosno da su sudovi, utvrđujući činjenično stanje, došli do pogrešnih zaključaka, jer nisu izveli sve dokaze predložene od strane odbrane, a odluku su zasnovali na „manjkavom“ veštačenju njene uračunljivosti. Podnositeljka pre svega ističe da su odbijeni predlozi odbrane za novim veštačenjem, za saslušanjem pojedinih predloženih svedoka i analize krvi podnositeljke, što da je učinjeno, bi ukazalo da „Ana Filipović ima ozbiljan mentalni poremećaj“, odnosno da je neuračunljiva. Ocenjujući ove navode podnositeljke, Ustavni sud najpre konstatuje da odlučujući o ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, kao i sadržine osporene sudske odluke, ne proizlazi da je sud očigledno proizvoljno cenio izvedene dokaze na štetu podnosilaca ustavne žalbe. Pravo je suda u krivičnom postupku, da po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane. Jedino je redovan sud ovlašćen da u konkretnom slučaju ceni koji su dokazi od značaja za donošenje sudske odluke, odnosno da proceni koje dokaze je nužno izvesti, a čije izvođenje je u konkretnom slučaju suvišno. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se garancijama iz člana 33. stav 5. Ustava ne daje okrivljenima neograničeno pravo da predlažu izvođenje dokaza pred sudom, niti im se garantuje pravo da svi predlozi odbrane budu prihvaćeni. Dakle, ustavna garancija da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ni na koji način ne ograničava sud koji vodi postupak da ceni celishodnost izvođenja svakog predloženog dokaza, te da odluči koje će dokaze izvesti, a koje ne. S druge strane, zadatak je i obaveza sudova da obrazlože razloge zbog kojih su odlučili da ne izvode dokaze koje su optuženi u svojoj odbrani izričito zahtevali. Dakle, saglasno garancijama pravičnog suđenja, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice. Takođe, Ustavni sud ukazuje da obaveza obrazlaganja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, a to naročito važi za obrazloženje odluka sudova po pravnom leku u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenog suda. Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li su redovni sudovi obrazložili svoje zaključke o odlučnim pitanjima. Konkretno, prvostepeni i drugostepeni sud su na ustavnopravno prihvatljiv način, po slobodnom sudijskom uverenju, cenili i pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sve izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke, pri tome obrazloživši zašto predloženi, a neizvedeni dokazi nisu od takvog značaja, te su u obrazloženju osporenih presuda jasno izneli na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je podnositeljka ustavne žalbe kriv a za izvršenje krivičn og dela koj e je bil o predmet optužbe u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku prvostepeni sud izveo veliki broj dokaza i da je za sve dokaze koje je prihvatio, kao i za one koje nije, dao jasno i razumljivo obrazloženje. Kako su u konkretnom slučaju sudovi na osnovu sprovedenog celokupnog dokaznog postupka, ocenjujući svaki dokaz posebno i dovodeći ga u vezu sa ostalim dokazima, našli da je činjenično stanje potpuno i nesumnjivo utvrđeno, to, po oceni Ustavnog suda, obrazloženo odbijanje predloga da se izvedu određeni dokazi, uz jasno iznete razloge zbog kojih nije nužno, niti celishodno izvoditi pojedine dokaze odbrane, samo po sebi ne dovodi u sumnju poštovanje prava na odbranu i na pravično suđenje.
Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim podnositeljka ističe povrede načela i prava iz člana 20. stav 2, člana 28. st. 2. i 3. i člana 34. stav 3. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se povreda načela kod ograničenja ljudskih i manjinskih prava, prava na postupanje sa licem lišenim slobode i prava na pretpostavku nevinosti ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa osporenim presudama kojima je pravnosnažno odlučeno o krivičnom delu podnositeljke. Istovremeno, Ustavni sud posebno ističe i da je cenio navode podnositeljke kojima obrazlaže da joj je povređeno pravo na postupanje sa licem lišenim slobode, ali je, iz samih navoda ustavne žalbe, utvrdio da je reč o događaju od jula meseca 2005. godine, koji podnositeljka nije prijavila. Stoga bi ustavna žalba, i da je podneta protiv navedenih radnji, bila nedopuštena ratione temporis, i u pogledu materijalnog i procesnog aspekta navedenog prava, budući da Sud nema vremensku nadležnost da postupa po ustavnim žalbama u kojima se osporava radnja koja je preduzeta pre stupanja na snagu Ustava (videti odluku Ustavnog suda u predmetu Už-4100/2011 od 10. jula 2013. godine) .
Istovremeno, Ustavni sud ukazuje da nisu ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se ističe povreda prava na ograničeno trajanje pritvora iz člana 31. stav 2. Ustava, budući da osporenim presudama nije o tome odlučivano.
Konačno, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi niti jednim navodom nije obrazložila istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu izreke.
7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.