Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za naknadu troškova prevoza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zaposlenih u MUP-u, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku za naknadu troškova prevoza. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete i nalaže hitno okončanje postupka pred nadležnim organima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S, M . J, G . S, D . M, R . S, B . M, S . A, M . V, D . P, D . S, D . S . i S . Đ, svih iz Smedereva, B . V, I . J . i A . M, svih iz sela Pudarci, S. S, J . Đ, S . B, M . J, B . R, S . D, M . R, D . M . i M . C, svih iz Kaluđerice, Z . J . i N . P, ob ojice iz Kamendola, Ž. V . iz Malog Rujišta, Z. Đ . iz Ralje, V . R . i D. J, ob ojice iz Umčara, D. B . iz Vlaške, G . J . iz Lipa, J . M . iz Živkovca, G. N . i B . C, ob ojice iz Boleča, N. M . iz Dražnja, Z. S . iz Begaljice, J. B . i Ž . T, ob ojice iz Leštana, R. R . iz Ritopeka, B. B . iz Zaklopače, B. M . iz Vinče, N . A . iz Zemuna, T . M . iz Resnika, Z. B, Lj . B, B . S . i B . P, svih iz Grocke, Ž . A . iz Beograda i J. P . i G. M , obojice iz Vrčina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S, M . J, G . S, D . M, R . S, B . M, S . A, M . V, D . P, D . S, D . S, S . Đ, B . V, I . J, A . M, S . S, J . Đ, S . B, M . J, B . R, S . D, M . R, D . M, M . C, Z . J, N . P, Ž . V, Z . Đ, V . R, D . J, D . B , G . J, J . M, G. N, B . C , N. M, Z . S, J . B , Ž . T, R . R, B . B, B . M, N . A, T . M, Z . B, Lj. B, B . S, B . P , Ž. A , J. P . i G. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 112-15/17 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe N. S, M . J, G . S, D . M, R . S, B . M, S . A, M . V, D . P, D . S, D . S, S . Đ, B. V, I . J, A . M, S. S, J . Đ, S . B, M . J, Z . J, Ž . V, Z . Đ, V . R, D . J, D . B , G . J, J . M, G . N, B . C, N . M, Z . S, J . B, Ž . T, R . R, B . B, B . M, N . A, T . M . i J. P . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, a podnosilaca ustavne žalbe Z. B, Lj . B, Ž . A, G . M, B . S, B . P, B . R, S . D, M . R, D . M, M . C . i N . P . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba N. S . izjavljena protiv stava 2. dispozitiva presude Upravnog suda U. 2705/14 od 14. maja 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz Smedereva podneo je Ustavnom sudu, 16. jula 2015. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv stava 2. dispozitiva presude Upravnog suda U. 2705/14 od 14. maja 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Povodom ove ustavne žalbe formiran je predmet Už-4669/2015.

N. S . iz Smedereva i ostali podnosioci navedeni u uvodu i tački 1. izreke podneli su, 9. novembra 2015. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-929/2011-2. Navedena ustavna žalba je spojena sa već formiranim predmetom Už- 4669/2015, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

U toj ustavnoj žalbi je navedeno da su podnosioci zahtev za isplatu troškova prevoza nadležnom organu "podneli" 25. februara 2009. godine. Potom je hronološki izložen tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova - Policijska up rava za grad Beograd broj 112-15/17 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

N. S . i još 38 podnosilaca ustavne žalbe (u daljem tekstu: prva grupa podnosilaca ustavne žalbe) su 25 . februara 2009. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd podneli zahtev za isplatu troškova prevoza za dolazak na posao i odlazak sa posla za poslednje tri godine. Navedeni zahtev, koji se nalazi u spisima premeta i koji je priložen uz ustavnu žalbu , nije podnelo sledećih 12 podnosilaca ustavne žalbe: Z . B, Lj . B, Ž . A, G . M, B . S, B . P, B . R, S . D, M . R, D . M, M . C . i N . P . (u daljem tekstu: druga grupa podnosilaca ustavne žalbe).

Ministarstvo unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je 27. aprila 2009. godine donelo rešenje broj 120-681/09, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev prve grupe podnosilaca ustavne žalbe. Žalbena komisija Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) je rešenjem broj 114-05-16/2009-01 od 18. juna 2009. godine odbila kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv pomenutog prvostepenog rešenja, pri čemu su u izreci tog rešenja navedeni svi podnosioci ustavne žalbe (prva i druga grupa). Tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja podnela je prva grupa podnosilaca ustavne žalbe. Presudom Upravnog sud a U. 102 67/10 (2009) od 3. novembra 2010. godine uvažena je njihova tužba i poništeno konačno rešenje. Po shvatanju tog suda, iz člana 15. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica ("Službeni glasnik RS", broj 37/94) sledi da se ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza ne uslovljava korišćenjem javnog prevoza , već se ta naknada u visini cene karte u javnom prevozu isplaćuje zaposlenima nezavisno od načina na koji dolaze, odnosno odlaze s posla.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 114-05-32/2010-01 od 20. januara 2011. godine, kojim je usvojio žalbu svih podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje od 27. aprila 2009. godine i vratio predmet na ponovni postupak. Taj organ je ukazao da prvostepeni organ nije naveo razloge zbog kojih Uputstvo Uprave za zajedničke poslove MUP i instruktivne depeše policije, kojima se bliže uređuju uslovi i način ostvarivanja prava za isplatu troškova prevoza radnicima MUP, imaju obavezujući karakter, kao i na osnovu kojih propisa su isti doneti.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-929/11 od 4. marta 2011. godine odbijen je kao neosnovan zahtev prve grupe podnosilaca ustavne žalbe, što je obrazloženo time da ti podnosi oci nisu pružili dokaze da su imali stvarne troškove prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada. Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-345/2011-01 od 18. maja 2011. godine usvojio žalbu svih podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak, ukazujući da nije prihvatljiv zaključak prvostepenog organa da je za ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza neophodno prilagati dokaze na osnovu kojih bi se utvrdilo da je zaposleni koristio prevozno sredstvo za dolazak i odlazak s posla, već je o zahtevu trebalo odlučivati na osnovu broja dana kada su podnosioci radili i na osnovu cene pretplatne karte za te dane.

Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je 18. marta 2013. godine podneo žalbu zbog nedonošenja i nedostavljanja prvostepenog rešenja u zakonom propisanom roku. Ni u jednom pravnom sredstvu koje je korišćeno u prethodno opisanom stadijumu postupka nije navedeno da je prvostepeni organ rešenjima od 27. aprila 2009. godine i 4. marta 2011. godine propustio da odluči o zahtevu druge grupe podnosilaca ustavne žalbe.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 120-929/2011-1 od 18. aprila 2013. godine, prvi put od pokretanja postupka, odlučio o zahtevu svih podnosilaca ustavne žalbe, tako što ga je odbio kao neosnovan. Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-264/2013-01 od 20. juna 2013. godine usvojio žalbu svih podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak, dajući identične razloge kao i u prethodnom rešenju. Ponavljajući svoje ranije iznete razloge, prvostepeni organ je rešenjem broj 120-929/11-2 od 23. avgusta 2013. godine odbio kao neosnovan zahtev svih podnosilaca. O žalbi izjavljenoj 17. septembra 2013. godine, drugostepeni organ je odlučio rešenjem broj 120-01-702/2013-01 od 20. decembra 2013. godine, tako što je istu odbio. Taj organ je ocenio da se ne mogu prihvatiti razlozi prvostepenog organa, ali da je donošenje odluke o odbijanju žalbe uslovilo to što prvostepeni organ "insistira" na podnošenju pismenog zahteva za naknadu troškova prevoza i prilaganju dnevnih karata za naplatu tih troškova, kao i da je "na izvestan način i u minimalnom obimu uvažio date naloge".

Upravni sud je presudom U. 2705/14 od 14. maja 2015. godine, u stavu 1. dispozitiva, uvažio tužbu svih podnosilaca, poništio navedeno drugostepeno rešenje i vratio predmet na ponovno odlučivanje, dok je u osporenom stavu 2. dispozitiva obavezao drugostepeni organ da podnosiocima naknadi troškove upravnog spora u iznosu od 17.870,00 dinara. Obrazlažući odluku u stavu 2. dispozitiva presude, taj sud je naveo da je na ime sastava tužbe, saglasno tarifnom broju 43. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata ( „Službeni glasnik RS“, broj 121/2012 ), odmerio iznos od 16.500,00 dinara, a na ime sudskih taksi na tužbu i odluku, saglasno tarifnim br. 28. i 29. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11, 93/12 i 93/14 ), iznos od 1370,00 dinara.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 120-01-156/2015-01 od 1. jula 2015. godine kojim je usvojio žalbu svih podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje od 23. avgusta 2013. godine i vratio predmet na ponovni postupak, ponavljajući razloge iz svojih ranijih rešenja kojima je usvajao žalbe.

Prvostepeni organ je 26. novembra 2015. godine doneo rešenje broj 120-929/11-3 iste sadržine kao i prethodno poništena rešenja, koje je drugostepeni organ rešenjem broj 114-02-12/2016-01 od 21. marta 2016. godine poništio. Navedeno drugostepeno rešenje je prvostepenom organu dostavljeno 11. aprila 2016. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 112-15/17 od 29. decembra 2016. godine ponovo je odbijen kao neosnovan zahtev svih podnosilaca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku (član 208. stav 2), drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, da ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da a ko drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, da će izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiti da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar , da je takvo rešenje konačno (stav 2.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je pošao od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu. Potom je utvrdio da je zahtev od 25. februara 2009. godine povodom koga je pokrenut konkretni postupak podnela samo prethodno označena prva grupa podnosilaca ustavne žalbe, dok se zahtev druge grupe podnosilaca ne nalazi u spisima predmeta, niti je priložen uz ustavnu žalbu. Stoga je Ustavni sud smatrao da je za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na prvu grupu podnosilaca ustavne žalbe relevantno trajanje predmetnog postupka od 25. februara 2009. godine, što do sada iznosi osam godina i dva meseca.

Kako se ne može utvrditi kada je druga grupa podnosilaca ustavne žalbe podnela zahtev, Ustavni sud je uzeo u obzir sledeće okolnosti: da prvostepenim rešenjima od 27. aprila 2009. godine i 4. marta 2011. godine nije odlučeno o njihovom zahtevu; da se razlozi ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku ne obrazlažu propuštanjem prvostepenog organa da navedenim rešenjima odluči o njihovom zahtevu; da se u ustavnoj žalbi pogrešno tvrdi da je tim rešenjima odlučeno o osnovanosti zahteva svih podnosilaca ustavne žalbe; da je zato irelevantno što je drugostepeni organ meritorno rešavao o žalbama tih podnosilaca izjavljenim protiv navedenih prvostepenih rešenja, kojima nije bilo odlučeno o njihovom zahtevu. Stoga je Ustavni sud , u odsustvu dokaza o datumu podnošenja zahteva, smatrao da je u odnosu na tu grupu podnosilaca merodavan period od 18. aprila 2013. godine, kada je prvi put u postupku rešenjem odlučeno i o njihovom zahtevu, što do sada iznosi četiri godine.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, jer se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je konstatovao da je veći broj policijskih službenika imao svojstvo stranke u postupku, ali da to ne utiče na činjeničnu složenost predmet a postupka. Sa druge strane, pravna pitanja koja su se postavila u toku postupka nisu bila složena.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud je utvrdio da je dosadašnji tok postupka obeležilo nepoštovanje obavezujućih primed aba iz drugostepenih rešenja i česta kašnjenja prvostepenog organa sa donošenjem rešenja u ponovnom postupka. Ipak, neprimereno trajanje postupka samo je delimično rezultat opisanog postupanja prvostepenog organa. Po mišljenju Ustavnog suda, glavni uzrok odugovlačenja je to što je drugostepeni organ iz istih razloga pet puta poništavao prvostepena rešenja, propuštajući da u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku, spreči uporno nepostupanje prvostepenog organa i da sam reši upravnu stvar. Pored toga, Upravni sud je dva puta uvažavao tužbe i vraćao predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome, činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je uočio da su oni u sledećim situacijama mogli uticati na to da period odlučivanja o njihovom zahtevu za naknadu troškova prevoza bude kraći:

Prvo, žalba zbog nedonošenja novog prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 18. maja 2011. godine je izjavljena tek 18. marta 2013. godine, iako se to moglo učiniti jednu godinu i deset meseci ranije.

Drugo, žalba zbog nedonošenja novog prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 1. jula 2015. godine je izjavljena tek 5 . novembra 2015. godine, iako se to moglo učiniti skoro dva meseca ranije.

Treće, u periodu od donošenja drugostepenog rešenja od 21. marta 2016. godine do donošenja novog prvostepenog rešenja od 29. decembra 2016. godine nije izjavljivena žalba "zbog ćutanja administracije", iako je prvostepeni organ sedam meseci kasnio sa rešavanjem o zahtevu .

Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije , broj 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (videti odluku Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da dugom trajanju osporenog postupka, ipak, prevashodno doprin osi nedelotvorno i sporo postupanje upravnih organa. U tom smislu, Ustavni sud je našao da ukupno trajanje postupka u odnosu na prvu grupu podnosilaca ustavne žalbe nesumnjivo nije razumno. Kada je u pitanju druga grupa podnosilaca ustavne žalbe u odnosu na koje se ceni dosadašnje četvorogodišnje trajanje postupka, Ustavni sud je našao da taj period, u kome su doneta četiri prvostepena i četiri drugostepena rešenja, kao i jedna sudska odluka, obeležava ponavljanje istih naloga drugostepenog organa i odbijanje prvostepenog organa da po njima postupa, što takođe vodi zaključku da se ni taj period, u konkretnom slučaju, ne može smatrati razumnim. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 112-15/17 svim podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u tom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilaca ustavne žalbe N . S, M . J, G . S, D . M, R . S, B . M, S . A, M . V, D . P, D . S, D . S, S . Đ, B. V, I . J , A. M, S. S, J . Đ, S . B, M . J, Z . J, Ž . V, Z . Đ, V . R, D . J, D . B , G . J, J . M, G . N, B . C, N . M, Z . S, J . B, Ž . T, R . R, B . B, B . M, N . A , T. M . i J. P . ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, a podnosilaca ustavne žalbe Z. B, Lj . B, Ž . A, G . M, B . S, B . P , B. R, S . D, M . R, D . M, M . C . i N . P . svakom u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka u odnosu na obe grupe podnosilaca ustavne žalbe, kao i utvrđena kašnjenja podnosilaca sa korišćenjem pravnih sredstva za ubrzanje postupka , odnosno propuštanja da ih koriste. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatn u pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. Razmatrajući ustavnu žalbu koju je N. S . podneo protiv stava 2. dispozitiva presude Upravnog suda U. 2705/14 od 14. maja 2015. godine, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac nezadovoljan visinom dosuđenih troškova upravnog spora. Naime, podnosilac u ustavnoj žalbi ukazuje da je Upravni sud priznao troškove za sastav tužbe za jednog tužioca, ali ne i za ostalih 68 tužilaca, odnosno da je dosudio troškove u iznosu od 17.870,00 dinara, umesto traženih 1.050.000,00 dinara, što nije u skladu sa odredbama Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Podnosilac je, takođe, ukazao da je Upravni sud u više svojih presuda dosuđivao troškove u skladu sa navedenom Tarifom i ranije važećom tarifom .

Uvažavajući eventualni značaj ove pravne stvari za podnosioca, Ustavni sud ukazuje na to da povreda ustavnog prava mora podrazumevati određeni nivo težine i ozbiljnosti da bi bila razmatrana pred ovim sudom. Procena tog nivoa je relativna stvar i zavisi od okolnosti datog slučaja, koje obuhvataju kako subjektivnu percepciju podnosioca ustavne žalbe, tako i objektivni karakter predmeta odlučivanja. Subjektivni osećaj podnosioca o važnosti navodne povrede ustavnih prava mora biti opravdan i sa objektivnog stanovišta, što u ovom ustavnosudskom predmetu nije slučaj, jer podnosilac ne može zasnivati tvrdnju o povredi ovih ustavnih prava na činjenici da sud nije pravilno obračunao troškove za sastav tužbe u upravnom sporu i za ostalih 68 tužilaca. Naime, po oceni Ustavnog suda, navodi i razlozi ustavne žalbe su takve prirode da ne ukazuju na to da je podnosilac ustavne žalbe, kao samo jedan od tužilaca u upravnom sporu, donošenjem osporene presude pretrpeo značajniji novčani gubitak. Takođe, razlozi na kojima podnosilac temelji svoju tvrdnju o povredi označenih ustavnih prava ne pokreću neko šire ili opšte pitanje o eventualnoj povredi prava koje bi moglo biti od ustavnopravnog značaja za odlučivanje Ustavnog suda.

Kako navodi i razlozi ustavne žalbe nisu takve prirode da ukazuju na potrebu pružanja ustavnosudske zaštite u ovom konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu ovog podnosioca , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Ustavni stav je isti stav zauzeo u Rešenju Už-3121/2013 od 1. aprila 2015. godine.

9. Polazeći od navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.