Zakonitost otkaza ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući zakonitost otkaza ugovora o radu. Sudovi su pravilno utvrdili da poslodavac nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih jer broj otkaza nije prelazio zakonom propisani prag.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: dr Agneš Kartag Odri, koja vrši funkciju predsednika i sudije, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Ristivojevića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. januara 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladimira Ristivojevića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 966/06 od 28. septembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 686/06 od 31. januara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1015/07 od 13. septembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Vladimir Ristivojević iz Valjeva je 17. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P1. 966/06 od 28. septembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 686/06 od 31. januara 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1015/07 od 13. septembra 2007. godine, zbog povrede prava iz člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da mu je isplata otpremnine izvršena istog dana kad je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu; da sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da mu je od strane poslodavca otkazan ugovor o radu, iz razloga što je za njegovim radom prestala potreba, te je on tretiran kao radnik koji predstavlja višak zaposlenih; da se u takvoj situaciji obaveze poslodavca ne završavaju isplatom otpremnina, već je poslodavac u smislu odredaba tada važećeg Zakona o radu, morao prethodno da pripremi program rešavanja viška zaposlenih i da po tom programu sprovede postupak; da su sudovi preko navedenih obaveza poslodavca prelazili kao da one ne postoje u vreme nastanka spornih odnosa. Time su, po mišljenju podnosioca, sudovi povredili pravo na rad podnosioca ustavne žalbe iz člana 60. stav 4. Ustava, jer je žaliocu prestao radni odnos na nezakonit način.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Rešenjem DP „Srbijanka“ Valjevo broj 137/03 od 30. decembra 2003. godine, podnosiocu ustavne žalbe je prestao radni odnos zaključen između njega i poslodavca, zbog prestanka potrebe za njegovim radom, a usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, te mu je utvrđeno pravo na otpremninu, u visini dve zarade, koju je ostavrio u mesecu koji prethodi mesecu u kojem mu prestaje radni odnos, a što iznosi 13.660,00 dinara.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu P1. Br 966/06 od 28. septembra 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, tražio da se poništi rešenje tuženika DP „Srbijanka“ Valjevo br. 137/03 od 30. decembra 2003. godine i da se vrati na rad, kao i da mu se isplate troškovi spora. Stavom drugim izreke presude tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 85.500,00 dinara u roku od 8 dana po prijemu presude. U obrazloženju presude, pored ostalog, navodi se da je tužiocu prestao radni odnos kod tužioca 30.12.2003. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom, a usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, te da mu je utvrđeno pravo na otpremninu u visini dve zarade ostvarene u prethodna dva meseca, što iznosi 13.660,00 dinara. Dalje se navodi da je isplata otpremnine koja tužiocu pripada shodno članu 117. Zakona o radu izvršena istog dana kada je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu kojim je utvrđeno pravo tužioca na isplatu otpremnine i to doznakom utvrđenog novčanog iznosa preko pošte. Tužilac je odbio prijem otpremnine i potom podneo tužbu za poništaj spornog rešenja od 19. januara 2004. godine, pa do docnje u isplati otpremnine nije došlo krivicom poslodavca kao dužnika nego krivicom tužioca, koji je odbio prijem. Po stavu prvostepenog suda, tuženi DP „Srbijanka“ Valjevo je sporno rešenje doneo u skladu sa članom 101. tačka 8. Zakona o radu i pravilno je primenio odredbu Zakona o radu.

Osporenom presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 686/06 od 31. januara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 966/06 od 28. septembra 2009. godine. U obrazloženju drugostepene presude navodi se da je prvostepeni sud pravilno i u potpunosti utvrdio činjenično stanje u pogledu okolnosti da je tužilac bio tehnološki višak i da mu je zbog toga doneto rešenje o prestanku radnog odnosa. Takođe, navodi se da su utvrđeni kao neosnovani navodi tužioca da tuženi nije izvršio blagovremenu uplatu otpremnine, pa je samim tim rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonito, s obzirom da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da krivica zbog neisplate otpremnine stoji na strani tužioca, jer je odbio prijem otpremnine koja mu je upućena poštom istog dana kada je doneto i rešenje o prestanku radnog odnosa, a što se smatra blagovremenom isplatom otpremnine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1015/07 od 13. septembra 2007. godine, odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 686/06 od 31. januara 2007. godine. U obrazloženju osporene presude, je pored ostalog, navedeno da pobijana presuda ne sadrži bitnu povredu odredaba iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, jer nižestepene presude sadrže potpune i jasne razloge o odlučnim činjenicama, a pobijanom presudom ocenjeni su žalbeni navodi od odlučnog značaja. Dalje je navedeno da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je tužiocu, radni odnos prestao u skladu sa odredbom člana 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu („ Službeni glasnik RS“, br. 70/01), kojom je propisano da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na potrebu poslodavca i ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenih poslova, pa je time njegov zahtev za poništaj osporenog rešenja i vraćanja na rad neosnovan. Donošenjem nove sistematizacije radnih mesta smanjen je broj izvršilaca na radnom mestu na kojem je radio tužilac, a kako je u vreme otkazivanja ugovora o radu tužilac imao tri godine radnog staža, to je po stavu Vrhovnog suda, primenom tog kriterijuma njemu otkazan ugovor o radu jer su drugi radnici koji su raspoređeni na ta radna mesta imali duži radni staž. Dalje se navodi da je za donošenje osporenog rešenja bio ispunjen i uslov iz odredbe člana 117. Zakona o radu, jer je tužiocu otpremnina upućena poštom istog dana kada je doneto rešenje o prestanku radnog odnosa. Tužilac je odbio prijem otpremnine, tako da je krivica zbog neisplate otpremnine na njegovoj strani i ne može uticati na zakonitost osporenog rešenja.

4. Odredbom člana 60. stav 4. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br 70/01 i 73/01) koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu i ugovora o radu, bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 101. stav 1. tačka 8); da otkaz ugovora o radu iz navedene tačke poslodavac može dati zaposlenom samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za rad na drugim poslovima (član 101. stav 3.); da je poslodavac koji ima u radnom odnosu više od 50 zaposlenih, a namerava da otkaže ugovor o radu za više od 10% od ukupnog broja zaposlenih u toku kalendarske godine zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (član 114. ).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi, sa stanovišta povrede prava iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Sama okolnost da podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan ishodom predmetnog postupka, ne znači istovremeno da je podnosiocu u konkretnom postupku povređeno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. O zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu kojom je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, osporenim presudama su meritorno odlučivali sudovi, i to u tri istance, pa je time, po oceni Ustavnog suda podnosiocu obezbeđeno pravo na sudsku zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa garantovano članom 60. stav 4. Ustava.

Naime, podnosiocu ustavne žalbe je u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu, otkazan ugovor o radu, a takođe mu je i otpremnina upućena poštom istog dana kada je doneto rešenje o prestanku radnog odnosa, a koju je podnosilac odbio da primi, tako da je krivica zbog neisplate otpremnine postojala na njegovoj strani. Po oceni Ustavnog suda sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena spada u samostalnu oblast delovanja preduzeća, pa sud ne može da ceni njihovu opravdanost. One su u svemu sprovedene u skladu sa programom tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koji je donet u skladu sa Zakonom o radu, o čemu su sudovi dali detaljno obrazložene razloge koji su ustavnopravno prihvatljivi. Kako iz odredbe člana 101. stav 3. Zakona o radu ne proizilazi obaveza poslodavca da učini ponudu zaposlenom radi obavljanja drugih poslova, to i obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavlja pravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENjUJE PREDSEDNIKA USTAVNOG SUDA

Sudija

dr Agneš Kartag Odri