Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. Š . iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. Š . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1599/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 560/03).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. Š . iz Inđije podneo je Ustavnom sudu, 22. maja 2014. godine, preko punomoćnika mr N . J, advokata iz Inđije, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1599/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 560/03).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe podneo 24. novembra 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Inđiji, te da je parnični postupak okončan donošenjem presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 98/14 od 8. aprila 2014. godine, nakon više od deset godina od podnošenja tužbe.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta sada Osnovnog suda u Staroj Pazovi - Sudska jedinica u Inđiji P. 1599/11 (ranije Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji P. 1599/11, a inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 560/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

J. Š . iz Inđije, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. novembra 2003. godine Opštinskom sudu u Inđiji tužbu protiv tužene G. G, radi povraćaja novčanog iznosa od 4.000 DEM. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 560/03. Odgovor na tužbu je 23. aprila 2004. godine dostavljen sudu. Do donošenja presude zakazano je 10 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana, i to zato što nije bila uredna dostava poziva strankama i jedno zato što nije došao pozvani svedok. U periodu od 13. decembra 2004. godine do 18. januara 2007. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu, a ni tužilac u navedenom periodu nije urgirao i tražio da sud zakaže ročište. U sprovedenom dokaznom postupku, sud je saslušao tužioca i tuženu u svojstvu parničnih stranaka, kao i predložene svedoke.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 560/03 od 10. oktobra 2007. godine, tužbeni zahtev tužioca je usvojen, pa je obavezana tužena da plati tužiocu na ime duga iznos od 2.045 eura i na taj iznos da plati domicilnu kamatu u visini koju utvrđuje Centralna evropska banka uvećanu za 3%, kao i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Pismeni otpravak prvostepene presude je 18. juna 2008. godine dostavljen punomoćnicima parničnih stranaka.

Rešavajući o žalbi tužene, Viši sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 943/10 od 1. juna 2011. godine uvažio žalbu, pa je presudu Opštinskog suda u Inđiji P. 560/03 od 10. oktobra 2007. godine ukinuo i predmet vratio na ponovno raspravljanje i odlučivanje, zbog apsolutno bitne povrede pravila postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku. Pismeni otpravak drugostepene presude je dostavljen punomoćnicima stranaka nakon godinu dana, sredinom juna 2012. godine.

Ponovni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1599/11. Do donošenja presude zakazano je i održano sedam ročišta za glavnu raspravu, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i tužene u svojstvu parničnih stranaka i njihovim suočenjem, saslušanje svedoka i suočenje tužene i svedoka.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji P. 1599/11 od 19. novembra 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezan tužilac da tuženoj naknadi parnične troškove.

Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 98/14 od 8. aprila 2014. godine žalba tužioca je delimično uvažena, pa je presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji P. 1599/11 od 19. novembra 2013. godine potvrđena u pobijanom odbijajućem delu odluke o glavnom zahtevu, a preinačena u preostalom pobijanom obavezujućem delu odluke o troškovima postupka, tako što je dosuđeni iznos od 130.500 dinara snižen na iznos od 111.000 dinara koliko je tužilac u obavezi da naknadi tuženoj i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 23. aprila 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak započeo 24. novembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 98/14 od 8. aprila 2014. godine, iz čega proizlazi da je osporeni parnični postupak trajao preko deset godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocima ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da postupanje prvostepenog i drugostepenog suda nije bilo efikasno i delotvorno. Naime, prvostepeni sud je doneo prvu presudu (P. 560/03 od 10. oktobra 2007. godine) posle četiri godine od podnošenja tužbe. Pri tome, sud nije zakazivao ročište u periodu od dve godine, od 13. decembra 2004. do 18. januara 2007. godine. Pismeni otpravak prvostepene presude je posle pola godine (18. juna 2008. godine) dostavljen punomoćnicima parničnih stranaka. Nakon toga je drugostepeni sud tri godine odlučivao o žalbi izjavljenoj protiv navedene presude, a pismeni otpravak drugostepenog rešenja, kojim je prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, dostavljen je punomoćnicima stranaka nakon godinu dana.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak ipak bio u izvesnoj meri činjenično složen, imajući u vidu da je tužilac podnetom tužbom tražio povraćaj pozajmice u novcu učinjenu tokom 2006. godine bez pismenih dokaza o učinjenoj pozajmici, pa je sud, u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, dva puta saslušavao tužioca i tuženu u svojstvu parničnih stranaka i veći broj svedoka, od kojih je neke saslušao i dva puta, kao što je izvršio i suočavanje parničnih stranaka i stranaka i svedoka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, i da svojim ponašanjem nije značajno uticao na dužinu trajanja postupka. Ipak, Ustavni sud je konstatovao i da podnosilac ustavne žalbe nije urgirao sudu i tražio da sud zakaže ročište, u periodu od dve godine u kome je ponašanje suda bilo potpuno pasivno, bez preduzimanja bilo kakvih radnji u postpku.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je sud organ koji rukovodi postupkom i čija je dužnost da se stara da se postupak okonča u razumnom roku, bez nepotrebnog odlaganja i odugovlačenja postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog i drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1599/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 560/03).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, određenu činjeničnu složenost predmeta spora, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahtev a podnosio ca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už–633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti