Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu vlasnika stana kojom je tražio iseljenje zakupca. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje ni pravo na imovinu, jer zakupac ima valjan pravni osnov za korišćenje stana stečen sukcesijom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. V. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. V. izjavljena protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1852/08 od 4. maja 2009. godine, ispravljene rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18140/10 od 3. februara 2010. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11946/10 od 30. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. V. iz B. podneo je 7. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava.

Suština navoda ustavne žalbe svodi se na tvrdnju podnosioca da je zaključak sudova, da tužena-protivtužilja ima pravni osnov za korišćenje njegovog stana, posledica pogrešne primene materijalnog prava, jer tužena-protivtužilja, kao ni njen pravni prethodnik, nisu zaključili ugovor o korišćenju spornog stana niti su ishodovali sudsku odluku koja takav ugovor zamenjuje, što je, kako dalje navodi podnosilac, dovelo do toga da je neosnovano onemogućen i ograničen u korišćenju i raspolaganju imovinom koju je stekao u skladu sa zakonom, i to u situaciji kada nema rešeno stambeno pitanje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1852/08 od 4. maja 2009. godine, ispravljenom rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18140/10 od 3. februara 2010. godine, je: odbijen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena-protivtužilja M. P. da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 2, koji se nalazi u B. u Ulici S. K. broj 1 (stav 1. izreke); usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je tužena-protivtužilja zakupac predmetnog stana na neodređeno vreme i obavezan je tužilac-protivtuženi da sa tuženom-protivtužiljom zaključi ugovor o zakupu navedenog stana (st. 2. i 3. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 4. izreke).

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11946/10 od 30. juna 2011. godine potvrđena je ožalbena prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude, sud drugog stepena je ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da je tužilac-protivtuženi vlasnik predmetnog stana u Ulici S. K. broj 1; da je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 1525/75 od 3. marta 1976. godine utvrđeno da Đ. V, kao nosilac stanarskog prava na spornom stanu, koji je tada bio u svojini pravnog prethodnika tužioca-protivtuženog, ima pravo da ovaj stan zameni za stan u svojini građana, koji se nalazi u B. u Ulici P. M. broj 4, na kom je nosilac stanarskog prava bio M. P, suprug tužene-protivtužilje; da je navedeno rešenje doneto iz razloga što je pravni prethodnik tužioca-protivtuženog odbio da dâ saglasnost za predloženu zamenu stanova; da je ugovor o zameni stanova zaključen u oktobru 1975. godine; da je tužena-protivtužilja zaključila brak sa M. P. 1964. godine; da je M. P. postao nosilac stanarskog prava na stanu u Ulici P. M. broj 4 posle smrti svoje majke, kao član njenog porodičnog domaćinstva (kao članovi porodičnog domaćinstva u ugovoru iz 1967. godine navedeni su M. P, M. P. i V. P), a na osnovu ugovora o korišćenju stana zaključenog 1. septembra 1975. godine; da su u ovom ugovoru kao članovi porodičnog domaćinstva M. P. bili navedeni tužena-protivtužilja i njihov sin; da se tužena-protivtužilja nakon smrti svoga supruga 2004. godine, pismeno obratila tužiocu-protivtuženom sa zahtevom za zaključenje ugovora o zakupu spornog stana, ali da tužilac-protivtuženi taj ugovor nije potpisao. Pozivajući se na odredbe čl. 2, 15. i 18. i člana 80. stav 1. Zakona o stambenim odnosima koji je stupio na snagu 29. jula 1973. godine, kao i na odredbe člana 2. i člana 93. stav 1. Zakona o stambenim odnosima iz 1985. godine i čl. 30. do 40. Zakona o stanovanju, Apelacioni sud je zaključio da tužena-protivtužilja sporni stan ne koristi bez pravnog osnova, jer je svojstvo korisnika stana koje je imala na stanu u Ulici P. M. broj 4 zadržala i u zamenjenom stanu, zbog čega, nakon smrti svoga supruga ima pravo zakupa na neodređeno vreme na spornom stanu. Drugostepeni sud je ocenio da su bez uticaja žalbeni navodi tužioca-protivtuženog kojima se dovodi u pitanje punovažnost ugovora o zameni stanova budući da pravni prethodnik tužioca-protivtuženog taj ugovor nije pobijao u roku propisanom članom 23. Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, te da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, a da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o stambenim odnosima ("Službeni glasnik SRS", broj 29/73 ), koji je bio na snazi u vreme izvršene zamene stanova, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan u svojini građana na osnovu ugovora o zakupu stana stiče pravo da taj stan koristi pod uslovima utvrđenim ovim zakonom i ugovorom o zakupu stana (član 2. stav 2.); da se korisnikom stana u smislu ovog zakona smatraju nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 9.); da stanarsko pravo građanin stiče danom zakonitog useljenja u stan (član 11.); da nosilac stanarskog prava može izvršiti zamenu svog stana za stan drugog nosioca stanarskog prava ako ovim zakonom nije drukčije određeno i da se u govor o zameni stana zaključuje se u pismenom obliku (član 21. st. 1. i 3.); da je za zamenu stanova potrebna saglasnost davalaca tih stanova na korišćenje i da nosilac stanarskog prava kome je odbijeno davanje saglasnosti za zamenu stana može u roku od 15 dana od dana prijema pismena o odbijanju davanja saglasnosti iz stava 4. ovog člana, podneti predlog opštinskom sudu da taj sud u vanparničnom postupku utvrdi da on ima pravo na zamenu (član 22. st. 1. i 6.); da davalac stana na korišćenje može pred nadležnim sudom da zahteva poništaj ugovora o zameni stana, odnosno može da pobija pravosnažnu odluku suda iz člana 22. stav 6. ovog zakona ako nosioci stanarskog prava ne koriste zamenjene stanove i ako je zamenom stanova stečena imovinska korist, kao i da davalac stana na korišćenje može da zahteva poništaj ugovora o zameni stana ili da pobija pravosnažnu odluku suda iz člana 22. stav 6. ovog zakona u roku od 30 dana od dana saznanja za razloge iz stava 1. ovog člana, a najdocnije u roku od dve godine od izvršene zamene (član 23. st. 1. i 2.); da sopstvenik porodične stambene zgrade ili stana u kojima stanuje nosilac stanarskog prava iz stava 1. ovog člana ima sva prava i obaveze davaoca stana na korišćenje iz čl. 16, 18, 22, 23, 29, 31, 49, 50, 52, 84, 85. i 87. ovog zakona, kao i prava i obaveze organizacije iz čl. 36, 39, 40, 45. i 48. ovog zakona, ako njegovom porodičnom zgradom ili stanom ne upravlja organizacija (član 80. stav 2.).

Zakonom o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/ 05) je propisano: da lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla stanarsko pravo po ugovoru o korišćenju stana, nastavljaju sa korišćenjem stana po osnovu tih ugovora, sa pravima i obavezama utvrđenim ovim zakonom, pod uslovima iz čl. 31. do 39. ovog zakona (član 30. stav 2.); da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu: bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče i da ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu (član 34. stav 1.); da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana ( u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (član 40.).

5. Imajući u vidu da podnosilac povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, već da, sagledavajući postupak kao jedinstvenu celinu, oceni da li je podnosiocu bilo omogućeno pravično suđenje u smislu garancija procesne pravičnosti. Jedini izuzetak od navedenog, postoji u slučajevima kada je tumačenje i primena merodavnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca u meri da za posledicu ima povredu ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

U konkretnom slučaju, redovni sudovi su odbili tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za iseljenje tužene-protivtužilje iz stana čiji je podnosilac vlasnik, a koji je bio zasnovan na tvrdnji da tužena-protivtužilja nema pravni osnov da koristi sporni stan, jer ni ona, a ni njen pravni prethodnik sa vlasnikom stana nisu zaključili ugovor o korišćenju, niti su pribavili sudsku odluku koja bi taj ugovor zamenila. Svoju odluku redovni sudovi su obrazložili time da tužena-protivtužilja ima pravni osnov za korišćenje podnosiočevog stana, jer je svojstvo korisnika stana, koje je imala kao član porodičnog domaćinstva prvo svoje svekrve, a zatim i supruga, na stanu u Ulici P. M. broj 4, zadržala i na spornom stanu, koji je bio predmet zamene između nosilaca stanarskog prava na tim stanovima.

Polazeći od razloga na kojima su zasnovane osporene presude, Ustavni sud konstatuje da se, saglasno članu 11. Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, stanarsko pravo sticalo danom zakonitog useljenja u stan, pri čemu je zakonito useljenje pretpostavljalo postojanje punovažnog pravnog osnova za useljenje. Punovažan pravni osnov za useljenje bio je akt davaoca stana na korišćenje i ugovor o korišćenju stana koji se zaključivao na osnovu pomenutog akta. S druge strane, članom 23. stav 1. pomenutog zakona bila je data mogućnost nosiocima stanarskog prava, dakle licima koja su to pravo prethodno stekla danom zakonitog useljenja u stan, da izvrše zamenu stanova na kojima imaju stanarsko pravo, pod uslovima propisanim zakonom. Jedan od tih uslova bio je i da davaoci stana na korišćenje daju saglasnost za zamenu, a u slučaju odbijanja davanja saglasnosti, da postoji pravnosnažna odluka vanparničnog suda kojom se odobrava tražena zamena. Dakle, institutom zamene stanova, vršena je samo promena nosioca stanarskog prava na određenom stanu - objektu prava, bez izmena u pogledu sadržine i obima prava koja su nosioci stanarskih prava prethodno stekli na stanovima koji su predmet zamene, što dalje znači da je ugovor o zameni tj. rešenje doneto u vanparničnom postupku kojim se odobrava zamena stanova, predstavljalo pravni osnov, a da je useljenje bio poslednji uslov za sticanje stanarskog prava na zamenjenom stanu. Dalje, stupanjem na snagu Zakona o stanovanju, 2. avgusta 1992. godine, stanarsko pravo je transformisano u pravo zakupa na neodređeno vreme, a nosioci stanarskog prava na stanovima u svojini građana su, saglasno članu 40. ovog zakona, nastavljali sa korišćenjem tih stanova u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. zakona. Odredbama člana 34. navedenog zakona predviđena je sukcesija članova porodičnog domaćinstva preminulog zakupca stana u pravu zakupa stana, uz obavezu da u zakonom propisanom roku zakupodavca obaveste o smrti zakupca, u kom slučaju je zakupodavac bio dužan da u roku od 30 dana zaključi ugovor o zakupu stana sa novim zakupcem. U slučaju odbijanja zakupodavca da zaključi ugovor o zakupu, članu porodičnog domaćinstva preminulog zakupca, kao zainteresovanom licu, stoji na raspolaganju mogućnost da podnese predlog vanparničnom sudu radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana, pri čemu zakon nije odredio rok za podnošenje ovog predloga.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude zasnovane na odredbama merodavnog materijalnog prava, konkretno Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine i sada važećeg Zakona o stanovanju, te da su pravna shvatanja redovnih sudova o razlozima zbog kojih nisu ispunjeni uslovi za iseljenje tužene-protivtužilje iz podnosiočevog stana, obrazložena na jasan, argumentovan i ustavnopravno prihvatljiv način. Po nalaženju Ustavnog suda, stanovište redovnih sudova da tužena-protivtužilja ima valjan pravni osnov za korišćenje spornog stana, jer je prvo zadržala svojstvo korisnika stana koje je imala na prethodnom stanu, a potom, nakon smrti svoga supruga kao nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca stana na neodređeno vreme, kao član njegovog porodičnog domaćinstva i sama stekla to svojstvo na spornom stanu, ni na koji način ne ukazuje na proizvoljnost u tumačenju merodavnog materijalnog prava, posebno u situaciji kada se tužena-protivtužilja, kako je utvrđeno u predmetnom parničnom postupku, obraćala podnosiocu sa zahtevom za zaključenje ugovora o zakupu. Takođe, po shvatanju Ustavnog suda, ne može se smatrati ni proizvoljnom ocena drugostepenog suda o neosnovanosti žalbenih navoda podnosioca kojima se dovodi u pitanje punovažnost ugovora o zameni stanova, a koje navode podnosilac, kroz tvrdnju o nepostojanju osnova za korišćenje stana ni na strani pravnog prethodnika tužene-protivtužilje, ističe i u ustavnoj žalbi, u situaciji kada je, upravo zbog odbijanja podnosiočevog pravnog prethodnika da dâ saglasnost za zamenu stanova, odobrenje za traženu zamenu pribavljeno u vanparničnom postupku. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje.

6. U pogledu navoda o povredi prava na imovinu, koje podnosilac posledično dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje, jer tvrdi da je zbog nezakonitih odluka redovnih sudova neosnovano onemogućen da u punom obimu ostvari svojinska ovlašćenja na stanu čiji je vlasnik, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac postao vlasnik predmetnog stana nakon smrti svoga oca, o čemu je doneto ostavinsko rešenje 2001. godine. Takođe, Ustavni sud ističe da nije sporno da je podnosiočevo pravo na imovinu ograničeno osporenim presudama kojima je utvrđeno pravo zakupa trećeg lica na spornom stanu. Međutim, pomenuto ograničenje postojalo je i pre nego što je podnosilac postao vlasnik predmetnog stana i bilo je ustanovljeno ne samo u korist pravnog prethodnika tužene-protivtužilje, već lica koje je učestvovalo u zameni stanova 1975. godine (još 1969. godine kako proizlazi iz dokaza koje je dostavio podnosilac). Ustavni sud je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao pitanje ograničenja svojinskih prava vlasnika stanova na kojima treća lica imaju konstituisano pravo zakupa u skladu sa ranijim propisima iz stambene oblasti, pa je s tim u vezi zaključio da su, i pored toga što je ograničenje prava svojine postojalo i ranije, osporene presude, s obzirom na postavljene zahteve kojima je traženo iseljenje trećih lica, za posledicu imale da to ograničenje i dalje traje, u kom smislu se radi o ograničenju korišćenja imovine koje potpada pod član 58. stav 3. Ustava.

Dalje, Ustavni sud ističe da do dopuštenog ograničenja prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu, može doći samo u slučaju da su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: 1) da je zasnovano na zakonu; 2) da ima legitiman cilj u opštem/javnom interesu i 3) da je postignuta pravična ravnoteža između opšteg/javnog interesa i zahteva za zaštitu interesa pojedinca.

Polazeći od ocene date u okviru razmatranja navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da su osporene presude zasnovane na odredbama merodavnog materijalnog prava, pa je samim tim i ograničenje podnosiočevog prava svojine u skladu sa zakonom - legalno.

U pogledu ispunjenosti drugog uslova, Ustavni sud podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava da ograničenje svojine koje je izvršeno radi sprovođenja ekonomske, socijalne ili druge politike može biti u javnom interesu, čak i ako zajednica nema neposredne koristi, budući da ne koristi niti uživa oduzetu, odnosno ograničenu imovinu (videti presud e James protiv Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, od 21. februara 1986. godine i Đokić protiv Bosne i Hercegovine, od 4. maja 2010. godine).S tim vezi, Ustavni sud ukazuje da je stupanjem na snagu Zakona o stambenim odnosima - 23. jula 1959. godine ("Službeni glasnik FNRJ", broj 16/59), priznato stanarsko pravo, kao pravo trajnog korišćenja stana svim građanima koji su aktom nadležnog organa useljeni u stanove u svojini građana, a koje se moglo steći do stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima 23. jula 1973. godine. Međutim, kasnija zakonska rešenja koja su uređivala stambenu oblast, kao i sada važeći Zakon o stanovanju, predviđala su ne samo pravo nosilaca stanarskog prava, odnosno zakupaca stanova u svojini građana da nastave sa korišćenjem tih stanova, već i pravo na sukcesiju u stanarsko pravo članova njihovog porodičnog domaćinstva koji su to svojstvo stekli do stupanja na snagu pomenutog zakona iz 1973. godine. Po nalaženju Ustavnog suda, ovakvim zakonskim rešenjima, a na kojima su zasnovane osporene presude, obezbeđeni su uslovi za nestanak stanarskog prava, odnosno prava zakupa na stanovima u svojini građana i postepeno oslobađanje i vraćanje tih stanova njihovim vlasnicima bez težih posledica po socijalni i stambeni status lica koja više decenija stanuju u takvim stanovima, što svakako predstavlja cilj koji je u javnom interesu, a to je zaštita prava drugih lica u prelaznom periodu.

U odgovoru na pitanje da li je u konkretnom slučaju postignuta pravična ravnoteža između cilja u javnom interesu - zaštite prava zakupaca stanova u svojini građana u prelaznom periodu reforme ranije stambene politike i zahteva za zaštitu svojinskih prava podnosioca, Ustavni sud, pre svega, ističe da je pomenutim zakonskim rešenjima ograničen period u kom podnosilac neće biti u mogućnosti da u punom obimu uživa svojinska ovlašćenja na spornom stanu. Međutim, uspostavljeno ograničenje u korist trećeg lica ni na koji način ne utiče na pravo podnosioca da raspolaže predmetnim stanom koji je stekao po osnovu nasleđa 2001. godine. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama koje su donete na osnovu zakona koji teži ostvarenju cilja u javnom interesu, konkretno zaštiti trećeg lica koje u spornom stanu živi skoro četiri decenije, za šta sve vreme ima pravni osnov, na podnosioca koji je pravo svojine stekao 2001. godine, nije stavljen prekomeran teret, nesrazmeran postizanju navedenog cilja.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama nije povređeno ni pravo na imovinu.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

8. S obzirom na izneto , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti