Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Zbog izuzetno neefikasnog postupanja suda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Cakića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radomira Cakića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 6570/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu I. 1575/07) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Cakić iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 23. jula 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 6570/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu I. 1575/07).

Obrazlažući tvrdnju o povredi označenog prava , podnosilac je izneo hronološki tok predmetnog izvršnog postupka i ukaz ao na okolnosti koje su , po nje govom mišljenju , dovele do toga da još uvek nije naplatio svoje potraživanje. Predložio je da U stavni sud usvoji ustavnu žalbu i odredi mu naknadu štete za „zadovoljenje moralne satisfakcije“.

2. Nakon početka primene odredbe člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", broj 101/13), Ustavni sud je predmet dostavio nadležnom redovnom sudu radi odlučivanja o zahtevu podnosioca za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Viši sud u Leskovcu je, u prilogu dopisa od 23. marta 2016. godine, vratio spise predmeta Ustavnom sudu , uz obaveštenje da je predmetni izvršni postupak pravnosnažno okončan pre početka primene pomenute zakonske odredbe. Istom dopisu priloženi su i spisi predmeta Osnovnog suda u Leskovcu I. 6570/13.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu .

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu I. 6570/13, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 13. aprila 2007. godine Opštinskom sudu u Leskovcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika R.Lj, radi prinudne naplate potraživanja u iznosu od 12.600,00 dinara . Predložio je da se izvršenje sprovede na pokretnim stvarima izvršnog dužnika.

Rešenje o izvršenju I. 1575/07 doneto je 17. aprila 2007. godine.

Po predlogu izvršnog poverioca od 27. juna 2007. godine, u septembru iste godine predmetni izvršni postupak je spojen sa drugim izvršnim postupkom koji se po njegovom predlogu od 6. januara 2006. godine vodio pred istim sudom u predmetu I. 39/06 protiv istog izvršnog dužnika.

Sud je 22. januara 2008. godine održao ročište, na kome je saslušao izvršnog poverioca i izvršnog dužnika i izveo pisane dokaze vezano za predlog za izvršenje od 6. januara 2006. godine, a rešenje o izvršenju I. 39/06 po ovom predlogu doneo je 9. oktobra 2008. godine.

Navedeno rešenje o izvršenju potvrđeno je rešenjem drugostepenog suda Gž. 1143/09 od 18. juna 2009. godine , s tim što je izvršni poverilac u međuvremenu, 13. januara 2009. godine, tražio da sud „ donese odluku i nastavi sa radom“.

Sudski izvršitelj je 5. novembra 20 09. godine izašao na lice mesta radi popisa stvari u stanu izvršnog dužnika i tom prilikom je na zapisniku konstatovao da nisu nađene stvari koje mogu biti predmet izvršenja , o čemu je sačinjen zaključak I. 39/06; I. 1575/07, uz upozorenje da će sud obustaviti izvršenje ukoliko izvršni poverilac u roku od tri meseca ne predloži da se popis ponovo sprovede . U spisima predmeta nema dokaza o tome da je ovaj zaključak uopšte dostavljen izvršnom poveriocu.

Prvu sledeću radnju sud je preduzeo 16. jula 2013. godine, kada je rešenjem naložio izvršnom dužniku da 20. avgusta 2013. godine pristupi u sud radi davanja izjave o imovini.

Nakon ročišta na kojem je izvršni dužnik dao izjavu o imovini , 26. avgusta 2013. godine dostavio je i pisane dokaze o tome po nalogu suda.

Sud je zaključkom od 27. septembra 2013. godine naložio izvršnom poveriocu da se u roku od pet radnih dana izjasni o pomenutoj izjavi o imovini, pa kako on to nije učinio , izvršni postupak je obustavljen rešenjem suda I. 6570/13 od 14. novembra 2013. godine.

Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem veća Osnovnog suda u Leskovcu Ipv. I. 42/14 od 27. januara 2014. godine.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosi lac ustavne žalbe , propisano je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud duža n da postupa hitno.

Načelo hitnosti bilo je predviđeno i članom 6. stav 1. kasnije važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju („S lužbeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 , 109/13 – Odluka US , 55/14 i 139/14).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, podseća na stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) koji se tiču odgovornosti države za neizvršenje pravnosnažnih sudskih odluka donetih protiv privatnih lica. Prema ESLjP, odgovornost države za izvršenje presuda protiv privatnih lica ne obuhvata ništa više od efikasnog i delotvornog uključivanja državnih organa u postupke izvršenja, pa u tom smislu odgovornost države postoji u slučajevima neopravdanih kašnjenja i odugovlačenja (videti, između ostalih, presudu Raguž protiv Srbije, od 7. aprila 2015. godine, broj predstavke 8182/07, stav 26.).

Polazeći od toga da izvršni postupak karakteriše načelo hitnosti (Comingersoll S.A protiv Portugalije 35382/97, stav 23., ESLjP 2000-IV), a imajući u vidu da je predmetni izvršni postupak trajao šest godina i devet meseci, Ustavni sud je, imajući u vidu utvrđene činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, zaključio da je osnovni razlog dugom trajanju postupka neažurno postupanje izvršnog suda koji nije postupao u skladu sa navedenim načelom kako bi se postupak izvršenja efikasno sproveo i okončao, bez nepotrebnog odugovlačenja. Za ovakvu ocenu dovoljna je sama činjenica da je izvršni sud, nakon bezuspešnog popisa pokretnih stvari dužnika 5. novembra 2009. godine, prvu radnju preduzeo 16. jula 2013. godine, dakle nakon tri godine i osam meseci . U prilog iznetoj oceni govori i prethodno postupanje izvršnog suda, koji je u periodu od septembra 2007. do 9. oktobra 2008. godine preduzeo samo jednu radnju – održao ročište 22. januara 2008. godine. S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da nema potrebe da se upušta u dalju analizu činilaca koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i koji određuju da li je isti okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim postupanjem Opštinskog, odnosno Osnovnog suda u Leskovcu, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemče no odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. st av 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15 ) usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstv a pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje – dužinu trajanja i vrstu postupka, činjenicu da je postupak na kraju obustav ljen zbog propusta podnosioca i, posebno , značaj postupka za podnosioca. U tom smislu Sud je, polazeći od toga da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, našao da dužina trajanja konkretnog sudskog postupka za posledicu nema značajnu nematerijalnu štetu po podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na vrednost predmeta spora. Ustavni sud ukazuje da je ESLjP prilikom odlučivanja o visini pravične naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u presudi Dybo protiv Poljske, od 14. oktobra 2003. godine uzeo u obzir "skromnu prirodu" spora u postupku koji je vođen pred domaćim sudovima (videti stav 37. pomenute presude, broj predstavke 71894/01). Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje utvrđene povrede prava, a ne pogoduje ostvarenju eventualno drugih ciljeva. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neefikasnog postupanja suda.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti