Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje presudom Apelacionog suda. Sud je pogrešno primenio odredbu o konverziji deviznog duga, ignorišući saglasnost tuženog na preinačenje tužbenog zahteva, što je dovelo do proizvoljne primene materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. A. i J. A, oboje iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. A. i J. A. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6708/10 od 18. avgusta 2011. godine, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu iz tačke 1. izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11434/06 od 11. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. A. i J. A. oboje iz B, podneli su 10. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Š . S, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6708/10 od 18. avgusta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih odre dbom člana 36. Ustava.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi naveli: da je drugostepeni sud u osporenoj presudi pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno odredbu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da u konkretnom slučaju nije ni bilo mesta primeni ove odredbe; da su tužioci pre poslednjeg ročišta preinačili tužbu tako što su tužbeni zahtev nakon sprovedenog veštačenja opredelili u dinarima, sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja do isplate, čemu se tuženi nije protivio i da više ne postoji devizno potraživanje, te da se ne može primeniti odredba člana 395. Zakona o obligacionim odnosima. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priložnu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11434/06 od 11. septembra 2009. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan je tuženi da na ime duga po osnovu usmenog ugovora o zajmu isplati tužilji iznos od 224.870,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. jula 2007. godine do isplate, a tužiocu iznos od 204.657,09 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. jula 2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je utvrđeno da ne postoji protivpotraživanje tuženog prema tužiocima u iznosu od 6.500 DEM u dinarskoj protivvrednosti. Stavom trećim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 359.720,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sudu u Beogradu je osporenom presudom Gž. 6708/10 od 18. avgusta 2011. godine, preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11434/06 od 11. septembra 2009. godine, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da na ime isplate duga po osnovu usmenog ugovora o zajmu isplati tužilji iznos od 224.870,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. jula 2007. godine do isplate, a tužiocu iznos od 204.657,09 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. jula 2007. godine do isplate ; stavom drugim izreke ove drugostepene presude je ukinuta presuda prvostepenog suda u stavu drugom izreke; stavom trećim izreke presude su obavezani tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 321.000,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude, proizlazi: da su , prema utvrđenom činjeničnom stanju pred prvostepenim sudom tužioci u februaru 1992. godine sa svojih deviznih štednih knjižica podigli određene iznose koji su konvertovani u dinare i uplatili na ime cene stana za ćerku tuženog; da su tužioci izvšili preračun novca koji je bio u različitim valutama u nemačku marku i da su se sa tuženim dogovorili da pozajmicu vrati u toj valuti u iznosu od 17.000 DEM, a rok za vraćanje ove pozajmice nije bio decidno ugovoren; da je tuženi tužiocima septembra 1993. godine vratio ukupno 10.000 DEM; da je drugostepeni sud ocenio da je odluka prvostepenog suda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, jer je odrebom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze i da citirana zakonska odredba dopušta mogućnost izvršenja novčane obaveze u stranoj valuti isplatom njene dinarske protivvrednosti prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze i da se konverzija deviznog duga može zahtevati samo po važećem kursu na dan ispunjenja, a to je datum kada se stvarno vrši efektivno plaćanje deviznog duga, te da je zato samo tada, a ne i pre izvršenja isplate, dopuštena konverzija deviznog u dinarsko potraživanje pod uslovom da ugovorom stranaka nije drugačije određeno (čl. 12 i 262. ZOO). U obrazloženju presude se dalje navodi da su se stranke sporazumele da tužena vrati pozajmicu u stranoj valuti – nemačkoj marki, te da su shodno citiranoj odredbi, tužioci kao poverioci deviznog potraživanja imali pravo da od tuženog kao dužnika zahtevaju izmirenje te obaveze u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u vreme isplate, sa domicilnom kamatom počev od dana dospelosti do isplate, takođe u dinarskoj protivvrednosti. Tužioci su prvobitno postavili tužbeni zahtev tražeći isplatu duga u stranim valutama koje su podigli sa svojih deviznih knjižica , sa pripadajućom domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate, ali su u toku parnice svoje devizno potraživanje konvertovali u dinarsko potraživanje prema kursu na dan veštačenja. Takva konverzija iz navedenih razloga nije dopuštena i protivna je odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, tim pre što stranke nisu ugovorile mogućnost konverzije deviznog u dinarski dug po kursu na neki drugi dan, a ne na dan ispunjenja obaveze. U delu kojim je odbijen kompenzacioni prigovor tuženog, drugostepeni sud je istakao da je s obzirom na to da je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu, tako što je isti odbio kao neosnovan, presuda morala biti ukinuta u delu kjojim je utvrđeno da ne postoji protivpotraživanje tuženog.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja i da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači pravne posledice (član 15.); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi, te da kada dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled tog pretrpeo (član 262. st. 1. i 2.) ; da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze (član 395.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US) je propisano da će drugostepeni sud će presudom preinačiti prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo(član 380. stav 1. tačka 4)).

Zakonom o deviznom poslovanju ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 31/11 i 119/12) je propisano: da se plaćanje, naplaćivanje i prenos između rezidenata i između rezidenata i nerezidenata u Republici vrši u dinarima (član 34. stav 1.); da se izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, plaćanje, naplaćivanje i prenos u Republici mogu se vršiti i u devizama po osnovu – deviznog kreditiranja u zemlji za namene iz člana 25. ovog zakona, kupovine potraživanja i preuzimanja dugovanja iz čl. 7. i 20. ovog zakona , na osnovu ugovora , uplate depozita kao sredstva obezbeđenja , premija osiguranja i prenosa po osnovu životnih osiguranja , po osnovu prodaje i davanja u zakup nepokretnosti , donacija u humanitarne, naučne i kulturne svrhe, u skladu sa propi sima kojima se uređuju donacije, garancijskih poslova iz člana 26. ovog zakona, po osnovnom poslu koji se vrši u devizama , naknade troškova za službeni put u inostranstvo, koji se može izvršiti i u efektivnom stranom novcu i uplate zarada rezidentima - fizičkim licima koji su upućeni na privremeni rad u inostranstvo po osnovu ugovora o izvođenju investicionih radova u inostranstvu, kao i zaposlenima u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, organizacijama u sastavu UN i međunarodnim finansijskim organizacijama u Republici (član 34. stav 2.); da je dozvoljeno ugovaranje u devizama u Republici s tim što se plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima (član 34. stav 8.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Ustavni sud, i u ovom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe temelje navode o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava na činjenici da je Apelacioni sud u Beogradu donošenjem osporene presude Gž. 6708/10 od 18. avgusta 2011. godine kojom je preinačio presudu prvostepenog suda i odbio njihov tužbeni zahtev pogrešno primenio odredbu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud je iz obrazloženja osporene presude utvrdio da su podnosioci kao poverioci izvršili jednostranu konverziju dospelog deviznog duga u suprotnosti sa članom 395. Zakona o obligacionim odnosima, a da ugovorom stranaka to nije bilo određeno (čl. 12. i 262. Zakona o obligacionim odnosima).

Naime, prema odredbi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, poverilac deviznog potraživanja ima pravo da od dužnika zahteva ispunjenje te obaveze u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u vreme isplate, tako da jednostranu konverziju deviznog duga može izvršiti samo po kursu koji važi na dan izvršenja te obaveze. Iz navedenog proizlazi da poverilac deviznog potraživanja ima pravo da od tuženog, kao dužnika, zahteva izmirenje te obaveze u dinarskoj protivvrednosti prema kursu koji važi u vreme isplate (član 395. Zakona o obligacionim odnosima), sa domicilnom kamatom počev od dana dospelosti do isplate, takođe u dinarskoj protivvrednosti. Tužioci su tako prvobitno i postavili tužbeni zahtev, da bi u toku parnice nakon izvršenog veštačenja konvertovali svoje devizno u dinarsko potraživanje prema kursu u vreme konverzije.

Odredbom člana 34. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju je predviđeno da se plaćanje, naplaćivanje i prenos između rezidenata i nerezidenata u Republici Srbiji vrši u dinarima, a izuzeci od tog pravila su propisani odredbama st. 2. do 6. istog člana. Prema odredbi člana 34. stav 8. ovog zakona , ugovaranje u devizama je dozvoljeno, ali se naplata odnosno isplata po tim ugovorima vrši u dinarima. S obzirom na to da je ugovaranje u devizama dozvoljeno, ali ne i plaćanje izvan zakonom određenih slučajeva, stranke se mogu sporazumeti i o konverziji deviznog potraživanja u dinare, odnosno one ugovorom mogu predvideti da se konverzija deviznog potraživanja u dinare izvrši pre ispunjenja obaveze i takva odredba ugovora bi, u smislu odredaba čl. 10 . i 12. i člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, uživala sudsku zaštitu, ali ako takvog sporazuma nema, poverilac deviznog potraživanja može zahtevati isplatu u dinarima po važećem kursu na dan ispunjenja. Poverilac nema pravo da jednostrano izvrši konverziju deviznog potraživanja u dinare, već se , ukoliko ugovorom nije drugačije predviđeno , konverzija vrši po članu 395. Zakona o obligacionim odnosima. Valuta glavnog potraživanja opredeljuje vrstu i visinu kamate koju dužnik plaća zbog docnje u izvršenju novčane obaveze. Poveriocu novčanog potr aživanja ugovorenog u stranoj valuti u odsustvu drugačije izričite odredbe ugovora pripada dinarska protivvrednost njegovog potraživanja po važećem kursu na dan ispunjenja obaveze, sa kamatom prema valuti glavnog potraživanja.

Međutim, kako je DEM kao valuta i sredstvo plaćanja prestala da postoji, to je visina dugovanog iznosa utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 12. jula 2007. godine i to u dinarskoj protivvrednosti, nakon čega su tužioci podneskom od 29. juna 2009. godine preinačili tužbeni zahtev konvertovanjem deviznog u dinarsko potraživanje prema kursu u vreme konverzije. Punomoćnik tuženog se nije izjasnio na nalaz i mišljenje sudskog veštaka, iako mu je isti dostavljen, iz čega proizlazi da se saglasio sa preinačenjem tužbenog zahteva tužilaca u dinarima. Kako je konverzija deviznog potraživanja u dinare pravno dopuštena samo kada je ugovorom izričito predviđeno, kako to proizilazi iz zakonske odredbe čl ana 262. st av 1. ZOO, što predstavlja izuzetak od primene člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud nalazi da se tuženi svojim pasivnim ponašanjem , odnosno neprotivljenjem preinačenju tužbenog zahteva tužilaca saglasio sa preinačenjem tužbenog zaheva.

Ustavni sud je ocenio da podnosiocima ustavne žalbe mora biti omogućena sudska zaštita kao poveriocima deviznog potraživanja koji su preinačenjem tužbenog zahteva postavili zahtev za isplatu u dinarima. Imajući u vidu da se tuženi saglasio sa takvim preinačenjem, koje se može upodobiti sa saglasnošću volja, odnosno sporazumom tužilaca i tuženog, to je samim tim takva konverzija deviznog potraživanja dopuštena, kako to pr oizilazi iz zakonske odredbe člana 262. st av 1. ZOO, što predstavlja izuzetak od primene člana 395. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6708/10 od 18. avgusta 2011. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6708/10 od 18. avgusta 2011. godine i određivanjem da isti nadležni sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11434/06 od 11. septembra 2009. godine, te je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imajući u vidu svoj nalog Apelacionom sudu u Beogradu da ponovo odluči o žalbi tuženog na presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11434/06 od 11. septembra 2009. godine, utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Kako je nesporno da se podnosioci, s obzirom na pozitivan ishod prvostepenog postupka, nisu koristili pravom na preistpitivanje zakonitosti prvostepene odluke, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu , kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Po slovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.