Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za upis prava svojine. Postupak upisa, koji je trebalo sprovesti po službenoj dužnosti, nije okončan ni nakon više od pet godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 634/15 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. B . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu K. 634/15 od 3. jula 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1208/18 od 20. februara 2017. godine u odnosu na povredu prava na život iz člana 24. Ustava , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Utvrđuje se pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Beograda podn ela je Ustavnom sudu, 18. aprila 2018. godine, preko punomoćnika Z. D . N, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu K. 634/15 od 3. jula 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1208/17 od 20. februara 2018. godine, zbog povrede prava na život, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na čovečno postupanje prema licima lišeni m slobode, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 24, 25, 28, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je u krivičnom postupku čije trajanje osporava imala svojstvo supsidijarnog tužioca. Ustavnom žalbom se osporavaju i presude kojima su okrivljeni oslobođeni od optužbe da su učinili krivično delo teška telesna povreda u saizvršilaštvu na štetu sina podnositeljke ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je sin podnositeljke ustavne žalbe preminuo 8. aprila 2007. godine od posledica povreda zadobijenih prilikom policijske intervencije dana 4. aprila 2007. godine; da je Okružni javni tužilac u Beogradu 29. juna 2007. godine podneo sudu predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji Ktr. 1419/07, nakon čijeg preduzimanja (4. marta 2008. godine) je ustupio predmet na nadležnost Trećem opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu zbog eventualnog postojanja osnovane sumnje da su se u radnjama policijskih službenika stekla sva bitna obeležja krivičnog dela teške telesne povrede iz člana 121. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika; da je Treće osnovno javno tužilaštvo u Beogradu, nakon preduzetih istražnih radnji dopisom Kt. 507/08 od 30. septembra 2009. godine obavestilo oštećenu da može da preduzme krivično gonjenje podnošenjem odgovarajućeg optužnog akta Trećem opštinskom sudu u Beogradu, što je ona učinila 13. oktobra 2009. godine podnošenjem optužnice Okružnom sudu u Beogradu. U ustavnoj žalbi je navedeno da je prvu presudu u ovoj pravnoj stvari Viši sud u Beogradu doneo tek 11. marta 2015. godine u predmetu K. 3485/10, za koje vreme je glavni pretres bio održan deset puta, a osam puta je odložen uglavnom zbog okrivljenih i njihovih branilaca. U ponovnom postupku, nakon ukidanja presude Višeg suda u Beogradu K. 3485/10 od 11. marta 2015. godine, krivični postupak je pravnosnažno okončan ovde osporenim presudama 2017. godine.

Obrazlažući povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije podnositeljka je navela da je postupak neopravdano dugo trajao, više od deset godina, iako nije bio naročito složen, što je dovelo do nastupanja apsolutne zastarelosti za tri krivična dela, pri čemu sud nije preduzimao sve mere kako bi održao procesnu disciplinu. U ustavnoj žalbi je navedeno da su ispunjeni svi kriterijumi kojima se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku, jer je, pored navedenog, podnositeljka ustavne žalbe kojoj je smrtno stradao jedini sin, zbog svojih godina (rođena 1929. godine) imala opravdani interes da se predmetni krivični postupak okonča u razumnom roku.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, u ustavnoj žalbi je navedeno da se posle više od deset godina drugostepeni sud ograničio na potvrđivanje prvostepene presude, iako je isto veće drugostepenog suda u rešenju o ukidanju prvobitno donete presude zauzelo dijametralno suprotan stav, a u ponovljenom postupku sud nije postupio po nalozima iz ukidnog rešenja, čime je povređena pravna sigurnost i žalba se pokazala kao nedelotvorno pravno sredstvo. U ovom delu ustavne žalbe detaljno je osporena pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, te je podnositeljka ustavne žalbe iznela svoju ocenu izvedenih dokaza i ukazala na nelogičnosti u obrazloženju osporenih presuda, koje je isticala i u izjavljenoj žalbi.

Povredu prava na život iz člana 24. Ustava podnositeljka obrazlaže navodima da bez obzira na uzrok, činjenica uzročno-posledične veze između radnje okrivljenih i nastale posledice – smrti sina jedinca podnositeljke ustavne žalbe je nesporna, evidentna i praktično nesporno utvrđena, te iako je u prvom ukidnom rešenju naloženo da se utvrdi ova „apsolutna nužnost“ primenjenih metoda i radnji policijskih službenika, u pobijanoj presudi od toga se potpuno odustalo.

Obrazlažući povredu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, podnositeljka je navela da iz osporenih presuda proizlazi da je okrivljenima bilo poznato da oštećeni ima psihičke probleme od ranije, te je zadatak policije na terenu da prilikom primene svojih ovlašćenja pristupi pažljivo i srazmerno akciji lica prema kojem se ta ovlašćenja primenjuju. Podnositeljka je navela da je njen sin pokušavao da sazna gde njegova bivša supruga odvodi njihovo maloletno dete, tako što je lega o na taksi vozilo u kojem su se oni nalazili , kako bi sprečio da odu pre nego što mu kažu gde odlaze, a policijski službenici, koje je njegova bivša supruga pozvala, su, umesto da umire oštećenog, primenili krajnju i prekomernu silu, dok je to posmatrao njegov maloletni sin koji se nalazio u vozilu, te, nakon što su mu vezali ruke na leđima, bacaju ga na zemlju i za 15 minuta, udarajući ga rukama i nogama i pritiskajući mu leđa kolenima dok je ležao na betonu, nanose mu takve povrede od kojih je on nakon tri dana preminuo.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 28. Ustava, u ustavnoj žalbi je navedeno da je sin podnositeljke ustavne žalbe bio zadržan u prostorijama Policijske stanice Vračar duže od šest sati i da, iako je prilikom privođenja imao vidljive povrede (krvario je iz uha, imao je oguljotine po glavi) na lekarski pregled je odveden tek na lični zahtev. U ustavnoj žalbi je navedeno da pregled oštećenog u Urgentnom centru nije sproveden do kraja, što proizlazi iz činjenice da tim pregledom nisu konstatovane sve povrede koje su konstatovane u obdukcionom zapisniku (prelom rebara). Podnositeljka je takođe navela da činjenica da je sudski veštak dao mišljenje da su pojedine povrede mogle nastati suljanjem tela po podlozi, a kako je bilo nesporno da je oštećeni bio vezan lisicama, to je jasno da suljanje nije bilo u funkciji savladavanja otpora, već metod poniženja, zlostavljanja i mučenja lica koje nije u poziciji da pruži bilo kakav otpor.

Podnositeljka ustavne žalbe je istakla zahtev da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu istaknutih prava, naloži otklanjanje utvrđenih povreda, dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000.000,00 dinara i materijalne štete zbog nepriznavanja prava na naknadu troškova krivičnog postupka od početka istrage i svoju odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Podnositeljka je istakla i zahtev za naknadu troškova ustavnosudskog postupka u iznosu od 100.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 634/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti:

Povodom smrti sina podnositeljke ustavne žalbe, koji je preminuo 8. aprila 2007. godine dok se nalazio na lečenju u bolnici od teških telesnih povreda, za koje je postojala osnovana sumnja da su zadobijene 4. aprila 2007. godine u policijskoj intervenciji, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je aktom Ktr. 1419/17 od 29. juna 2007. godine , na osnovu izveštaja Policijske uprave za grad Beograd – Policijska stanica Vračar broj 230-24/07 od 11. aprila 2007. godine i izveštaja Policijsk e uprav e za grad Beograd – Uprave kriminalističke policije – Odeljenje za uviđajno-operativne poslove D. 2425/07 od 5. aprila 2007. godine, predložilo preduzimanje određenih istražnih radnji Okružnom sudu u Beogradu. U predlogu je navedeno da je potrebno obaviti medicinsko veštačenje i utvrđivanje neposrednog uzroka smrti pokojnog A.M, kako bi se utvrdilo da li je tromb, koji je zaživotno dospeo do plućne arterije i prouzrokovao njeno zapušenje usled čega je nastupila smrt A.M, nastao nanošenjem povreda prilikom savlađivanja otpora koji je pružao preminuli prilikom policijske intervencije, kao i da li je do preloma rebara došlo prekomernom upotrebom sile od strane policijskih službenika.

U izveštaju o izvršenim proverama u vezi postupanja policijskih službenika PS Vračar prilikom preduzimanja službenih radnji prema A.M. Policijske uprave za grad Beograd – Odeljenja za kontrolu zakonitosti u radu 01/1 broj 214-339/07 od 24. aprila 2007. godine navedeno je da su dana 4. aprila 2007. godine dva policijska službenika PS Vračar upućena na intervenciju povodom prijave bivše supruge preminulog A.M da je uznemirava, kojom prilikom je A.M. bez povoda otvorenom šakom udario jednog od policijskih službenika nanevši mu lake telesne povrede u vidu rasekotine usne , nakon čega su policijski službenici, u cilju odbijanja napada od sebe prema A.M. primenili sredstva prinude, kojom prilikom je i A.M. zadobio lake telesne povrede. U izveštaju je potom navedeno da je sutradan, 5. aprila 2007. godine , A.M. zatražio lekarsku pomoć u V .-m. na Odeljenju grudne hirurgije, zbog povreda za koje je tvrdio da je zadobio prethodnog dana od policijskih službenika PS Vračar, te su kod njega konstatovane teška telesna povreda u vidu pneumatoraksa (prodor vazduha i sukrvice iz desnog plućnog krila u plućnu maramicu) i laka telesna povreda u vidu hematoma leve leđne strane grudnog koša, zbog čega je zadržan na lečenju, a 8. aprila 2007. godine je preminuo.

Povodom kritičnog događaja od 4. aprila 2007. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova – Sektor unutrašnje kontrole policije – Uprav a za poslove unutrašnje kontrole policije i Policijsk a uprav a za grad Beograd – Odeljenj e za kontrolu zakonitosti u radu izvrš ili su neposredne provere , te su prikupljeni sledeći dokazi i izvršen je uvid u:

- knjigu događaja dežurne službe PS Vračar od 4. aprila 2007. godine u kojoj je zavedena prijava bivše supruge oštećenog A.M. za uznemiravanje;

- nalog za izvršenje službenog zadatka broj 000904 od 4. aprila 2007. godine;

- izveštaj o intervenciji policijskih službenika PS Vračar od 4. aprila 2007. godine povodom prijave za uznemiravanje, iz kojeg proizlazi da je jedan od očevidaca kritičnog događaja taksista Z.K;

- izveštaj o primenjenom ovlašćenju PS Vračar 298, iz kojeg proizlazi da su policijski službenici kritičnog dana prema A.M. primenili upozorenje, naređenje, upotrebu sredstava prinude i dovođenje;

- službenu belešku šefa smene Dežurne službe PS Vračar iz koje proizlazi da se A.M. prilikom privođenja u prostorije PS Vračar oko 11,10 sati požalio na bolove, zbog čega je kolima hitne pomoći prevežen u Urgentni centar radi pregleda, gde su konstatovane lake telesne povrede i otpušten je na kućno lečenje, te je u 15, 30 sati vraćen u PS Vračar radi saslušanja;

- izveštaj lekara specijaliste K. c . S . broj protokola 41862 za pacijenta A.M. u kojem su konstatovane lake telesne povrede u vidu contusio corporis, oguljotine desnog uha, nagnječenje glave temeno pozadi;

- knjigu prijema U. c . u Beogradu iz koje proizlazi da je istog dana lekarsku pomoć zatražio i policijski službenik M.S. kod kojeg je konstatovana laka telesna povreda – rasekotina usne o čemu je sačinjen lekarski izveštaj broj protokola 41851, a na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju u B . kod imenovanog policijskog službenika k onstatovana je povreda dva zuba;

- zapisnik od 4. aprila 2007. godine o saslušanju osumnjičenog A.M. zbog krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323 KZ, iz kojeg proizlazi da je kritičnom događaju prilikom policijske intervencije, pored njegove bivše supruge i maloletnog sina, bio prisutan i taksista kojeg je njegova supruga pozvala tog jutra radi pružanja usluge prevoza;

- izveštaj šefa smene Dežurne službe PS Vračar od 5. aprila 2007. godine i knjigu dnevnih događaja iz kojeg proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe 4. aprila 2007. godine u 7.15 sati prijavila uznemiravanje od strane sina, a da je 5. aprila 2007. godine u 9.10 sati prijavila izlazak iz stana svog sina uz bojazan da mu se nešto ne desi, jer izbegava odlazak u psihijatrijsku kliniku „L .“;

- zaključak o oceni opravdanosti i pravilnosti upotrebe sredstava prinude prilikom policijske intervencije 4. aprila 2007. godine;

- službene evidencije PS Vračar iz kojih proizlazi da je oštećeni A.M. od ranije poznat policiji i da je prema njemu više puta službeno postupano, kao i da je 20. maja 2003. godine protiv njega podneta krivična prijava za krivično delo nasilja u porodici prema supruzi, a nakon toga je supruga oštećenog u više navrata (20. marta 2006. godine i 29. marta 2007. godine) podnosila pismene predstavke u kojima se prituživala na uznemiravanje od strane oštećenog A.M;

- zdravstveni karton Doma zdravlja V. za oštećenog A.M.

Povodom kritičnog događaja od 4. aprila 2007. godine u službenim prostorijama PS Vračar i Sektora unutrašnje kontrole policije obavljeno je više službenih razgovora, i to:

- u PS Vračar obavljeni su razgovori sa očevicima policijske intervencije 4. aprila 2007. godine – S.J, koji je prijavio napad na policijske službenike koji su vršili patrolnu delatnost, a što je video sa prozora svog stana, kao i sa taksistom Z.K. koji je bio prisutan od početka policijske intervencije, s obzirom na to da je oštećeni A.M. sprečavao odlazak taksi vozila u kojem se nalazila njegova supruga sa maloletnim detetom, povodom čega je policija intervenisala;

- u PS Vračar obavljen je razgovor sa policijskim službenicima koji su dana 4. aprila 2007. godine bili u službenom kontaktu sa oštećenim nakon privođenja i prilikom saslušanja;

- u Sektoru unutrašnje kontrole zakonitosti u radu obavljeni su razgovori sa lekarom i medicinskim tehničarem Službe hitne pomoći koja je bila pozvana da pruži prvu pomoć oštećenom A.M. u prostorijama PS Vračar 4. aprila 2007. godine , nakon čega su ga prevezli u U. c . na pregled ; te je obavljen razgovor sa bivšom suprugom oštećenog A.M. Takođe su obavljeni razgovori sa medicinskim sestrama koje su 8. aprila 2007. godine bile u redovnom obilasku pacijenata u jutarnjoj smeni kada je oštećeni A.M. preminuo;

- u prostorijama U. c . obavljen je službeni razgovor sa lekarom specijalistom ortopedske hirurgije, lekarom opšte hirurgije koji su pregledali oštećenog A.M. dana 5. aprila 2007. godine, te ni u jednom od lekarskih pregleda nisu uočeni defekti na koštano - zglobnom sistemu grudnog koša;

- u prostorijama Odeljenja sudske medicine je obavljen službeni razgovor sa lekarima koji su izvršili obdukciju leša A.M.

Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je pribavio celokupnu medicinsku dokumentaciju za oštećenog A.M. te je naredbom Kri 1541/07 određeno da komisija sudskih veštaka Medicinskog fakulteta u B, Instituta za sudsku medicinu sprovede sudsko-medicinsko veštačenje povreda kod oštećenog A.M, koje je zadobio pre prvog lekarskog pregleda u U. c . 4. aprila 2007. godine upoređujući ih sa povredama koje su konstatovane obdukcijom njegovog leša , te davanja mišljenja o neposrednom uzroku smrti oštećenog A.M .

Nakon preduzetih istražnih radnji pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Ktr. 1541/07, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je ocenilo da nema osnovane sumnje da su osumnjičeni policijski službenici dana 4. aprila 2007. godine izvršili krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti iz nadležnosti tog tužilaštva, te su u prilogu akta Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. 1419/07 od 4. marta 2008. godine, spisi predmeta dostavljeni na nadležnost Trećem opštinskom sudu u Beogradu radi provere da li su se u radnjama prijavljenih policijskih službenika ostvarili elementi krivičnog dela teške telesne povrede iz člana 121. stav 4. u vezi sa stavom 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Treće opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu podnelo je predlog Kt. 507/08 od 24. aprila 2008. godine za preduzimanje određenih istražnih radnji protiv dvojice policijskih službenika PS Vračar zbog krivičnog dela teške telesne povrede iz člana 121. stav 4. u vezi stava 1.u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Treći opštinski sud u Beogradu je u predmetu Ki. 513/08 preduzeo istražne radnje po predlogu Trećeg opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 507/08 od 24. aprila 2008. godine, te je nakon saslušanja dvojice osumnjičenih policijskih službenika ispitao u svojstvu svedoka: oštećenu M. B . (podnositeljka ustavne žalbe), te očevice kritične policijske intervencije od 4. aprila 2007. godine: I.M - bivš a suprug a oštećenog A.M, Z.K. – taksista, S.J. – slučajni prolaznik ulicom u kojoj se sprovodila policijska intervencija 4. aprila 2007. godine, lekare i medicinske radnike koji su pregledali oštećenog i ukazali mu prvu pomoć u PS Vračar dana 4. aprila 2007. godine pre saslušanja - S.Š, B.Đ, te lekare koji su oštećenog pregledali 4. aprila 2007. godine u Urgentnom centru G.T, I.P, V.S, policijske službenike PS Vračar i Odeljenja za uviđajno operativne poslove Z.G, S.S, S.R, T.N, M.T. i svedoke po predlogu odbrane D.H, L.Š. i B.K.

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. juna 2008. godine istakla neopredeljeni imovinskopravni zahtev od kojeg u toku postupka nije odustala.

Istražni sudija Trećeg opštinskog suda u Beogradu je 29. decembra 2008. godine, nakon preduzetih istražnih radnji, spise predmeta dostavio na dalju nadležnost Trećem opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, koje je spise predmeta vratilo sudu aktom Kt. 507/08 od 17. februara 2009. godine sa napomenom da ostaju pri predlogu da se ispita u svojstvu svedoka policijski službenik P.S, koji nije bio ispitan, te je dodatno predloženo ispitivanje još četiri svedoka, među kojima su i prijatelji oštećenog koji nisu bili očevici, ali su imali saznanja i okolnostima koje su prethodile policijskoj intervenciji kao i o zdravstvenom stanju oštećenog nakon kritičnog događaja.

Nakon sprovedenih svih predloženih dokaznih radnji (3. jula 2009. godine) Treće opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je aktom Kt. 507/08 od 30. septembra 2009. godine obavestilo punomoćnika oštećenih, advokata Z. D . N . da je odbacilo izveštaj PS Vračar 230-24/07 od 11. aprila 2007. godine i izveštaj Odeljenja za uviđajno operativne poslove UKP PU za grad Beograd D. 2425/07 od 5. aprila 2007. godine koji su smatrani krivičnom prijavom, te je oštećena obaveštena da na osnovu člana 61. stav 2. ZKP može pre duzeti krivično gonjenje.

Neposrednom optužnicom oštećene kao supsidijarnog tužioca, ovde podnositeljke ustavne žale, od 15. oktobra 2009. godine, koja je precizirana 11. juna 2010. godine, dvojici policijskih službenika stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela teške telesne povrede iz člana 121. stav 3. Krivičnog zakonika , povodom koje je u Višem sudu u Beogradu formiran spis K. 3485/10.

Nakon dostavljanja optužnice okrivljenima na odgovor (12. novembra 2010. godine) i jedne urgencije punomoćnika oštećenih da se glavni pretres zakaže (8. februara 2011. godine) , glavni pretres je započeo 1. juna 2012. godine. U periodu od urednog uručenja optužnice okrivljenima (12. novembra 2010. godine) do započinjanja glavnog pretresa (1. juna 2012. godine), sud je šest puta zakazivao glavni pretres, ali nijedanput nije mogao da ga održi (12. april 2011. godine nisu pristupili okrivljeni i njihov branilac, nije bilo dokaza da su uredno pozvani; 19. maja 2011. godine nije pristupio uredno pozvani branilac; 1. jula 2011. godine zbog smrti postupajućeg predsednika veća; 2. decembra 2011. godine zbog nedolaska okrivljenog koji se nalazio na godišnjem odmoru; 22. februara 2012. godine zbog nedolaska branioca zbog službene sprečenosti za koju nije dostavio dokaze; 14. maja 2012. godine zbog nedolaska drugookrivljenog).

U periodu od dve godine i devet meseci, računajući od započinjanja glavnog pretresa (1. juna 2012. godine) do donošenja prve prvostepene presude K. 3485/10 od 11. marta 2015. godine, pred Višim sudom u Beogradu glavni pretres je bio zakazan 18 puta i održan deset puta. Zbog obustave rada advokata, kada nije pristupao branilac okrivljenih i punomoćni k oštećenih glavni pretres nije mogao da se održi tri puta (25. jun a, 24. oktobra i 1. decembra 2014. godine), a zbog razloga koji se tiču sprečenosti suda glavni pretres nije održan tri puta (29. oktobra 2012. godine, 8. oktobra i 28. novembra 2013. godine). Zbog nedolaska jednog od okrivljenih i njihovog branioca glavni pretres nije mogao da se održi još dva puta ( 16. aprila 2014. i 22. januara 2015. godine), zbog čega je branilac okrivljenih jedanput bio novčano kažnjen.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 709/15 od 29. septembra 2015. godine ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu K. 3485/10 od 11. marta 2015. godine, te su spisi predmeta dostavljeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje 2. novembra 2015. godine.

U ponovnom postupku pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 634/15 pripremno ročište je bilo zakazano četiri puta (2. decembra 2015. godine odloženo je zbog branioca okrivljenih; 18. januara 2016. godine nije održano zbog smrti branioca okrivljenih; 11. marta 2016. godine je odloženo zbog potrebe novog branioca da se upozna sa predmetom; 6. aprila je održano), a glavni pretres je zakazan za 3. jun 2016. godine, kada nije mogao da se održi zbog nedolaska okrivljenih. U narednom periodu od deset meseci, računajući od 6. septembra 2016. godine kada je glavni pretres započeo, do donošenja ovde osporene prvostepene presude (3. jula 2017. godine) Viši sud u Beogradu je glavni pretres zakazao četiri puta, od kojih je jedan odložen na predlog punomoćnika oštećenih, zbog nedolaska svedoka – bivše supruge preminulog oštećenog.

U obrazloženju osporene prvostepene presude Višeg suda u Beogradu K. 634/15 od 3. jula 2017. godine, između ostalog , je navedeno da je u toku postupka bilo nesporno da je dana 4. aprila 2007. godine bivša supruga pokojnog A.M. u 10,20 sati prijavila policiji da joj bivši suprug zvoni na vrata i da su po navedenoj prijavi postupali optuženi policijski službenici; da se tog dana bivša supruga oštećenog spremala da sa zajedničkim maloletnim detetom otputuje u inostranstvo, čemu se oštećeni A.M. protivio, te je došlo do rasprave među njima, kao i da je nakon njenog ulaska sa maloletnim sinom u taksi vozilo sada pokojni A.M. legao na haubu vozila u cilju da spreči njihov odlazak, zbog čega mu je prišao policijski službenik M.S. u nameri da ga skloni sa vozila, a kojeg je A.M. iznenada udario rukom u predelu lica i tako mu naneo laku telesnu povredu u vidu rasekotine usne i traumatsk e luksacij e zuba u gornjoj vilici, nakon čega su optuženi policijski službenici pokušali da savladaju otpor i da stave lisice sada pokojnom A.M, koji se batrgao, opirao i otimao i bio vidno razdražljiv, kada su sva trojica pala na tlo ispred taksi vozila, te su nakon vezivanja , oštećenog podigli sa zemlje i službenim vozilom ga odve zli u PS Vračar. Sud je takođe ocenio da nije bilo sporno da se nakon navedene policijske intervencije, odmah po dovođenju u PS Vračar, oštećeni žalio na bolove, zbog čega mu je pružena hitna medicinska pomoć, te je radi pregleda odveden u Urgentni centar gde su konstatovane lake telesne povrede, a nakon čega je otpušten na kućno lečenje i vraćen u PS Vračar radi saslušanja. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je sud nesporno utvrdio da se pokojni A.M. 5. aprila 2007. godine javio V .-m. radi bolova u predelu grudnog koša i da je tvrdio da su mu povrede nanete prethodnog dana od strane policijskih službenika PS Vračar, kao i da je tom prilikom zadržan na bolničkom lečenju zbog konstatovanog pneumotoraksa, kao i da je preminuo 8. aprila 2007. godine usled komplikacija nastalih pokretanjem tromba i plućne embolije.

U osporenoj prvostepenoj presudi je navedeno da je tokom postupka bilo sporno ko je, kada i na koji način naneo povrede pokojnom A.M, da li je oštećeni tučen u PS Vračar nakon dovođenja u stanicu radi saslušanja, da li su zadobijene povrede u vezi sa smrtnom posledicom, da li su optuženi postupali sa umišljajem i da li su bili svesni da oštećenom nanose teške telesne povrede usled kojih može da nastupi smrtna posledica, kao i da li je sila koju su primenili prilikom intervencije 4. aprila 2007. godine bila nepotrebna i prekomerna.

Ocenom izvedenih dokaza i dovodeći ih u vezu sa nalazom i mišljenje m komisije sudskih veštaka medicinske struke sud je utvrdio da je pokojni A.M. povrede u vidu pukotinastih preloma X, XI i XII rebra i povredu u vidu pneumotoraksa pluća zadobio u prepodnevnim satima dana 4. aprila 2007. godine, odnosno pre pregleda u Urgentnom centru tog dana, kao i da su sve povrede mogle da nastanu kao posledica primene fizičke snage od strane optuženih kada su savladavali otpor oštećenog k oji je bio sportista u punoj fizičkoj snazi i kondiciji, pri čemu su konstatovani duboki krvni podlivi koji su praćeni prelomima rebara po obliku, veličini i položaju odgovarali obliku kolena odnosno lakta, što je, nasuprot odbranama optuženih, uverilo sud da su opisane telesne povrede rebara i pluća nastale pritiskom laktovima, odnosno kolenima na desnu polovinu grudnog koša, a ne kao posledica šutiranja i udaranja, a sve u cilju fiksacije njegovog tela o tlo kako bi mu se stavile službene lisice oko ruku u položaju iza njegovih leđa i to dok su se sva trojica nalazili na tlu . Kako drugi dokazi ne ukazuju na to da je prema oštećenom primenjivana sila nakon vezivanja lisicama, sud je ocenio da se ne može utvrditi da je kritičnom prilikom došlo do prekomerne upotrebe sile od strane optuženih, jer je nesumnjivo utvrđeno da su policijski službenici postupali po prijavi za uznemiravanje protiv pokojnog A.M. koji je bio vidno razdražljiv, agresivan i nervozan, te da su fizičku snagu u cilju vezivanja primenili nakon fizičkog nasrtaja pokojnog A.M. na policajca M.S., kako bi odbili napad od sebe i savladali otpor pokojnog A.M. Sud je takođe ocenio da optuženi nisu mogli imati svest o tome da će usled njihovog postupanja nastupiti takve povrede koje će dovesti do smrti oštećenog, iako je utvrđeno da su navedene povrede pokojnom A.M. naneli optuženi na opisani način, jer se radi o retkoj komplikaciji koja je neposredno prouzrokovala smrt oštećenog, te je sud uverenja da ni u kom slučaju nije postojao pristanak optuženih, a naročito ne htenje odnosno namera da se pokojnom A.M. nanesu telesne povrede, zbog čega je primenom člana 423. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku optužene oslobodio od optužbe, jer nije dokazano da su njihovim radnjama ostvareni bitni elementi krivičnog dela koje im je stavljeno na teret.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1208/17 od 20. februara 2018. godine potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu K. 634/15 od 3. jula 2017. godine. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca, ovde podnositeljke ustavne žalbe, advokatu Z. D. N . dostavljena 19. marta 2018. godine.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje okrivljenom, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom , niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, i to od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe , osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imal a svojstvo oštećen og kao tužioca, pri čemu je istakl a imovinskopravni zahtev od kojeg u toku predmetnog krivičnog postupka nije odustala , te je Ustavni sud ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava .

5. Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe istakl a imovinskopravni zahtev 12. juna 200 8. godine, kao i da je krivični postupak pravosnažno okončan 20. februara 2018. godine, iz čega proizlazi da je krivični postupak trajao devet godina i osam meseci .

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom e, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioc a. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka od devet godina i osam meseci ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Najpre, Ustavni sud ukazuje da je osporeni krivični postupak do donošenja prve prvostepene presude Višeg suda u Beogradu K. 3485/10 od 11. marta 2015. godine (koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 709/15 od 29. septembra 201 5. godine) trajao šest godina i devet meseci, za koje vreme je glavni pretres zakazan 18 puta i održan deset p uta. Zatim, od urednog uručenja (12. novembra 2010. godine) optužnice oštećene kao tužioca od 15. oktobra 2009. godine, precizirana 11. juna 2010. godine, glavni pretres je prvi put zakazan nakon pet meseci (12. aprila 2011. godine), a započeo je tek 1. juna 2012. godine, jer su okrivljeni i njihov branilac naizmenično izostajali, a sud, u navedenom periodu, nije preduzeo nijednu meru kako bi sprečio opstrukciju postupka od strane okrivljenih i njihovog branioca. Ustavni sud je utvrdio da je u narednom periodu, od promene predsednika sudećeg veća (29. oktobra 2012. godine) do donošenja presude K. 3485/10 od 11. marta 2015. godine sud novčano kaznio branioca okrivljenih zbog neopravdanog neodazivanja pozivu suda na glavni pretres 16. aprila 2014. godine, kao i da se glavni pretres tri puta nije mogao održati zbog obustave rada advokata, zbog čega ni punomoćnik oštećene nije pristupio po pozivu suda.

Sud konstatuje da se u osporenom krivičnom postupku odlučivalo o krivici policijskih službenika za smrt sina podnosi teljke ustavne žalbe, zbog čega je osporeni krivični postupak imao izuzetan značaj za podnosi teljku.

Ustavni sud je imao u vidu činjeničnu složenost krivičnog postupka – više puta je vršeno preciziranje optužnog akta, ispitan je veliki broj svedoka (22 svedoka), sprovedeno je složeno sudsko-medicinsko veštačenje, te je više puta pozivan sudski veštak radi neposrednog davanja mišljenja , Viši sud u Beogradu je dva puta meritorno presudio (presuda K. 3485/10 od 11. marta 2015. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 709/15 od 29. septembra 201 5. godine, kao i presuda K. 364/15 od 3. jula 201 7. godine), ali nalazi da to, u konkretnom slučaju, može biti od značaja samo za utvrđenje visine naknade nematerijalne štete.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioteljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200,00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu (tačka 3. izreke).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpel a zbog u tvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio, sa jedne strane, dužinu trajanja krivičnog postupka i značaj postupka za podnosi teljku ustavne žalbe , a sa druge strane, životni standard građana u Republici Srbiji, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na život i zabrane zlostavljanja, zajemčenih odredbama čl. 24, 25. i 28. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe smatra da krivični postupak nije bio delotvoran u smislu obaveze države da sprovede delotvoran postupak utvrđivanja krivice za smrt njenog sina, i tako ističući povredu prava iz čl. 24, 25. i 28. Ustava, podnositeljka ustavne žalbe suštinski ukazuje na povredu procesnopravnog aspekta prava na život.

Stoga je Ustavni sud povredu prava iz čl. 25. i 28. Ustava cenio u okviru ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na život iz člana 24. Ustava.

7.1. Utvrđujući postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu prava na život iz člana 24. Ustava, Ustavni sud je pošao od činjenice da podnositeljka ustavne žalbe ustavnu žalbu izjavljuje kao majka preminulog A.M, koji je podlegao povredama koje je zadobio od strane policijskih službenika prilikom službene intervencije dana 4. aprila 2008. godine ; da je nakon sprovedenih dokaznih radnji po službenoj dužnosti i odbačaja krivične prijave od strane nadležnog javnog tužilaštva, podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu supsidijarnog tužioca, preduzela krivičn o gonjenje protiv dvojice policijskih službenika, koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1208/17 od 20. februara 2018. godine.

Polazeći od navedenog Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba blagovremena i dopuštena, te da su ispunjene pretpostavke za meritorno odlučivanje i u odnosu na istaknutu povredu prava na život, garantovanog članom 24. Ustava.

7.2. Ocenom osnovanosti navoda ustavne žalbe Ustavni sud, ukazujući na standarde Evropskog suda za ljudska prava u pogledu prava na život, konstatuje da član 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , odnosno član 24. Ustava sadrži dve materijalne obaveze: prvu, opštu obavezu zaštite prava na život zakonom i drugu, zabranu namernog lišavanja života , te procesnu obavezu: sprovođenje delotvorne istrage o navodnim povredama njegovog materijalnog aspekta.

Opšta obaveza zaštite prava na život zakonom ne odnosi se samo na uspostavljanje krivičnopravnog okvira u smislu propisivanja krivičnih dela i postupka za gonjenje i kažnjavanje navodnih učinilaca, već i na uspostavljanje efikasnog mehanizama za sprovođenje zakona (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog već a, Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva', broj predstavke 23452/94, od 28. oktobra 1998. godine, st. 115. i 116.).

Zabrana namernog lišavanja života znači najpre obavezu za državne organe da se suzdrže od radnji kojima mogu da povrede nečije pravo na život, a zatim i da preduzmu primerene mere radi zaštite života lica pod njih ovom nadležnošću od trećih lica (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Öneryildiz protiv Turske , predstavka broj 48939/99, od 30. novembra 2004. godine, stav 107.).

Sa druge strane postoji pozitivna obaveza države koja proizlazi iz procesnih garancija prava na život, a koja se sastoji u obavezi nadležnih državnih organa da sprovedu delotvornu istragu u pogledu navoda da je neko lice lišeno života upotrebom sile, bilo od strane predstavnika države, bilo od strane drugih lica. Da bi istraga zadovoljila standarde delotvornosti ona mora da bude adekvatna, brza, transparentna i nezavisna , što podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sproveden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 28883/95, od 4. maja 2001. godine, stav 111 .).

Istraga je adekvatna ako su tokom istrage preduzete radnje koje mogu da dovedu do otkrivanja i kažnjavanja odgovornih lica (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Labita protiv Italije, broj predstavke 26772/95, od 6. aprila 2000. godine, stav 131.) . To znači da su nadležni državni organi dužni da preduzmu sve moguće radnje i mere koje omogućavaju da se prikupe i obezbede dokazi o predmetnom događaju (iskazi svedoka, sudsko-medicinsko veštačenje, autopsija i slično). Drugim rečima, istražni organi moraju da slede svaki mogući trag i prikupe svaki postojeći dokaz koji može da bude od značaja za utvrđivanje okolnosti predmetnog događaja i identiteta odgovornih lica (videti, na primer, u pogledu autopsije – presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća , Salman protiv. Turske, broj predstavke. 21986/93, od 27. juna 2000. godine, stav 106; u pogledu očevidaca – presudu Tanrıkulu protiv Turske, broj 23763/94, od 8. jula 1999. godine, stav 109; a za primer koji se tiče dokaza sudske medicine – presudu Gül protiv Turske, broj 22676/93, od 14. decembra 2000. godine, stav 89.). Obaveza sprovođenja efikasne istrage je obaveza sredstva, a ne rezultata. To znači da je za efikasnost istrage bitno da su nadležni organi upotrebili sva moguća sredstva (sproveli sve mere i radnje), pri čemu nije od presudnog značaja da li je korišćenje tih sredstava dovelo do konkretnih rezultata (kao što je otkrivanje, odnosno kažnjavanje učinioca). Međutim, svaki nedostatak istrage koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili učinilac može predstavljati rizik da ovaj standard neće biti zadovoljen.

Istraga je brza ukoliko je reakcija nadležnih državnih organa usledila odmah po saznanju da je nastupila nasilna smrt nekog lica. Zahtev razumne ekspeditivnosti znači da u istrazi ne sme da bude dužih perioda neaktivnosti koji ne mogu da se opravdaju objektivnim okolnostima. Ako državni organi odugovlače s a istragom, stiče se utisak da oni tolerišu ta krivična dela ili da su u dogovoru sa učiniocima. Stoga je brz odgovor nadležnih vlasti suštinski važan za održavanje poverenja javnosti u njihovo poštovanje vladavine prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Šilih protiv Slovenije, broj predstavke 71463/01, od 9. aprila 2009. godine, stav 195.)

Istraga je transparentna ako organi koji sprovode istragu omoguće zainteresovanim licima (srodnicima ubijenih) i javnosti da se upoznaju sa tokom istrage i njenim rezultatima. Stepen transparentnosti istrage za širu javnost može da bude ograničen (ne mora da se pruži javnosti neograničeni uvid u tok istrage), ali srodnicima ubijenog lica mora da se omogući da dobiju relevantne informacije o toku istrage kako bi mogli da zaštite svoje legitimne interese (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Velikog veća, Shanaghan protiv Velike Britanije, broj predstavke 37715/97, od 4. maja 200. godine , st. 91. i 92, i presudu Jularić protiv Hrvatske, broj predstavke 20106/06, od 20. januara 2011. godine, stav 44.)

Istraga je nezavisna kada osobe koje je sprovode ni na koji način nisu povezane sa onim osobama koje su učestvovale u konkretnim događajima, što znači ne samo nepostojanje hijerarhijske ili institucionalne veze, već i praktičnu nezavisnost (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ramsahai i drugi protiv Holandije, broj predstavke 52391/99, od 15. maja 2007. godine, stav 325.) .

7.3. Primenom navedenih principa na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da su povodom smrti oštećenog A.M. 8. aprila 2007. godine od strane Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektora unutrašnje kontrole policije – Uprave za poslove unutrašnje kontrole policije i Policijske uprave za grad Beograd – Odeljenja za kontrolu zakonitosti u radu odmah izvršene neposredne provere svih okolnosti pod kojima je sprovedena policijska intervencija policijskih službenika PS Vračar prema pokojnom A.M. dana 4. aprila 2007. godine, te su obezbeđeni i prikupljeni dokazi o čemu su Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu dostavljeni izveštaji Sektora unutrašnje kontrole policije – Uprav e za poslove unutrašnje kontrole policije 04/2 broj 2027/S 07 od 14. aprila 2007. godine i Policijske uprav e za grad Beograd – Odeljenj a za kontrolu zakonitosti u radu 01/1 broj 214-339/07 od 24. aprila 2007. godine , nakon čega je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu aktom Ktr. 1419/07 od 29. juna 2007. godine (primljen u sud 3. jula 2007. godine) predložilo Okružnom sudu u Beogradu preduzimanje određenih istražnih radnji radi rasvetljavanja svih okolnosti kritičnog događaja i utvrđivanja uzroka smrti oštećenog A.M.

Ustavni sud je zatim utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u predmetu Kri. 1541/07 predložene istražne radnje sproveo u roku od nepunih sedam meseci, računajući od 3. jula 2007. godine, kada je primljen predlog Okružnog javno g tužilaštv a u Beogradu Ktr. 1419/07 od 29. juna 2007. godine do 24. januara 2008. godine, kada je sudu dostavljen nalaz i mišljenje komisije sudskih veštaka Sudsko-medicinskog odbora, Medicinskog fakulteta u B, kao i da je nakon toga, povodom kritičnog događaja, pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu Ki. 513/08, po predlogu Trećeg opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 507/08 od 24. aprila 2008. godine, preduzeto više od 20 istražnih radnji u roku od jedne godine i dva i po meseca, računajući od 29. aprila 2008. godine, kada je predlog Trećeg opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 507/08 od 24. aprila 2008. godine predat sudu, do 13. jula 2009. godine kada su spisi predmeta dostavljeni Trećem opštinskom javnom tužilaštvu na dalju nadležnost , a koje je rešenjem Kt. 507/08 od 30. septembra 2009. godine o odbacilo krivičnu prijavu, odnosno izveštaj PS Vračar broj 230-24/07 od 11. aprila 2007. godine i izveštaj Policijske uprave za grad Beograd – Uprave kriminalističke policije – Odeljenja za uviđajno -operativne poslove D. 2425/07 od 5. aprila 2007. godine, protiv osumnjičenih policijskih službenika, s obzirom da po oceni javnog tužilaštva iz prikupljenih dokaza ne proizlazi postojanje osnovane sumnje da su izvršili krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Polazeći od navedenog Ustavni sud je utvrdio da je istraga povodom smrti sina podnositeljke ustavne žalbe zadovoljila zahtev hitnosti, s obzirom na to da je reakcija nadležnih državnih organa usledila odmah po saznanju, najpre za nanošenje telesnih povreda, a potom i smrt oštećenog A.M, te da su dokazne radnj e preduziman e kontinuirano, bez uočenih perioda apsolutne neaktivnosti državnih organa, a imajući u vidu da je istraživanje bitnih okolnosti konkretnog događaja i prikupljanje dokaza povodom kritične policijske intervencije službenika PS Vračar od 4. aprila 2007. godine bilo povereno Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sekt oru unutrašnje kontrole policije – Uprav i za poslove unutrašnje kontrole policije koji je instintucionalno i hijerarhijski nezavistan od područnih policijskih uprava, Ustavni sud je utvrdio da je istraga ispunila i zahtev nepristrasnosti, iako je jedan deo radnji bio preduzet od strane Policijske uprave za grad Beograd, s obzirom na to da Odeljenje za kontrolu zakonitosti u radu nije u hijerarhijskoj podređenosti u odnosu na Policijsku stanicu Vračar koja je u sastavu iste područne policijske uprave, a čiji su službenici bili neposredni učesnici kritičnog događaja koji je bio predmet istrage.

Ispitujući da li je istraga povodom smrti sina podnositeljke ustavne žalbe bila temeljna, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni državni organi krivičnog gonjenja, najpre , odmah nakon kritičnog događaja od 4. aprila 2007. godine, a potom i nakon nastupanja smrti oštećenog 8. aprila 2007. godine , preduzeli opsežne mere radi prikupljanja i obezbeđivanja dokaza, koji su kasnije izvedeni pred sudom u predmetnom krivičnom postupku. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su najpre od strane Sektora unutrašnje kontrole policije – Uprava za poslove unutrašnje kontrole policije, kao i Odeljenja za kontrolu zakonitosti u radu Policijske uprave za grad Beograd , detaljno i sveobuhvatno ispitane okolnosti pod kojima je sin podnositeljke ustavne žalbe zadobio telesne povrede prilikom policijske intervencije 4. aprila 2007. godine, pa su tako pored identifikacije i saslušanja svih neposrednih učesnika i svedoka očevidaca kritičnog događaja, obavljeni službeni razgovori i sa policijskim službenicima koji su se nalazili u stanici PS Vračar kada je oštećeni A.M. priveden, kao i lekari i medicinsko osoblje koje ga je pregledalo i pružilo zdravstvenu pomoć, te je pribavljena sveobuhvatna medicinska dokumentacije na osnovu koje je sprovedeno sudsko-medicinsko veštačenje. Pored navedenog nadležni državni organi krivičnog gonjenja su, po službenoj dužnosti, ali i na predlog punomoćnika oštećene ispitali u svojstvu svedoka i ona lica koja nisu imala neposredna saznanja o kritičnom događaju, ali koja su mogla da pruže podatke o okolnostima koje su prethodile kritičnoj policijskoj intervenciji, kao i o zdravstvenom stanju oštećenog nakon saslušanja u PS Vračar . Ustavni sud je zatim utvrdio da je istraga nakon konstatovanja smrti oštećenog A.M. 8. aprila 2007. godine nastavljena, te je nakon izvršene obdukcije leša sprovedeno komisijsko sudsko-medicinsko veštačenje kojim je utvrđen neposredan uzrok smrti sina podnositeljke ustavne žalbe , kao i uzročno-posledična veza između radnji policijskih službenika prilikom intervencije od 4. aprila 2007. godine i nastalih telesnih povreda kod oštećenog A.M.

Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je ocenio da je istraga povodom smrti sina podnositeljke ustavne žalbe ispunila zahteve adekvatnosti i temeljnosti, kao i da je podnositeljki ustavne žalbe bio omogućen delotvoran pristup istrazi i učestvovanje u dokaznom postupku, čime je zadovoljen i zahtev transparentnosti.

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenim presudama Višeg suda u Beogradu K. 634/15 od 3. jula 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1208/18 od 20. februara 2017. godine nije povređeno pravo na život garantovano članom 24. Ustava, pa je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

8. Ispitujući ustavnu žalb u u preostalom delu kojim su osporene presude Višeg suda u Beogradu K. 634/15 od 3. jula 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1208/17 od 20. februara 2018. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava zasniva na tvrdnji da je činjenično stanje u predmetnom krivičnom postupku bilo nepravilno utvrđeno, dajući svoju ocenu izvedenih dokaza i izražavajući negodovanje činjenicom da su okrivljeni oslobođeni od optužbe, uprkos činjenici da je drugostepeni sud u rešenju o ukidanju prvobitno donete presude dao jasne naloge po kojima nije postupljeno u ponovnom postupku, kao i da povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije obrazložila nijednim navodom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje su okrivljenom stavljene na teret, to je jedino sud nadležan da odluči o krivičnoj optužbi protiv okrivljenog u pogledu postojanja krivičnog dela, te da lice koje u krivičnom postupku ima položaj privatnog tužioca, oštećenog ili oštećenog koji ima svojstvo tužioca, ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što protiv okrivljenog nije pokrenut i vođen krivični postupak, ili što krivični postupak nije okončan osudom optuženog lica, odnosno što optuženome nije izrečena određena krivična sankcija, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava zasniva na bitno istim razlozima kojima obrazlaže povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba i u ovom delu nedopuštena, a kako podnositeljka, u obrazloženju ustavne žalbe nije navela nijedan razlog koji bi se sadržinski mogao dovesti u vezu sa istaknutom povredom prava iz člana 36. stav 1. Ustagva, to Ustavni sud nalazi da ustavna žalba u ovom delu nema zakonom propisanu sadržinu u smislu odredbe člana 82. Zakona o Ustavnom sudu.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavn u žalb u, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući ka o u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Kako je zahtev za naknadu materijalne štete opredeljen u visini troškova krivičnog postupka u predmetu Višeg suda u Beogradu K.634/15, Ustavni sud ukazuje na to da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da odlučuje o tom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev zbog nenadležnosti da po njemu postupa, rešavajući kao u tački 4. izreke.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti