Odluka Ustavnog suda o povredi prava na rad zbog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrdio povredu prava na rad. Vrhovni sud je proizvoljno primenio pravo kada je zanemario odredbe Posebnog kolektivnog ugovora kojima se samohranom roditelju pruža zaštita od otkaza.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4679/2011
20.11.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. A . iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. A . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1187/10 od 9. juna 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na rad, zajemčeno članom 60. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1187/10 od 9. juna 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 470/09 od 5. juna 2009. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, dok se zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A . iz L . je 7. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika V. T, advokata iz L, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1187/10 od 9. juna 2011. godine, zbog povrede načela posebne zaštite samohranog roditelja utvrđenog u članu 66. stav 1. Ustava Republike Srbije, a u vezi sa pravom na rad iz člana 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 470/09 od 5. juna 2009. godine preinačena delimična presuda Opštinskog suda u Aleksincu P1. 607/08 od 15. januara 2009. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa su poništeni kao nezakoniti označeni akti tuženog poslodavca i obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad, dok je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda preinačena drugostepena presuda, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena delimična presuda, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje. Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, Vrhovni kasacioni sud je pogrešnim tumačenjem Zakona o radu došao do zaključka da Posebni kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama ne treba primeniti, pa samim tim ni podnositeljki pružiti zaštitu od otkaza ugovora o radu. Podnositeljka je istakla da se povreda prava garantovanog Ustavom zasniva na pogrešnoj primeni Zakona o radu. S tim u vezi, podnositeljka je navela da je revizijski sud pošao od pogrešnog stava da su kolektivni ugovori supsidijerni izvor prava i obaveza zaposlenih, te da se oni primenjuju samo onda kada konkretna odredba Zakona o radu izričito upućuje na njihovu primenu. Prema navodima podnositeljke, sporno je što je sud utvrdio da je čl. 187. i 188. Zakona o radu utvrđen krug lica koja su zaštićena od otkaza, ocenjujući pritom da član 179. Zakona o radu ne propisuje mogućnost da se kolektivnim ugovorom takva zaštita može proširiti i na druge kategorije zaposlenih. Pored toga, podnositeljka je istakla da je u konkretnom slučaju, u skladu sa Zakonom o radu, bila propisana posebna zaštita samohranog roditelja, koja se ogleda u zabrani otkazivanja ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška, te da joj je stoga osporenom presudom povređeno pravo na posebnu zaštitu samohranog roditelja vezano za njeno pravo na rad. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, te da joj utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini izgubljene zarade i nematerijalne štete zbog povrede prava, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Aleksincu P1. 607/08 od 15. januara 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se ponište kao nezakoniti označeni akti tužene T. š . „P . S . D .“ iz A. i da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je sud ocenio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan, iz razloga što u vreme donošenja osporenih rešenja tužilja formalnopravno nije imala status samohranog roditelja.

Presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 470/09 od 5. juna 2009. godine preinačena je delimična ožalbena presuda Opštinskog suda u Aleksincu P1. 607/08 od 15. januara 2009. godine, tako što je usvojen predmetni tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da formalnopravno tužilja u vreme prestanka radnog odnosa nije imala dokaz da je samohrani roditelj; da tužena nije ni osporavala činjenicu da je tužilja samohrani roditelj; da je relevantan stvarni realni status tužilje koji je postojao u vreme prestanka radnog odnosa, a što je utvrđeno na osnovu svih izvedenih dokaza; da je Okružni sud ocenio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan i da nije bilo uslova da se primeni otkazni razlog iz člana 179. tačka 9) Zakona o radu, a u vezi sa odredbama čl. 34. do 39. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, jer tužilja kao samohrani roditelj uživa posebnu zaštitu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1187/10 od 9. juna 2011. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Nišu Gž1. 470/09 od 5. juna 2009. godine, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena delimična presuda Opštinskog suda u Aleksincu P1. 607/08 od 15. januara 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je osporenim rešenjem direktora tužene od 17. januara 2007. godine tužilji prestao radni odnos, jer je ostala neraspoređena i nije moglo da joj se obezbedi odgovarajuće radno mesto kod tužene, a da je osporenom odlukom školskog odbora od 12. februara 2007. godine odbijen prigovor tužilje protiv navedenog rešenja, kao i da je osporenim rešenjem direktora od 17. avgusta 2007. godine tužilji otkazan radni odnos, te da je osporenom odlukom školskog odbora od 12. septembra 2007. godine odbijen prigovor tužilje; da se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u reviziji osnovano ističe da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo; da se prilikom ocene zakonitosti pobijanih rešenja kojima je tužilji prestao radni odnos kod tužene, po osnovu tehnološkog viška, primenjuje odredba člana 179. tačka 9) Zakona o radu; da Zakonom o radu nije propisana supsidijerna primena posebnog kolektivnog ugovora, niti dodatni kriterijumi za određivanje tehnološkog viška; da je posebna zaštita od otkaza ugovora o radu propisana odredbama čl. 187. i 188. Zakona u radu, ali da tužilja ne spada u krug lica na koja se te odredbe odnose.

4. Ustavom je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.): da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom (član 66. stav 1.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) je propisano: da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada, uređuju ovim zakonom i posebnim zakonom, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama, kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu, a pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu samo kada je to ovim zakonom određeno (član 1.); da se odredbe ovog zakona primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2.); da opšti i poseban kolektivni ugovor moraju biti u saglasnosti sa zakonom (član 4. stav 1.); da kolektivni ugovor i pravilnik o radu i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, odnosno da je moguće da se opštim aktom i ugovorom o radu utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8.); da posebnim kolektivnim ugovorom ne mogu da se utvrde manja prava i nepovoljniji uslovi rada zaposlenom od prava i uslova utvrđenih opštim kolektivnim ugovorom koji obavezuje poslodavce koji su članovi udruženja poslodavaca koji zaključuju taj poseban kolektivni ugovor (član 10. stav 1.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)); da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 187. stav 1.); da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to – 1) članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca, 2) predsedniku sindikata kod poslodavca, 3) imenovanom ili izabranom sindikalnom predstavniku (član 188. stav 1.).

Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, broj 86/05) bilo je predviđeno da radni odnos ne može prestati zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, i to: zaposlenoj za vreme trudnoće ili sa detetom do dve godine starosti; zaposlenom samohranom roditelju; zaposlenom čije je dete teški invalid; ako oba bračna druga rade u istoj ustanovi, jednom od bračnih drugova; zaposlenom muškarcu koji ima najmanje 30 godina staža osiguranja, odnosno ženi koja ima najmanje 25 godina staža osiguranja bez njihove saglasnosti (član 38.). Poseban kolektivni ugovor prestao je da važi 15. oktobra 2008. godine, saglasno odredbi člana 163. stav 1. Zakona o radu.

Rešenjem Ustavnog suda IU-89/2007 od 22. decembra 2010. godine, u tački 2. izreke, odbačena je inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti, pored ostalih, i odredbe člana 38. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, broj 86/05). U obrazloženju Rešenja je navedeno: da su odredbe člana 38. Posebnog kolektivnog ugovora kojima je ustanovljena zaštita od otkaza ugovora o radu za određene kategorije zaposlenih donete, po oceni Ustavnog suda, u skladu sa zakonskim principom iz člana 8. Zakona, prema kome je opštim aktom i ugovorom o radu moguće utvrditi veća prava i povoljnije uslove rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom osim ako zakonom nije drukčije određeno; da navode podnosioca inicijative da se odredba člana 187. Zakona o radu odnosi samo na zaposlene za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta i da se ova posebna zaštita od otkaza ugovora o radu ne može proširivati na način kako je to predviđeno osporenom odredbom, Ustavni sud smatra neosnovanim; da je Sud stanovišta da je, prema članu 8. Zakona, moguće opštim aktom, odnosno ugovorom o radu utvrditi veća prava i povoljnije uslove rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao što je u konkretnom slučaju i učinjeno.

5. Imajući u vidu sadržinu navoda iznetih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka, ukazujući da je revizijski sud pogrešno primenio odredbe Zakona o radu prilikom odlučivanja o zakonitosti akata na osnovu kojih joj je prestao radni odnos, u suštini, istakla povredu prava na rad iz člana 60. Ustava.

Ispitujući postojanje povrede prava na rad u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je pošao od toga da je članom 1. Zakona o radu propisano da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu radu, pored ostalog, uređuju i kolektivnim ugovorom, a članom 8. istog zakona predviđeno da je moguće da se opštim aktom i ugovorom o radu utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno. Odredbama čl. 187. i 188. Zakona o radu ustanovljena je zaštita od otkaza ugovora o radu za određene kategorije zaposlenih. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se kolektivnim ugovorom zaštita od otkaza može proširiti i na druge kategorije zaposlenih, a kako je to, u konkretnom slučaju, i predviđeno članom 38. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Takav stav Ustavni sud je zauzeo i u svom Rešenju IU-89/2007 od 22. decembra 2010. godine (videti na internet stranici www.ustavni.sud.rs).

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo stav da Zakon o radu ne propisuje supsidijernu primenu posebnog kolektivnog ugovora, niti dodatne kriterijume za određivanje tehnološkog viška, kao i da je posebna zaštita od otkaza ugovora o radu predviđena odredbama čl. 187. i 188. istog zakona, a da tužilja ne spada u krug lica kojima je takva zaštita ustanovljena. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 470/09 od 5. juna 2009. godine, a koja je bila predmet preispitivanja u postupku po reviziji, utvrđeno da je tužilja imala status samohranog roditelja u vreme kada su doneti akti kojima je podnositeljki otkazan ugovor o radu, a da revizijski sud to pitanje uopšte nije razmatrao. Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio relevantno materijalno pravo, kada je utvrdio da se posebnim kolektivnim ugovorom zaštita od otkaza ne može proširiti i na druge kategorije zaposlenih. S obzirom na to da je odredbom člana 38. Posebnog kolektivnog ugovora ustanovljena zaštita od otkaza ugovora o radu i za zaposlenog samohranog roditelja, a da je podnositeljki takav status utvrđen u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da Vrhovni kasacioni sud, u konkretnom slučaju, nije na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio zakonitost predmetnih akata o otkazu ugovora o radu, te da je time podnosteljki povređeno pravo na rad.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 1187/10 od 9. juna 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na rad, zajemčeno članom 60. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da nadležan sud u ponovnom postupku donese novu odluku o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 470/09 od 5. juna 2009. godine. Stoga je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na rad zajemčenog članom 60. Ustava i da je odredio ponovno odlučivanje o predmetnoj reviziji, to nije posebno razmatrao navode podnositeljke o povredi načela posebne zaštite samohranog roditelja utvrđenog u članu 66. stav 1. Ustava.

6. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na rad dovoljno pravično zadovoljenje za podnositeljku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Razmatrajući zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o takvom zahtevu, budući da podnositeljka takav svoj zahtev uopšte nije obrazložila, niti ga je opredelila u pogledu osnova i visine, već je samo istakla zahtev da joj se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini izgubljene zarade. Stoga je Ustavni sud ovaj zahtev podnositeljke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

U pogledu zahteva za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na obrazloženje dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na rad zbog otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti