Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Upravni sud je skoro tri godine bio neaktivan u postupku restitucije, što je neopravdano dugo. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 400 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4680/2019
03.06.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. F . iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3 . juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. F . i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 6671/16 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. F . iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, podnela je Ustavnom sudu, 6. maja 2019. godine, preko punomoćnika Z. Ž, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu 9. maja 2019. godine, protiv presude Upravnog suda U. 6671/16 od 8. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala na povredu odredaba čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih odredbama označenih članova Evropske konvencije, zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud posgojanje njihove povrede ispituje u odnosu na Ustav.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže se time što je Upravnom sudu bilo potrebno tri godine da zakaže usmenu raspravu, na kojoj je doneo odluku. Imajući u vidu da je podnositeljka u vreme podnošenja tužbe navršila 92 godine, smatra da je prolongiranjem zakazivanja usmene rasprave i odlučivanja po njenoj tužbi, Upravni sud očekivao da postupak okonča bez obaveze vraćanja imovine, a posebno u naturalnom vidu. Navodi da se u više navrata obraćala predsedniku Upravnog suda sa molbom da se zbog starosne dobi podnositeljke predmet hitno uzme u rad, navodeći da joj je, kao bivšoj logorašici u Aušvicu, zdravlje ozbiljno narušeno, da su ti zahtevi sistematski odbijani, zbog čega donetu presudu Upravnog suda smatra jednim vidom osvete.

U prilog tvrdnje o povredi prava pravično suđenje, u ustavnoj žalbi je navedeno da je Upravni sud „zanemario dokaze u spisima i prepisao navode iz prvostepenog i drugostepenog rešenja, ne ispitujući njihovu istinitost“, kao i da nije prihvatio zahteve podnositeljke za izvođenje dokaza. Podnositeljka je navela „da je Upravni sud svestan činjenice da Zakon o upravnim sporovima nije propisao redovne pravne lekove protiv njegovih odluka, a da su vanredna pravna sredstva nedelotvorna, osim u slučaju presuda pune jurisdikcije“, čime je ukazala na povredu prava na pravno sredstvo .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi povrede označenih prava zajemčenih Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Tražena je naknada nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Postupak u predmetnoj upravnoj stvari pokrenut je zahtevom podnositeljke podnetim Agenciji za restituciju 29. novembra 2012. godine za vraćanje, odnosno obeštećenje imovine koja je oduzeta od nje, kao bivše vlasnice, i to ½ porodične stambene zgrade, ½ građevinskog zemljišta, ½ šume i šumskog zemljišta na katastarskoj parceli …/1 KO Savski venac, poljoprivredno zemljište – vrt na katastarskoj parceli …/6 KO Savski venac, poslovni prostor, levo od ulaza u B . ulici broj …, katastarska parcela … KO Vračar.

Odlučujući o zahtevu podnositeljke, delimičnim rešenjem Agencije za restituciju - Područna jedinica Beograd broj 46-010766/2012 od 6. novembra 2015. godine, stavom 1, odbijen je zahtev podnositeljke, u delu koji se odnosi na vraćanje u naturalnom obliku ½ porodične stambene zgrade na kat astarskoj parceli …/1 KO Savski venac, sa pripadajućim zemljištem; stavom 2. delimičnog rešenja odbijen je zahtev podnositeljke za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje, u delu koji se odnosi na poslovni prostor, levo od ulaza na adresi B. …, katastarska parcela … KO Vračar, upisan u List nepokretnosti … KO Vračar pod evid. brojem 2; stavom 3. delimičnog rešenja utvrđeno je će se o pravu na obeštećenje za oduzetu imovinu i to za nepokretnost opisanu u stavu 1, kao i o zahtevu za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje za ostalu imovinu koja je predmet zahteva, odlučiti posebnim rešenjem, kada se za to steknu zakonom predviđeni uslovi .

Rešavajući o žalbi podnositeljke, Ministarstvo finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove je rešenjem broj 46-00-00795/2015-13 od 9. marta 2016. godine odbilo kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv navedenog delimičnog rešenja Agencije za restituciju.

Podnositeljka ustavne žalbe je Upravnom sudu podnela tužbu 19. aprila 2016. godine (u osporenoj presudi Upravnog suda pogrešno označenoj – od 19. juna 2016. godine). Tuženi organ je izjašnjavajući se na navode tužbe 18. maja 2016. godine dostavio odgovor na tužbu, a zainteresovana lica Republika Srbija, preko zakonskog zastupnika, Gradska opština Savski venac i Grad Beograd 11, 13. i 19. maja 2016. godine.

Nakon što je 6. marta 2019. godine održao usmenu raspravu, Upravni sud je osporenom presudom U. 6671/16 od 8. marta 2019. godine odbio tužbu, nalazeći da je tuženi organ osporenim rešenjem našao da se podnetom žalbom neosnovano osporava pravilnost delimičnog rešenja prvostepenog organa , kojim je u skladu sa odredbom člana 47. stav 12. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, odbijen zahtev tužilje za vraćanje imovine iz stava 1. u naturalnom obliku, odnosno obeštećenje za imovinu iz stava 2. delimičnog rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.);

Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čije se povrede takođe ističu u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razliku ju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, kojima se jemči pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, zbog čega se povrede tih prava cene u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period merodavan za ocenu o povredi tog prava počeo da teče od 19. aprila 2016. godine, kada je podnositeljka izjavi la tužbu Upravnom sudu, do 8. marta 201 9. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 6671/16. Dakle, nešto manje od tri godine, što samo po sebi može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Ustavni sud ocenjuje da je samo trajanje konkretnog upravnog spora prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnog suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka pred tim sudom.

Po oceni Ustavnog suda, u predmetnom upravnom sporu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja. Naime, prilikom ispitivanja zakonitosti pobijanog konačnog akta, Upravni sud je prihvatio razloge na kojima je zasnovana odluka tuženog organa o odbijanju zahteva za vraćanje imovine, od nosno obeštećenje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je održana usmena rasprava, ali konstatuje da je na usmenoj raspravi izveden samo dokaz uvidom i čitanjem spisa predmeta upravnog organa, što nije trebalo da u toj meri prouzrokuje trajanje upravnog spora.

Sa stanovišta značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja o vraćanju imovine, odnosno o obeštećenju, za podnositeljku bila od velikog ličnog i materijalnog značaja. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka imala legitiman interes da se o njenoj tužbi odluči u razumnom roku, kao i da podnositeljka nije, niti je mogla doprineti trajanju predmetnog upravnog spora.

Ustavni sud utvrdio da isključivu odgovornost za dugo trajanje osporenog postupka snosi Upravni sud. Naime, taj sud je usmenu javnu raspravu održao nakon nešto manje od tri godine od pokretanja spora, što se ne može smatrati efikasnim postupanjem, posebno stoga što u upravnom sporu nisu utvrđivane nove činjenice, ni izvođeni novi dokazi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom postupku povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu upravnog spora i doprinos nadležnog suda. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja suda u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavnu žalbu izjavila i protiv presude Upravnog suda U. 6671/16 od 8. marta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Ustavni sud je, polazeći od navoda sadržanih u ustavnoj žalbi, nakon uvida u osporenu presudu Upravnog suda, utvrdio da ona sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude Upravnog suda.

Sud dodatno i ovom prilikom ponavlja: prvo, da se podnositeljka samo formalno pozvala na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje i, drugo, da je već sama osporena presuda Upravnog suda koja je doneta u upravnom sporu po tužbi podnositeljke, dokaz da je podnositeljka ima la i da je iskoristi la pravo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava, budući da se ovim pravom ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući zahtev ustavne žalbe kojim se od Ustavnog suda traži da: „naredi da se tačno utvrde ukupni smeštajni kapaciteti javnih i privatnih ustanova registrovanih za predšpkolsko obrazovanje u Beogradu; utvrdi razlika u broju javnih i privatnih ustanova registrovanih za predškolsko obrazovanje u Beogradu od 2015. godine i sada; utvrdi razlika u broju javnih i privatnih ustanova, kao i razilka u broju korisnika registrovanih za predškolsko obrazovanje u Beogradu od 2015. godine i u trenutku podnošenja ustavne žalbe; utvrdi sadržina zaključenih ugovora o kupoprodaji koji se nalaze u Zbirci isprava zemljišne knjige i utvrdi kome je isplaćena naknada za nacionalizaciju za sporni lokal u Beogradskoj ulici broj 41, kao i po kom osnovu je Opština Vračar postala vlasnik tog prostora“, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da umesto nadležnih sudova, odnosno drugih državnih organa sprovodi postupak i rešava sporne odnose.

9. Polazeći od svega navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti