Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku koji je trajao 11 godina i dosudio naknadu štete. Žalba u pogledu merituma je odbijena, jer je za ostvarenje legata trebalo voditi parnični postupak.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4681/2012
11.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Predrag Ćetković , dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . S . iz Zaječara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. S . i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu R3. 1447/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B . S . izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Zaječaru R3. 1447/10 od 6. septembra 2011. godine i rešenja Višeg suda u Zaječaru Gž. 81/12 od 20. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz Zaječara podnela je, 11. juna 2012. godine, preko punomoćnika Petra Zdravkovića, advokata iz Zaječara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede pra va na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenih odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da joj je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje, budući da su postupajući sudovi odlučivali o zahtevu koji nije bio predmet postupka, odnosno da je predlog koji je podnela M.P, kao njen pravni prethodnik u međuvremenu preciziran, ali da takav preciziran zahtev sudovi nisu razmatrali. Takođe, podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je osporeni vanparnični postupak trajao više od deset godina. Polazeći od navedenog, podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, ponište osporena rešenja i da joj se odredi naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru R3. 1447/10, kao i u osporene akt e i dostavljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Predlagač M.P, pravni prethodnik ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnela je 5. juna 2001. godine Opštinskom sudu u Zaječaru predlog radi određivanja roka za ispunjenje naloga iz zaveštanja. Podneskom od 15. maja 2006. godine M.P. je precizirala svoj zahtev tako što je predložila da se protivnicima predlagača B.Ž. i M.R. odredi primeren rok za ispunjenje naloga iz zaveštanja M.L. od 60 dana, koji rok je preciziran na ročištu održanom 7. septembra 2007. godine, u visini od 25% kupoprodajne cene predmetne nepokretnosti iz zaveštanja, a prema nalazu veštaka od 9. februara 2006. godine.

U sprovedenom postupku, do donošenja rešenja Opštinskog suda u Zaječaru R2. 195/01 od 23. maja 2002. godine , zakazano je ukupno osam ročišta za glavnu raspravu , od kojih je četiri održano, dok preostala četiri ročišta nisu održana bez krivice predlagača. Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2054/02 od 23. decembra 2002. godine ukinuto je navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, do donošenja rešenja Opštinskog suda u Zaječaru R2. 18/03 od 7. septembra 200 6. godine zakazano je ukupno 24 ročišta , od kojih je 16 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem predlagača i dva svedoka, kao i građevinskim veštačenjem, dok preostalih osam ročišta nije održano uglavnom bez krivice predlagača, osim jednog koje je odloženo za zahtev punomoćnika predlagača, a pri tome tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Rešenjem Okružnog suda u Zaječaru Gž. 2057/07 od 15. avgusta 2008. godine ukinuto je navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku zakazano je i održano jedno ročište. Rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru R3. 125/09 od 29. maja 2009. godine prekinut je postupak u tom predmetu usled smrti predlagača M.P. Naslednica B. S . je podnescima od 29. septembra 2009. i 14. aprila 2010. godine zatražila nastavak postupka. Rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru R3. 670/10 od 18. juna 2010. godine odbačen je kao nedozvoljen predlog B . S . radi nastavka postupka u toj pravnoj stvari. Viši sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 1692/10 od 17. novembra 2010. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda u Zaječaru R3. 670/10 od 18. juna 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Osnovni sud u Zaječaru je rešenjem R3. 1447/10 od 28. juna 2011. godine nastavio postupak koji je prekinut rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru R3. 125/09 od 29. maja 2009. godine, s tim što je kao novi predlagač označena B. S.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Zaječaru R3. 1447/10 od 6. septembra 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan predlog predlagača za određivanje roka od 60 dana za ispunjenje naloga iz zaveštanja od 3. juna 1968. godine iz a smrti M.L, proglašen og 26. maja 1975. godine od strane Opštinskog suda u Zaječaru , na zapisniku u predmetu O. 384/75, na kući i dvorištu koji se nalaze na k .p.br. 9418/1 u ul. V. M . broj 10 u Zaječaru, prema protivnicima predlagača B .Ž. i M .R, obojici iz Zaječara. Stavom drugim izreke navedenog rešenja obavezan je predlagač da protivniku predlagača B .Ž. na ime troškova postupka isplati iznos od 238.125,00 dinara , u roku od osam dana od dana prijema rešenja.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž. 81/12 od 20. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Zaječaru RZ. 1447/10 od 06.09.2011. godine . U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je 1968. godine sada pok. M.L. iz Zaječara sačinila svojeručno zaveštanje, proglašeno na zapisniku Opštinskog suda u Zaječaru O . 384/75 od 26. maja 1975. godine, kojim je za svog testamentalnog naslednika odredila svoju sestričinu B.P, udatu Ž, i naložila joj, između ostalog, da proda predmetnu kuću i da od prodajne cene kuće isplati 25% pravnom pre thodniku predlagača sada pok. M.P. (licu po čijem je predlogu pokrenut ovaj postupak), kao i da ostatak prodajne cene B.Ž. podeli sa svojim sinom S .P, i to tako što će njoj pripasti 60% a njemu 40%; da pok. M .L. u zaveštanju nije odredila rok za ispunjenje naloga; da je B .Ž. rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru O. 384/75 od 1 2. decembra 1975. godine nasledila imovinu testatora M.L, a da pri tome za vreme svog života nije prodala predmetnu kuću, odnosno ispunila nalog iz zaveštanja i da je ta k uća ušla u njenu zaostavštinu; da su nakon smrti B.Ž, rešenjem Prvog Opštinskog suda u Beogradu O . 692/92 od 22. juna 1992. godine , njenu imovinu nas ledili njeni zakonski naslednici - sin S .P. i suprug V.Ž. u delu od po 1/2; da je prvostepeni sud utvrdio da je S.P. ugovorom o doživotnom izdržavanju P2. 55/2001 od 19. februara 2001. godine raspolagao jednom polovinom predmetne kuće u korist ovde protivnika predlagača M.R. (kome je ista i pripala u svojinu, s obzirom na to da je S.P. preminuo u maj u 2002. godine), kao i da je V.Ž, kao vlasnik druge polovine kuće preminuo i da je njega rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu O . 881/99 od 24. decembra 1999. godine nasledio njegov brat, ovde protivnik predlagača B.Ž, koji je nasleđenom jednom polovinom sporne kuće raspolagao ugovorom o kupoprodaji Ov. I 47/2002 od 11. januara 2002. godine , zaključenim sa ovde protivnikom predlagača M.R. Imajući u vidu ovakvo činjenično utvrđenje, prvostepeni sud je , po oceni drugostepenog suda, pravilno odbio predlog za određivanje roka od 60 dana za ispunjenje naloga iz zaveštanja prema protivniku predlagača M.R, nalazeći da isti, s obzirom na to da nije zakonski naslednik sada pok. B.Ž, nije pasivno legitimisan u ovom postupku. Pored navedenog, odlučujući o osnovanosti podnetog predloga u odnosu na protivnika predlagača B.Ž, prvostepeni sud je, polazeći od odredbe člana 100. Zakona o nasleđivanju iz 1965 . godine, koja je važila u vreme sačinjavanja zaveštanja, odbio predlog da se odredi rok od 60 dana za ispunjenje naloga iz zaveštanja, nalazeći da je zastarelo pravo da se traži ispunjenje legata, s obzirom na to da je protekao rok od godinu dana od kada je legatar saznao za svoje pravo i bio ovlašćen da traži izvršenje legata, ali ovakav zaključak drugostepeni sud nije prihvati o kao pravilan , jer u ovoj pravnoj stvari, kako to nalazi drugostepeni sud, primena napred navedenog člana nije od značaja za odlučivanje u postupku. Međutim, kako je sa stanovišta drugostepenog suda pravilna odluka prvostepenog suda kojom je kao neosnovan odbijen predlog predlagača, ali sa drugih razloga, to navedena okolnost ne utiče na pravilnost prvostepenog rešenja. Naime, imajući u vidu da je B.Ž, rešenjem Opštinskog suda u Zaječaru O. 384/75 od 12. decembra 1975. godine, nasledila predmetnu kuću bez ispunjenja naloga iz zaveštanja, Viši sud nalazi da se, pri okolnosti da posle pravnosnažnosti navedenog rešenja o nasleđivanju nije vođen spor radi utvrđenja da je prestalo nasledno pravo B.Ž. zbog neispu njenja naloga iz zaveštanja, njenom smrću 8. januara 1992. godine nalog iz zaveštanj a ugasio, zbog čega su drugačija žalbena isticanja neosnovana. Ovo utoliko pre što je već raspravljena zaostavština sada pok. B .Ž, u čiji sastav je ušla i predmetna kuća, pa je, po mišljenju drugostepenog suda protekao i rok u kome je imalo smisla podnositi predlog za određivanje roka za ispunjenje naloga iz zaveštanja, te je ovaj postupak postao bespredmetan.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, koje podnositeljka u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni list SFRJ", broj 42/65), koji je važio u vreme sačinjavanja predmetnog testamenta, bilo je propisano: da zaveštalac može ostaviti testamentom jednu ili više određenih stvari ili neko pravo određenom licu, ili naložiti nasledniku ili kome drugom licu kome nešto ostavlja da iz onoga što mu je ostavljeno da neku stvar određenom licu, ili da mu isplati sumu novaca, ili da ga oslobodi nekog duga, ili da ga izdržava ili uopšte da u njegovu korist nešto učini ili da se uzdrži od nečega ili da nešto trpi, da se takvim zaveštanjem po pravilu ne postavlja naslednik; da se takvo zaveštanje naziva legat, a lice kome je namenjeno naziva se legatar (član 91.); da na osnovu testamenta legatar ima pravo tražiti izvršenje legata od lica kome je testamentom naloženo da legat izvrši (član 92. stav 1.); da pravo tražiti izvršenje legata zastareva za godinu dana od dana kad je legatar saznao za svoje pravo i bio ovlašćen da traži izvršenje legata (član 100.).

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik SRS", br. 52/74, 1/80 i 25/82), koji je važio u vreme proglašenja predmetnog testamenta, bilo je propisano: da zaveštalac može ostaviti testamentom jednu ili više određenih stvari ili neko pravo određenom licu, ili naložiti nasledniku ili kome drugom licu kome nešto ostavlja da iz onoga što mu je ostavljeno da neku stvar određenom licu, ili da mu isplati sumu novaca, ili da ga oslobodi nekog duga, ili da ga izdržava ili uopšte da u njegovu korist nešto učini ili da se uzdrži od nečega ili da nešto trpi, da se takvim zaveštanjem po pravilu ne postavlja naslednik, da se takvo zaveštanje naziva legat, a lice kome je namenjeno naziva se legatar (član 86.); da na osnovu testamenta legatar ima pravo tražiti izvršenje legata od lica kome je testamentom naloženo da legat izvrši (član 87. stav 1.); da pravo tražiti izvršenje legata zastareva za godinu dana od dana kad je legatar saznao za svoje pravo i bio ovlašćen da traži izvršenje legata (član 95.); da se nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona, po kojima nije doneta pravosnažna odluka, imaju raspraviti po odredbama Zakona o nasleđivanju ("Službeni list SFRJ", broj 42/65) (član 232.).

Zakon o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03) propisuje: da zaveštalac može naložiti nasledniku ili isporukoprimcu da nešto učini ili se uzdrži od nečeg što bi inače bio ovlašćen da učini, ali tako da između obaveznog lica i korisnika naloga ne nastane obligacioni odnos, da se nalozi protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima smatraju nepostojećim, te da se nepostojećim smatraju i nemogući, nerazumljivi i protivrečni nalozi (član 132.); da kad zaveštalac propusti da odredi rok za ispunjenje naloga, izvršilac zaveštanja ili lice koje za to ima pravni interes može zahtevati da sud odredi primereni rok ispunjenja, a ako obavezno lice ne može ili neće da nasledi, nalog tereti onog ko umesto njega dolazi na nasleđe ako iz zaveštanja ne sledi što drugo (član 133.); da neispunjenje naloga krivicom obaveznog lica ima dejstvo ostvarenja raskidnog uslova, da pravo na tužbu za utvrđenje prestanka prava zbog neispunjenja naloga ima izvršilac zaveštanja i lice koje za to ima pravni interes (član 134.); da zaveštalac može jednu ili više stvari ili prava ostaviti nekom određenom ili odredivom licu, ili naložiti nasledniku da iz onoga što mu je ostavljeno da neku stvar ili pravo nekom licu, ili mu isplati sumu novca, ili ga oslobodi kakvog duga, ili ga izdržava ili, uopšte u njegovu korist nešto učini ili se uzdrži od kakvog činjenja, ili da nešto trpi, da takvim se zaveštanjem po pravilu ne postavlja naslednik, već se ono naziva isporukom, lice kome je namenjeno isporukoprimcem, a onaj koga isporuka tereti naziva se dužnikom isporuke (član 141.); da će se nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspraviti po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu, a da će se na zaveštanja, ugovore o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, primeniti propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja (član 237.).

Zakonom o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 18/05 ) propisanio je: da će do donošenja odluke o glavnoj stvari sud posebnom odlukom obustaviti vanparnični postupak, ako utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima parničnog postupka. Postupak će se po pravnosnažnosti te odluke sprovesti po pravilima parničnog postupka pred nadležnim sudom (član 16. stav 1.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.) .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog vanparničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni vanparnični postupak, Ustavni sud je, na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti, utvrdio da je od podnošenja predloga do donošenja rešenja koj im je ovaj postupak pravnosnažno okončan proteklo nešto manje od 11 godina.

Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca , Ustavni sud je ocenio da, u konkretnom slučaju, trajanje sudskog postupka od 11 godin a ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo naročito zato što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog vanparničnog postupka, doneta tri prvostepe na rešenja kojima je odlučeno o predmetnom predlogu, od kojih su dva rešenja ukidan a. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets v. Ukraine, od 6. septembra 2005. godine) . Pri tom e, u periodu od septembra 2009. do juna 20 11. godine postupajući sudovi su odlučivali samo o tome da li su ispunjeni uslovi za nastavak prekinutog postupka, dakle trebalo im je skoro dve godine da o dluče o ovom procesnopravnom pitanju. Pored toga, na 21 održanom ročištu sproveden je dokazni postupak samo saslušanjem dva svedoka i predlagača, kao i veštačenjem. Takođe , i tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, kao i njena pravn a prethodni ca, ni su doprine li dužini trajanja osporenog sudskog postupka, jer su se one, odnosno nj ihov punomoćnik, uredno odazivali pozivima na ročišta za raspravu, izuzev za jedno ročište koje je odloženo iz razloga koji se može pripisati u odgovornost pravnoj prethodni ci podnositeljke ustavne žalbe, budući da nje n punomoćnik nije pristupio na to ročište.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog p ostupka i postupanje sudova, kao i momenat kada je podnositeljka ustavne žalbe stavi la predlog da se postupak nastavi, jer su se za to stekli zakonski uslovi, s obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe oglašena za naslednika pok. predlagača M.P . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe prevashodno pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Odlučujući o postojanju povred e prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je Viši sud u Zaječaru u osporenom rešenju našao da se, u konkretnom slučaju, radilo o nalogu iz zaveštanja, odnosno da se osporeni vanparnični postupak vodio po predlogu za određivanje roka za ispunjenje naloga.

S tim u vezi, kao prethodno se postavilo pitanje da li se, u konkretnom slučaju, radilo o nalogu ili legatu. Naime, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 237. stav 2. važećeg Zakona o nasleđivanju proizlazi da se na sva zaveštanja koja su sačinjena do dana stupanja na snagu tog zakona, imaju primeniti propisi koji su važili u trenutku njihovog sačinjavanja. Kako je predmetno zaveštanje sačinjeno 3. juna 1968. godine, to su se na konkretan slučaj imale primeniti odredbe Zakona o nasleđivanju iz 1965. godine.

Odredbama čl. 96. do 100. Zakona o nasleđivanju iz 1965. godine je bio uređen institut legata i taj zakon nije poznavao, za razliku od važećeg Zakona o nasleđivanju, nalog kao jedan vid tereta kojim se sticaocu iz testamenta nalaže da ispuni neku činidbu. Prema navedenom Zakonu o nasleđivanju iz 1965. godine, legat je predstavljao odredbu iz zaveštanja kojom je zaveštalac određenom licu - legataru ostavljao jednu ili više određenih stvari ili neko pravo određenom licu, ili je naložio nasledniku ili kome drugom licu kome nešto ostavlja da iz onoga što mu je ostavljeno da neku stvar određenom licu, ili da mu isplati sumu novca, ili da ga oslobodi nekog duga, ili da ga izdržava ili uopšte da u njegovu korist nešto učini ili da se uzdrži od nečega ili da nešto trpi. Pri tome je, na osnovu testamenta, legatar imao pravo da traži izvršenje legata od lica kome je testamentom naloženo da legat izvrši.

Nalog je kao institut naslednog prava uveden tek Zakonom o nasleđivanju iz 1995. godine i on predstavlja odredbu u zaveštanju kojom se sticaocu nalaže da ispuni neku činidbu ili da ne učini nešto od onog što bi mu bilo dozvoljeno da učini, pri čemu između obaveznog lica i korisnika naloga ne nastaje obligacioni odnos. Ukoliko je, eventualno, zaveštalac propustio rok za ispunjenje naloga, lice koje ima pravni interes može zahtevati da sud odredi primereni rok za ispunjenje.

Imajući u vidu pravnu prirodu naloga i legata, proizlazi da između naloga i legata postoji suštinska razlika. Naime, za obavezno lice obaveza nametnuta nalogom nije neposredna i između korisnika i obaveznog lica ne nastaje obligacioni odnos. Korisnik naloga ne stiče ovlašćenje da tužbom zahteva izvršenje naloga, dok legatar ima pravo da pred sudom zahteva od dužnika ostvarenje svog obligacionog prava. Dakle, legatar je imao pravo da tužbom zahteva ispunjenje zaveštanjem predviđene prestacije, dok korisnik naloga nema to pravo.

Polazeći od navedenog i vremena sačinjavanja predmetnog zaveštanja i njegove sadržine, Ustavni sud smatra da se, u konkretnom slučaju, radilo o legatu i da nije bilo uslova da Opštinski sud u Zaječaru u vanparničnom postupku odluč uje o predlogu pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe da se odredi rok za ispunjenje naloga. Zaštita prava legatara se mogla ostvariti u parničnom postupku pokrenutom tužbom kojom se moglo tražiti izvršenje legata od lica kome je testamentom naloženo da legat izvrši, pa je sud trebalo da donese rešenje kojim će obustaviti vanparnični postupak, saglasno odredbi člana 16. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku. Međutim, tim e što sud nije obustavio vanparnični postupak, već se upustio u meritorno odlučivanje o predlogu, po oceni Ustavnog suda, nije došlo do suštinske povrede prava na pravično suđenje podnositeljke ustavne žalbe. Naime, pogrešan izbor pravnog puta za zaštitu prava legatara ne može se staviti na teret sudu. Pored toga, izvršenje legata se moglo tražiti samo od lica kome je testamentom naloženo da legat izvrši, a koje nije bilo živo u vreme podnošenja predloga kojim je pokrenut vavparnični postupak 2001. godine, pri čemu je pravo da se traži izvršenje legata zastarevalo za godinu dana od dana kada je legatar saznao za svoje pravo i bio ovlašćen da traži legat.

S obzirom na to da se, u konkretnom slučaju, zaštita prava nije mogla ostvariti u vanparničnom postupku, to se Ustavni sud nije ni upuštao u analizu osporenih rešenja.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava pa je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 1035/2019: Ustavna odluka o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku
• Už 2941/2022: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku
• Gž 4263/2025: Odbijanje zahteva za nužni deo kao stvarno pravo i ukidanje zbog preinačenja
• Už 10481/2023: Zaštita prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije
• Gž 1870/2025: Nepostojanje povrede nužnog dela kod zaveštajnog ostavljanja prava plodouživanja
• Už 5097/2013: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u naslednopravnom sporu