Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti sudova u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina i devet meseci. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, jer je neefikasno postupanje sudova bilo prvenstveni uzrok dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Stefanovića, Ruže Stefanović i Ratka Marića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26 . oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragoljuba Stefanovića, Ruže Stefanović i Ratka Marića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12009/10 (ranije u predmetu Dr ugog opštinskog suda u Beogradu P. 5701/05) podnosiocima ustavne žalbe povređeno p ravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoljub Stefanović, Ruža Stefanović i Ratko Marić, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 16. jula 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8128/13 od 29. aprila 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12009/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5701/05).

U ustavnoj žalbi je u bitnome interpretirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i istovremeno je ukazano na dugo trajanje parničnog postupka. Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sud u da usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenog ustavnog prava . Tražili su naknadu materijalne štete, kao i „naknadu štete zbog učinjene povrede prava da im pravičan i nepristrasan sud u razumnom roku odluči o njihovom pravu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 12009/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci Dragoljub Stefanović, Ruža Stefanović i Ratko Marić, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 26. jula 2005. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog s tambene zadruge „Naš stan“, radi naknade inflatorne štete. Predmet je formiran pod brojem P. 5701/05.

Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu zbog propuštanja P. 5701/05 od 23. novembra 2005. godine.

Okružni sud u Beogradu je, u žalbenom postupku, rešenjem Gž. 3376/06 od 15. marta 2006. godine ukinuo navedenu presudu zbog propuštanja. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 18. aprila 2006. godine, a prvo naredno ročište je zakazano 11. septembra 2006. godine. Predmet je formiran pod novim brojem P. 2912/06.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2912/06 od 31. oktobra 2006. godine konstatovao da je tužba povučena, jer uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile ročištu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 2912/06 od 24. novembra 2006. godine odbio predlog tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje.

Okružni sud je rešenjem Gž. 1435/07 od 7. marta 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 24. novembra 2006. godine (odbijanje predloga za vraćanje u pređašnje stanje), dok je, u stavu drugom izreke, ukinio prvostepeno rešenje od 31. oktobra 2006. godine (rešenje o povlačenju tužbe), jer sud nije upozorio parnične stranke na posledice neurednog izostanka sa ročišta. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 3. aprila 2007. godine, a prvo naredno ročište je zakazano za 6. septembar 2007. godine

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke je dostavljen sudu 28. septembra 2009. godine.

Tužilac je podneskom od 19. oktobra 2009. godine precizirao tužbeni zahtev.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12009/10.

Novi nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke je dostavljen sudu 23. februara 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 12009/10 od 1. jula 2010. godine delimično usvojio tužbeni zahtev.

Tuženi je podneo žalbu 29. jula 2010. godine, dok su tužioci podneli žalbu 5. avgusta 2010. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13867/10 od 5. aprila 2012. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi utvrđenja da li je nad tuženim otvoren stečaj, ako jeste, da se donese rešenje o prekidu postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 12009/10 od 29. maja 2012. godine prekinuo parnični postupak, jer je tuženi brisan iz registra za privredne subjekte nakon sprovođenja „automatsko g stečaja“.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 12009/10 od 28. oktobra 2013. godine nastavio parnični postupak, jer je tuženi ponovo stekao status aktivnog privrednog društva. Spisi predmeta su dostavljeni drugostepenom sudu 19. novembra 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 8128/13 od 29. aprila 2015. godine potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 17. juna 2015. godine.

U toku parničnog postupka zakazano je 17 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu osam ročišta nije održan o (jedno ročište nije održano zbog podnosilaca ustavne žalbe, jedno ročište nije održano zbog podnosilaca ustavne žalbe i suprotne parnične stranke, četiri ročišta nisu održana zbog propusta suda – neuredna dostava poziva za ročište u dva navrata , privremena obustava rada administracije, predmet nije iznet postupajućem sudiji iz sudske pisarnice). U toku parničnog postupka sproveden je dokazni postupak veštačenjem i uvidom u pismenu dokumentaciju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih lju dskih prava (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava . U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu , 26. jula 2005. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8128/13 od 29. aprila 2015. godine . Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao devet godina i devet meseci .

Navedeno trajanje postupka pred sudom može da ukaže na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosica , te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala obiman dokazni postupak i koja bi mogla predstavljati prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud o njihovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka.

Međutim, nezavisno od predmetnog interesa podnosilaca ustavne žalbe , Ustavni sud je našao da su i oni doprineli dužini trajanja postupka . Naime, podnosioci ustavne žalbe i suprotna parnična stranka nisu pristupili ročištu od 31. oktobra 2006. godine, iako su uredno pozvani, zbog čega je sud tog datuma doneo rešenje kojim se konstatuje da je tužba povučena, nakon čega su podnosioci ustavne žalbe podneli žalbu i predlog za vraćanje u pređašnje stanje, i dugostepeni sud je rešenjem od 7. marta 2007. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje. Stoga, za navedeni vremenski period od 31. oktobra 2006. do 7. marta 2007. godine, odgovorni su sami podnosioci ustavne žalbe. Zatim, jedno ročište nije održano zbog podnosilaca ustavne žalbe, a jedno ročište nije održano zbog podnosilaca ustavne žalbe i suprotne parnične stranke.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud je konstatovao dva perioda neaktivnosti prvostepenog parničnog suda u kojima nije zakazao ročište, niti je preduz eo drugu procesnu aktivnost. Prvi period neaktivnosti je traj ao od 18. aprila 2006. godine, kada je drugostepeni sud vratio spise predmeta prvostepenom sudu nakon donošenja ukidajućeg rešenja, do 11. septembra 2006. godine, kada je zakazano prvo naredno ročište. Drugi period neaktivnosti je trajo od 3. aprila 2007. godine, kada je drugostepeni sud vratio spise predmeta prvostepenom sudu nakon donošenja ukidajućeg rešenja, do 6. septembra 2007. godine, kada je zakazano prvo naredno ročište. Zatim, Ustavni sud ukazuje da je žalbeni postupak trajao četiri godine i osam meseci, pri čemu je žalbeni postupak bio u prekidu godinu i po dana (od 29. maja 2012. do 28. oktobra 2013. godine), i taj vremenski period u kojem je žalbeni postupak bio u prekidu ne može se staviti u odgovornost sudu. Međutim, aktivno trajanje žalbenog postupka od tri godine i tri meseca, u ovom konkretnom slučaju, predstavlja, takođe, razlog za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Markoski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, broj 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38. i Plazonić protiv Hrvatske, broj 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe u parnič nom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12009/10 (ranije u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5701/05) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosila ca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava, razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanj a predmetnog parničnog postupka, doprinos podnosilaca ustavne žalbe u dužini tra janja postupka, prekid žalbenog postupka od godinu i po dana . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa zahtevom podnosilaca ustavne žalbe da im Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze o uzročnoj-posledičnoj vezi između povrede prava na suđenje u razumnom roku i eventualno nastale materijalne štete, te je odbacio zahtev podnosi laca za naknadu ove štete, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Podnosioci ustavne žalbe su osporili presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8128/13 od 29. aprila 2015. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijsk i parnični sud još jednom oceni zakonitost osporen e drugostepene presude. Iznetu ocenu Ustavni sud zasniva na tome da navodi ustavne žalbe zapravo predstavljaju ponovljene razloge već iznete u žalbi koju su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv prvostepene presude, te da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude dao detaljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge u pogledu odbijanja žalbe i neosnovanosti navoda sadržanih u njoj .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U vezi sa tvrdnjom podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na suđenje u raz umnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 1096/02, Ustavni sud ukazuje da navedeni izvršni postupak ne predstavlja jedinstvenu celinu sa parničnim postupkom koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12009/10 (ranije u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5701/05), jer je taj izvršni postupak pokrenut radi namirenja novčanog potraživanja podnosilac a na ime naknade za eksproprisanu nepokretnost, dok je parnični postupak vođen radi naknade inflatorne štete. Navedeni izvršni postupak je pravnosnažno okončan 27. februara 2008. godine, te je ustav na žalb a u tom delu očigledno neblagovremena. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti sudova u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti