Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak, pokrenut 2007. godine, trajao je preko šest godina zbog neefikasnog postupanja sudova i problema u određivanju stvarne nadležnosti, što predstavlja nedopustivo dugo trajanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4687/2010
09.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đura Banjca i Miodraga Banjca, obojice iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đure Banjca i Miodraga Banjca i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6317/2010 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Obustavlja se postupak po ustavnoj žalbi Eržebet Banjac.

O b r a z l o ž e nj e

1. Eržebet Banjac iz Vršca je 1. novembra 20 10. godine, preko punomoćnika Čedomira Nebrigića, advokata iz Pančeva, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6317/2010, kao i zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navela da sudski postupak, koji je najpre vođen po tužbi u upravnom sporu od 10. maja 2007. godine, a nakon odbačaja tužbe i ustupanja predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu, pred parničnim sudom, još uvek traje. Podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer do trenutka podnošenja ustavne žalbe nije započelo raspravljanje i odlučivanje o njenom tužbenom zahtevu, već traje "utvrđivanje sudske, stvarne i mesne nadležnosti" preko tri godine, "uz neizvesnost koji će sud prihvatiti nadležnost". Podnositeljka je tražila i naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Dopisom od 23. jula 2013. godine zakonski naslednici preminule podnositeljke, i to suprug Đuro Banjac i sin Miodrag Banjac, čiji je staralac (nakon donošenja rešenja o lišenju poslovne sposobnosti) otac Đuro Banjac, zatražili su u svoje ime da Ustavni sud "reši podnetu ustavnu žalbu", jer predmetni postupak ni posle više od šest godina trajanja nije pravnosnažno okončan.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), zahtevao od Višeg suda u Novom Sadu dostavljanje spisa predmeta Gž. 1501/2012 zajedno sa spisima premeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6317/10 i nakon izvršenog uvida u spise, te priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Eržebet Banjac, u svojstvu tužilje, podnela je 10. maja 2007. godine Okružnom sudu u Pančevu tužbu za pokretanje upravnog spopa protiv tuženog Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje - Pokrajinski zavod za zdravstveno osiguranje Novi Sad, radi poništaja rešenja tuženog broj 54-86/2007-03 od 27. marta 2007. godine. Ovim rešenjem je odbijena kao neosnovana njena žalba izjavljena protiv rešenja Filijale Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje za Južnobanatski okrug sa sedištem u Pančevu broj 03-180-8/07 od 30. januara 2007. godine, a kojim je odbijen njen zahtev za ostvarivanje prava na specijalizovanu medicinsku rehabilitaciju. Drugostepeno rešenje je sadržalo pravnu pouku da se protiv tog rešenja može pokrenuti upravni spor pred Okružnim sudom u Pančevu, u roku od 30 dana od dana prijema rešenja.

Okružni sud u Pančevu se rešenjem U. 39/07 od 30. maja 2007. godine oglasio stvarno nenadležnim za rešavanje u ovoj pravnoj stvari i predmet ustupio Vrhovnom sudu Srbije.

Vrhovni sud Srbije se rešenjem U. 6747/07 od 20. marta 2008. godine oglasio stvarno nenadležnim za rešavanje u ovoj pravnoj stvari i predmet ustupio Okružnom sud u u Novom Sadu , koji je rešenjem U . 352/08 od 19. septembra 2008. godi ne tužbu tužilje u upravnom sporu odbacio, a predmet ustupio Opštinskom sudu u No vom Sadu, sa obrazloženjem da je reč o stvari o kojoj se po izričitoj odredbi Zakona o zdravstvenom osiguranju ne može voditi upravni spor.

Predmet je 25. novembra 2009. godi ne primlje n u O pštinskom sudu u Novom Sadu , a nakon uspostavljanja nove mreže sudova postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem P. 6317/10. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 4. maja 2010. godine t uženi je istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije i stvarne i mesne nenadležnosti toga suda.

Osnovni sud u Novom Sadu je spise predmeta 6. maja 2010. godine dostavio Apelacionom sudu u Novom Sadu na odlučivanje o sukobu nadležnosti u smislu čl. 22. i 23 . ZPP-a .

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu R. 8/10 od 20. maja 2010. godine spisi su vraćeni O snovnom sudu u Novom Sadu, radi donošenja rešenja o oglašavanju tog suda stvarno nenadležn im za postupanje u predmetu. Tužilja je podneskom od 18. maja 2010. godine proširila tužbu i na drugotuženog - Republički zavod z a zdravstveno os iguranje - Filijala za Južnobanatsk i okrug sa sedištem u Pančevu, te tražila, pored utvrđivanja da je imala pravo na specijalizovanu rehabilitaciju na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, i da se obavežu tuženi da joj na ime naknade troškova vezanih za specijalizovanu rehabilitaciju solidarno isplate određeni novčani iznos.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 6317/10 od 4. juna 2010. godine ogla sio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a nakon pravnosnažnosti tog rešenja dostavio je spis e predmeta Višem sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu na dalje postupanje u ovoj pravn oj stvari, koji je pak, ne prihvativši svoju stvarnu nadležnost, prosledio spise Apelacionom sudu u Novom Sadu radi odlučivanja o sukobu nadležnosti.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu R. 31/10 od 4. novembra 2010. godine određeno je da je Osnovni sud u Novom Sadu stvarno i mesno nadležan da sudi u parnici tužilje protiv tuženog Rep ubličkog zavoda za zdravstveno os iguranje - Pokrajinski za vod za zdravstveno osiguranje Novi Sad.

Tokom 2011. godine u postupku pred Osnovnim sudom u Novom Sadu bila su zakazana četiri ročišta za glavnu raspravu. Drugotuženi je prihvatio da stupi u parnicu, a na održanim ročištima sprovedeno je medicinsko veštačenje i saslušan je veštak, te su pribavljeni pisani dokazi od kojih je zavisilo presuđenje. Jedno ročište nije održano jer nije bilo uredne dostave za punomoćnika drugotuženog. Nakon ročišta odloženog radi izjašnjenja tuženih na predati podnesak tužilje, na ročištu održanom 29. februara 2012. godine zaključena je glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6317/2010 od 29. februara 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan drugotuženi da tužilji na ime naknade troškova nastalih u vezi sa specijalizovanom rehabilitacijom isplati iznos od 47.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 6. marta 2007. godine, kao i da joj naknadi parnične troškove u iznosu od 83.810,00 dinara. Istovremeno, tužba tužilje je odbačena u delu kojim je tražila da se utvrdi da je posle lečenja u Opštoj bolnici u Pančevu imala pravo na specijalizovanu rehabilitaciju na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, a tužbeni zahtev je odbijen u odnosu na drugotuženog u delu kojim je traženo da se tužilji naknade troškovi upravnog spora. U odnosu na prvotuženog, tužbeni zahtev je odbijen u celosti. Protiv navedene presude drugotuženi je izjavio žalbu 6. aprila 2012. godine Višem sudu u Novom Sadu, pa su spisi, nakon datog odgovora tužilje na žalbu, dostavljeni na odlučivanje tom sudu. Žalbeni postupak je još uvek u toku i predmet se vodi kod Višeg suda u Novom Sadu pod brojem Gž. 1501/2012.

Rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Vršcu O. 1061/12 od 11. februara 2013. godine podnosioci ustavne žalbe su oglašeni za naslednike na imovini iza pok. Eržebet Banjac, koja je preminula 24. septembra 2012. godine. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno 27. marta 2013. godine. Podneskom od 23. jula 2013. godine upućenim Višem sudu u Novom Sadu, Đuro Banjac je u svoje ime i kao staralac sina Banjac Miodraga, a u svojstvu zakonskih naslednika preminule Eržebet Banjac, tražio od drugostepenog suda da što pre donese odluku o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, ističući da je pok. tužilja spor pokrenula pre više od šest godina. U prilogu tog podneska, između ostalog, dostavio je i primerak gore navedenog rešenja o nasleđivanju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuj u podnosi oci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja je odredba Zakona o upravnim sporovima («Službeni list SRJ», broj 46/96), kojom je bilo propisano da će se na pitanja postupka u upravnim sporovima koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe saveznog zakona kojim se uređuje parnični postupak (član 59.) i odredba Zakona o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», broj 33/97) da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.), kao i odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 35/11) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine, u vreme čijeg važenja je započeo parnični postupak, a koji se, saglasno članu 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine , primenjuje na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost (član 17. stav 1.).

5. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe Eržebet Banjac preminula pre donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, pred Ustavni sud se postavilo pitanje da li njen suprug Đuro Banjac i sin Miodrag Banjac imaju pravo da nastave u svoje ime postupak po prethodno podnetoj ustavnoj žalbi, odnosno da li za to imaju valjanu procesnu legitimaciju. Odgovor na to pitanje prvenstveno je zavisio od činjenice da li su imenovana lica stekla svojstvo stranke u sudskom postupku povodom čije dužine trajanja je ustavna žalba primarno izjavljena. Naime, ustavnu žalbu može da izjavi samo ono lice o čijim je pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanim interesima odlučivano osporenim aktima, odnosno koje je stranka ili učesnik u označenom sudskom ili administrativnom (upravnom) postupku. Predmetna parnica je nesumnjivo još uvek u toku, u fazi drugostepenog odlučivanja o izjavljenoj žalbi drugotužene protiv usvajajućeg dela presude osnovnog suda, a tužilja je preminula nakon dostavljanja spisa sudu pravnog leka. Prema članu 73. stav 1. merodavnog Zakona o parničnom postupku, stranka u postupku može biti svako fizičko i pravno lice. Pravni subjektivitet, pa time i poslovna i procesna (ovde parnična) sposobnost fizičkog lica, gasi se njegovom smrću. U takvoj situaciji, kada stranka umre, nastupa ex lege prekid parničnog postupka, na osnovu odredbe člana 214. tačka 1) ZPP. Međutim, postupak koji je iz navedenog razloga prekinut, nastaviće se (po procesnom automatizmu) kad naslednici preuzmu postupak, u smislu člana 217. stav 1. istog zakona. Za to je dovoljna izjava naslednika sudu, koju su podnosioci Višem sudu u Novom Sadu dali u podnesku od 23. jula 2013. godine. Pošto formalno rešenje o prekidu postupka zbog smrti tužilje nije ni doneto, to nema osnova ni da sud donese rešenje o nastavku postupka, već su zakonski naslednici iza pok. Eržebet Banjac davanjem izjave sudu stupili na njeno procesno mesto, sada kao novi tužioci u istoj pravnoj stvari. Pri tome, nije od značaja da li je na njih prešlo materijalnopravno potraživanje povodom koga je njihova pravna prethodnica pokrenula spor, već je bitno da su oni nesporni zakonski sukcesori tužilje u procesnom smislu, dok pitanje šta čini predmet nasleđivanja može biti jedino od uticaja na meritorno odlučivanje o osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva. Međutim, za pravo podnosilaca da sada u svoje ime traže utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnoj parnici, koja i dalje traje, od pravnog značaja je to da li oni imaju (ili nemaju) svojstvo stranke u sudskom postupku, odnosno da li se nadalje odlučuje o njihovom zahtevu za isplatu novčanog potraživanja, potencijalno stečenog zakonskim nasleđivanjem. Pošto Sud nalazi da je odgovor na navedeno pitanje potvrdan, time konstatuje i da su zakonski naslednici pok. podnositeljke ustavne žalbe aktivno legitimisani, u konkretnom slučaju, da dalje vode ovaj ustavnosudski postupak u svoje ime.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te a nalizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju kao jedinstvena celina mora uzeti i trajanje upravnog spora koji je pokrenut pred Okružnim sudom u Pančevu, shodno pravnoj pouci iz rešenja protiv koga je takav spor pokrenut, kao i trajanje parničnog postupka vođenog, najpre, pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, nakon pravnosnažnog odbacivanja tužbe u upravnom sporu i ustupanja predmeta tome sudu, a nastavljenog zatim pred Osnovnim sudom u Novom Sadu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom predmetu upravni spor pokrenut 10. maja 200 7. godine, podnošenjem tužbe Okružnom sudu u Pančevu, te da nakon ustupanja spisa predmeta parničnom sudu kao stvarno nadležnom u 2009. godini, postupak još uvek, i posle više od šest godina trajanja nije okončan, već je u toku žalbeni postupak pred Višim sudom u Novom Sadu.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, ukupno trajanje postupka u ovom sporu, koji ni posle šest godina nije pravosnažno okončan, ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih činjeničnih ili pravnih pitanja koja bi zahtevala obiman dokazni postupak, ali da se kao sporno prvenstveno postavilo pitanje u kojoj vrsti postupka podnositeljka treba da traži zaštitu svojih prava koja ima po osnovu zdravstvenog osiguranja (pravo na specijalizovanu medicinsku rehabilitaciju) - da li u upravnom sporu ili u parnici pred sudom opšte nadležnosti, kao i koji je parnični sud nadležan da po njenoj tužbi postupa u prvom stepenu. Polazeći od značaja prava čiju zaštitu je tražila tužilja, a čiji su zakonski naslednici u ustavnosudskom postupku uzeli učešće kao podnosioci ustavne žalbe posle njene smrti, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju bilo od izuzetnog značaja za podnositeljku kao titulara prava na zdravstveno osiguranje i da ona svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja ovog postupka. Podnošenje tužbe radi pokretanja upravnog spora se ne može pripisati u krivicu podnositeljki, jer je postupila upravo na način kako je bila poučena u osporenom rešenju tuženog organa, pri čemu je obaveza sudova bila da po službenoj dužnosti paze na svoju stvarnu nadležnost.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka dali su sudovi svojim nedelotvornim postupanjem - Okružni sud u Pančevu, Vrhovni sud Srbije i Okružni sud u Novom Sadu, jer je tek posle godinu dana i četiri meseca utvrđeno da nije reč o upravnoj stvari, zbog čega je tužba podnositeljke za pokretanje upravnog spora odbačena, da bi Okružni sud u Novom Sadu tek posle više od godinu dana od donošenja odluke o pitanju stvarne nadležnosti predmet dostavio Opštinskom sudu u Novom Sadu, kao parničnom. Tek u 2011. godini, posle višestrukih izazivanja sukoba nadležnosti između prvostepenih parničnih sudova u Novom Sadu, a nakon četiri godine od podnošenja tužbe, počelo je raspravljanje o predmetu spora. Iako je prvostepena presuda potom doneta nakon godinu dana i dva meseca, postupak po žalbi pred drugostepenim sudom traje preko godinu dana, što je sve uslovilo da spor nije pravnosnažno okončan u periodu dužem od šest godina. U vezi sa tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlu čivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine (broj aplikacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe , kao zakonskim naslednicima tužilje Eržebet Banjac, u parničnom postupku koji se vodi pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 6317/2010, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke, naloživši nadležn im sud ovima da preduzm u sve neophodne mere kako bi se parnični postupak , sada po tužbi podnosi laca ustavne žalbe , kao preuzimatelja parnice, okončao u najkraćem roku .

U ustavnoj žalbi je ukazano i na povredu načela iz člana 22. Ustava, što je takođe bilo vezano za činjenicu da o tužbi i eventualnom pružanju sudske zaštite povređenog subjektivnog prava tužilačke strane nije blagovremeno odlučeno, zbog čega Sud o ovim navodima žalbe nije posebno odlučivao, nalazeći da je postojanje takve povrede konsumirano kroz utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud nije odlučivao o zahtevu za naknadu nematerijalne štete koji je sada pok. podnositeljka istakla u ustavnoj žalbi, jer se u pogledu podnositeljke radilo o ličnom i neprenosivom pravu na naknadu ovog vida štete pretrpljene zbog prekomernog trajanja parnice, dok njeni zakonski naslednici, kao preuzimatelji ustavne žalbe, imaju svojstvo stranke u osporenom parničnom postupku tek od jula 2013. godine. U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud kons tatuje da uz ustavnu žalbu nisu pruženi dokazi da su tužilja ili njeni naslednici zbog dugog trajanja predmetnog postupka takvu štetu zaista i pretrpeli.

7. Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe, kao zakonski naslednici po pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju iza pok. Eržebet Banjac, podneskom od 23. jula 2013. godine obavestili Ustavni sud da je podnositeljka ustavne žalbe Eržebet Banjac preminula, Sud je, saglasno odredbi člana 88. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na istu obustavio postupak po ustavnoj žalbi, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 10684/2021: Usvajanje žalbe D. Đ. zbog osmogodišnjeg parničnog postupka
• Už 895/2022: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku za 41 podnosioca
• Už 5294/2014: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 10327/2013: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 4482/2013: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu
• Už 3996/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 1457/2014: Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 17 godina