Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1996. godine. Glavni razlozi su dugi periodi neaktivnosti prvostepenog i drugostepenog suda, što je dovelo do nerazumnog trajanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4694/2010
03.07.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar “, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodi pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. P. 1362/09 (P. 18317/10).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je podnela 1. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P. 1362/09.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 4. septembra 1996. godine, a prvostepena presuda je doneta nakon deset godina, a drugostepena nakon gotovo tri godine od donošenja prvostepene presude, da podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, jer bi u protivnom bilo povređeno načelo legaliteta, da predmet spora nije bio pravno složen i da podnosilac ničim nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1362/09 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

Istom ustavnom žalbom podnosilac je osporio presud u Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4738/10 od 19. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članovima 32. i 36. stav 2. Ustava. S obzirom na to da je protiv osporene drugostepene presude izjavljena revizija, te da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o tom delu ustavne žalbe, Ustavni sud je zahtev za odlučivanje o osporenim presudama izdvojio iz ovog predmeta i povodom tog zahteva ustavne žalbe formirao novi predmet Už-4556/2013.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1362/09, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tužen ih B. T, R. M i Lj. P svi iz Novog Sada, radi isplate duga u iznosu od 40.982,79 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 18. novembra 1997. godine.

Ročište zakazano za 17. oktobra 2000. godine, nije održano zbog neodazivanja punomoćnika tužioca, a na ročištu od 28. nove mbra 2000. godine održanom u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tužioca, konstatovano je da je tužba tužioca povučena u odnosu na drugotuženu i trećetuženu, te da se postupak u odnosu na njih obustavlja.

Na ročištu održanom 25. januara 2002. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz veštaka je dostavljen sudu 18. februara 2002. godine.

Nakon toga su održana ročišta 17. aprila, 26. juna, 23. oktobra 2002. godine i 10. januara 2003. godine.

Na ročištu održanom 6. marta 2003. godine je na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka prekinut parnični postupak i rešenje je postalo pravnosnažno 6. marta 2003. godine, jer su parnične stranke odrekle prava na žalbu.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 17. januara 2005. godine predložio nastavak parničnog postupka, a rešenjem na ročištu od 2. marta 2005. godine je nastavljen parnični postupak, predmetu je dat novi broj P. 1436/05 i određeno je novo ekonomsko-finansijsko veštačenje. Nalaz sudskog veštaka je dostavljen sudu 21. marta 2005. godine.

Nakon toga su održana ročišta 20. aprila, 2. juna 2005. godine i 18. januara 2006. godine, a na ročištu održanom 6. marta 2006. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1436/05 od 6. marta 2006. godine je u stavu prvom izreke usvojen u celosti tužbeni zahtev tužioca i obavezan a tužena da tužiocu isplati iznos od 1.494.236,74 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. aprila 2005. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 267.647,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3045/06 od 4. februara 2009. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1436/05 od 6. marta 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano ročište zakazano za 24. april 2009. godine, a na ročištu od 27. maja 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1362/09 od 27. maja 2009. godine je u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 1.494.236,74 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. aprila 2005. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 239.993,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 4738/10 od 19. avgusta 2010. godine potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1362/09 od 27. maja 2009. godine.

Punomoćnik tužioca je 29. oktobra 2010. godine izjavio reviziju protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4738/10 od 19. avgusta 2010. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 18317/10 od 2. decembra 2010. godine je određen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem SZRU „Tehničar“, s tim da će se postupak nastaviti kada se za to steknu uslovi iz člana 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Spis predmeta P. 18317/10 je arhiviran 21. septembra 2012. godine.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. septembra 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4738/10 od 19. avgusta 2010. godine, ali da još uvek nije odlučeno o izjavljenoj reviziji tužioca. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak do donošenja drugostepene presude traj e 14 godina i da još uvek nije okončan, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Punomoćnik tužioca nije pristupio na dva ročišta zakazana za 17. oktobar i 28. novembra 2000. godine. Pored toga, na saglasan predlog punomoćnika tužioca i tuženog je na ročištu održanom 6. marta 2003. godine prekinut parnični postupak, a nakon nepune dve godine punomoćnik tužioca je podneskom od 17. februara 2005. godine predložio nastavak postupka u ovoj parnici. Nakon prekida parničnog postupka, zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 18317/10 od 2. decembra 2010. godine, punomoćnik tužioca do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi nije podneo predlog za nastavak parničnog postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon jedne godine i dva meseca od podnošenja tužbe. Nakon ročišta održanog 18. novembra 1997. godine, prvostepeni sud je sledeće ročište zakazao po proteku tri godine od prethodno održanog, a nakon ročišta održanog 28. novembra 2000. godine sledeće je zakazao za 25. januar 2002. godine, nakon jedne godine i dva meseca. Prvostepeni sud je prvu presudu doneo 6. marta 2006. godine, nakon gotovo deset godina od podnošenja tužbe, a drugostepeni sud je nakon tri godine od donošenja prvostepene presude doneo odluku po žalbi tužene. Po donošenju druge prvostepene presude i odluke drugostepenog suda po žalbi tužioca, punomoćnik tužioca je izjavio reviziju 29. oktobra 2010. godine, a prvostepeni sud je rešenjem P. 18317/10 od 2. decembra 2010. godine prekinuo postupak zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja nad tužiocem i arhivirao spis predmeta 21. septembra 2012. godine.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakon o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) , usvojio ustavnu žalbu u ovo delu, odlučujući kao u tački 1. izreke. Kako predmetni parnični postupak, zapravo, još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnih prava, naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti