Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro devet godina i dosudio naknadu nematerijalne štete. Ustavna žalba protiv meritornih presuda je odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. u . preduzeća „A .“ sa p. o. C, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. u . preduzeća „A .“ sa p. o. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 551/08, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. u . preduzeće „A .“ sa p. o. C. izjavilo je , 3. juna 2013. godine, preko punomoćnika Ž . V, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2325/12 od 23. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 551/08.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak, čija se dužina osporava, trajao osam godina zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka, te da predmet spora nije bio složen, kao i da sudovi nisu pokazali spremnost da okončaju postupak u razumnom roku; da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je sud „izveo dokaze koji to nisu“, te da je na osnovu njih utvrdio činjenično stanje, kao i da su propisi (uredba) retroaktivno primenjeni na njegovu štetu; da povredu prava na imovinu vidi u tome što mu je vozilo (autobus) oduzeto, da mu isto nije vraćano, niti mu je zbog toga nadoknađena šteta, odnosno nije mu isplaćen celokupan iznos koji mu pripada po osnovu člana 58. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete, za koju smatra da mu je prouzrokovana donošenjem osporene drugostepene presude.

Podnosilac ustavne žalbe je 10. septembra 2014. godine izjavio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1107/13 od 8. maja 2014. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Podnosilac je ponovio razloge već iznete u ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2325/12 od 23. aprila 2013. godine , ujedno ističući i zahtev e za naknadu nematerijalne i materijalne štete, za koj e smatra da su mu prouzrokovane osporenom revizijskom presudom, te povredom prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Po ovoj ustavnoj žalbi je formiran predmet pod brojem Už-7120/2014, koji je naknadno spojen ovom predmetu, radi jedinstvenog odlučivanja, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 551/08, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. maja 2005. godine Opštinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu kojom je tražio da sud obaveže tuženu državnu zajednicu Srbija i Crnu Gora – Ministarstvo odbrane da mu isplati određene novčane iznose na ime naknade za korišćenje autobusa za period od 2. februara 1999. godine, pa do 16. juna 1999. godine, da mu isplati novčanu protivvrednost predmetnog autobusa, kao i određeni novčani iznos na ime naknade za izgubljenu dobit za period od 16. juna 1999. godine, pa do dana veštačenja.

Tužena je 14. maja 2005. godine odgovorila na tužbu osporavajući kako osnov, tako i visinu tužbenog zahteva.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 27. septembar 2005. godine nije održano, jer uredno pozvani tuženi nije došao, dok je naredno ročište održano 17. novembra 2005. godine.

Tokom 2006. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok četiri nisu održana. Tužilac, odnosno njegov punomoćnik, iako su bili uredno pozvani, nisu pristupili na dva ročišta, zbog čega ista nisu održana.

U toku 2007. godine od sedam zakazanih ročišta, održana su samo dva. Za jedno neodržano ročište odgovornost snosi punomoćnik tužioca „koji je bio sprečen da prisustvuje raspravi“. Nakon izvedenog dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, tužilac je „precizirao“ tužbeni zahtev, a sud je nakon ročišta održanog 5. jula 2007. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 6910/06, kojom je usvojio tužbene zahteve tužioca za isplatu iznosa na ime uništenog vozila i za korišćenje vozila za period od 2. februara, pa do 25. aprila 1999. godine, dok je odbio kao neosnovane tužbene zahteve - za vraćanje vozila, za isplatu iznosa na ime amortizacije vozila za period od 26. aprila pa do 16. juna 1999. godine, kao i za naknadu štete po osnovu izmakle koristi.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Nišu doneo je rešenje Gž. 4109/07 od 22. januara 2008. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 6910/06 od 5. jula 2007. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, tokom 2008. godine održano je osam ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nisu održana, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka.

U toku 2009. godine četiri ročišta nisu održana zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka, dok dva ročišta nisu održana jer na jedno nije došao zastupnik uredno pozvane tužene, a drugo zbog toga što tužiocu nije bio uručen nalaz i mišljenje veštaka od 14. maja 2009. godine. Nakon ročišta održanog 23. jula 2009. godine, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 551/08, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena vrati u državinu predmetni autobus, s tim što se može osloboditi te obaveze isplatom iznosa od 4.000.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 89.492,20 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime korišćenja autobusa (za period od 2. februara do 25. aprila 1999. godine), kao i iznos od 1.093.582,75 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 11. maja 2005. godine, pa do isplate, na ime naknade amortizacije (za period od 26. aprila 1999. godine, pa do 10. marta 2001. godine); u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade za korišćenje autobusa za period od 11. marta 2001. godine, pa do 31. marta 2008. godine isplati iznos od 89.460.039,80 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu četvrtom izreke tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Nišu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je rešenje Gž. 34/10 od 26. januara 2010. godine kojim je ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 551/08 od 23. jula 2009. godine, a tužbu odbacio.

Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Rev. 3101/10 od 1. juna 2011. godine, kojim je usvojio reviziju, ukinuo rešenje Apelacionog suda Gž. 34/10 od 26. januara 2010. godine, u delu u kome je odbačena tužba tužioca i u tom delu predmet vratio Apelacionom sudu na ponovno suđenje, uz obrazloženje da tužilac i dalje postoji kao pravno lice, jer je na teritoriji područja Kosova i Metohije registrovan kao privredni subjekt u skladu sa propisima civilne administracije uspostavljene na osnovu rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Apelacioni sud je nakon održane rasprave doneo presudu Gž. 1422/11 od 12. oktobra 2011. godine, kojom je u celini odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca.

Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Rev. 17/12 od 11. septembra 2012. godine, kojim je usvojio reviziju, ukinuo presudu Apelacionog suda Gž. 1422/11 od 12. oktobra 2012. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Apelacioni sud je rešenjem od 6. novembra 2012. godine otvorio raspravu, dok je rešenjem od 20. februara 2012. godine određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio 5. aprila 2013. godine, a tužilac je 22. aprila iste godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka. Nakon ročišta održanog 23. aprila 2013. godine, Apelacioni sud je zaključio raspravu i doneo osporenu presudu Gž. 2325/12, kojom je u izreci: ukinuo presudu Opštinskog suda P. 551/08 od 23. jula 2009. godine i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu vrati u državinu i svojinu autobus marke „Fap Sanos S-415“; delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime protivvrednosti predmetnog autobusa isplati iznos od 726.941 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 23. aprila 2013. godine, pa do isplate, dok je preostali zahtev od dosuđenog, pa do traženog iznosa od 4.000.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. jula 2007. godine, pa do konačne isplate, odbio kao neosnovan; delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade za korišćenje autobusa za period od 26. aprila 1999. godine, pa do 11. maja 2005. godine, isplati iznos od 1.586.789,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23. aprila 2013. godine, pa do konačne isplate; odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za period od 2. februara 1999. godine, pa do 25. aprila 1999. godine, za iznos od 89.492,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. juna 1999. godine, pa do konačne isplate i višak zahteva za period od 11. maja 2005. godine, pa do 31. marta 2008. godine, od dosuđenog do traženog iznosa od 89,460.039,80 dinara, sa zateznom kamatom počev od 29. maja 2008. godine, pa do konačne isplate. Osporenom drugostepenom presudom obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.929.132,00 dinara. U obrazloženju ove presude, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi: da je tužilac bio vlasnik autobusa marke „Fap Sanos S-415“, proizvedenog 1984. godine, koji je bio registrovan na njegovo ime; da je vozilo za potrebe odbrane države Vojska SCG preuzela na korišćenje 1999. godine, bez izdavanja odgovarajuće potvrde tužiocu po Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze; da je prema izveštajima Ministarstva odbrane, tužiočevo vozilo rashodovano zbog tehničke neispravnosti i neekonomičnosti opravke po rešenju o rashodovanju od 3. novembra 2000. godine; da usled toga, vozilo nije vraćeno tužiocu, niti mu je isplaćena odgovarajuća naknada za vozilo, niti naknada za korišćenje i amortizaciju u skladu sa odredbama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze; da je izveden dokaz mašinskim veštačenjem na osnovu koga je utvrđeno da protivvrednost predmetnog autobusa iznosi 1.453.892,00 dinara; da je izveden i dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem od 16. februara 2007. godine, kao i dopunskim veštačenjima od 17. aprila 2007. godine, 29. maja 2008. godine, 23. septembra 2008. godine; da je u drugostepenom postupku sprovedeno veštačenje od istog veštaka, a radi pravilnog utvrđenja visine naknade za korišćenje predmetnog autobusa; da je na osnovu nalaza i mišljenja tog veštaka, utvrđeno da naknada za korišćenje vozila za period od 26. aprila 1999. godine, pa do 3. marta 2001. godine iznosi 958.832,54 dinara, a da za period od 3. marta 2001. godine, pa do 20. maja 2006. godine iznosi 627.957,90 dinara, što predstavlja 30% tržišne vrednosti vozila. Dalje je navedeno: da iz preciziranog tužbenog zahteva, pri kome je tužilac ostao na raspravi održanoj dana 23. juna 2009. godine, proizlazi da je on odustao od zahteva postavljenog u tužbi koji se odnosi na naknadu na ime izgubljene dobiti; da je odlučujući o zahtevu tužioca za povraćaj predmetnog autobusa, sud pošao od toga da je vozilo bilo vlasništvo tužioca, da je istom oduzeto od strane pravnog prethodnika tužene, bez davanja odgovarajuće potvrde, kao i da vozilo nije vraćeno tužiocu, jer je rashodovano; da iz tog razloga, tužilac ne može ostvariti pravo na traženu svojinsku zaštitu u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, jer predmetna stvar - autobus više ne postoji, zbog čega se isti ne može predati tužiocu; da je zbog toga tužbeni zahtev za predaju predmetnog vozila neosnovan; da je Savezna Vlada, prema odredbama člana 30. Zakona o odbrani, odredila materijalna sredstva, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje; da je odredbama čl. 23. do 28. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01) regulisan postupak utvrđivanja naknade za oštećene, uništene ili nestale stvari u vreme ratnog stanja; da kako tužena nije u mogućnosti da vrati vozilo, to je u obavezi da tužiocu isplati njegovu protivvrednost u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da kako je veštačenjem utvrđeno da naknada za predmetno vozilo iznosi 1.453.882 dinara, a saglasno članu 23. Uredbe, tužena je u obavezi da tužiocu na ime protivvrednosti vozila isplati iznos od 726.941 dinara (50% utvrđene vrednosti); da što se tiče naknade materijalne štete po zahtevu za isplatu naknade zbog korišćenja vozila prema Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 36/98) i njenim izmenama i dopunama od 25. aprila 1999. godine i 2. marta 2001. godine, tužiocu pripada naknada za period od 26. aprila 1999. godine, pa do 11. maja 2005. godine; da prema odredbi člana 19b. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 9/01), iznos naknade ne može biti veći od 30% od tržišne vrednosti stvari u momentu predaje stvari korisniku bez obzira na vreme koliko je ta stvar bila korišćena; da se tom odredbom pravi razlika u određivanju visine naknade za korišćenje pokretne stvari predate u miru (član 19. Uredbe) i za korišćenje pokretne stvari predate za vreme ratnog stanja, neposredne ratne opasnosti ili vanrednog stanja (čl. 19a. i 19b. Uredbe); da je u konkretnom slučaju, tužiocu vozilo oduzeto za vreme ratnog stanja, te mu pripada naknada u dosuđenom iznosu prema čl. 19a. i 19b. Uredbe; da tužilac u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku, nije dokazao da mu je autobus oduzet pre početka ratnih dejstava zbog čega je odbijen kao neosnovan zahtev za naknadu za korišćenje vozila od 2. februara do 26. aprila 1999. godine; da je tržišna vrednost vozila utvrđena na osnovu nalaza veštaka; da kako se zahtevom traži naknada od dana oduzimanja vozila do podnošenja tužbe u iznosu koji je veći od 30% od tržišne vrednosti vozila u momentu predaje kao i amortizacije istog, to je ovaj sud delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu isplati na ime naknade za korišćenje predmetnog vozila počev od 26. aprila 1999. godine, pa do 11. maja 2005. godine dosuđeni iznos, dok je višak zahteva od dosuđenog, pa do traženog iznosa od 89.460.039,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, a za period od 11. maja 2005. godine do 31. marta 2008. godine, odbio nalazeći da tužiocu ta naknada pripada do podnošenja tužbe, a kamata od dana donošenja presude saglasno navedenim odredbama Uredbe.

Postupajući po reviziji stranaka, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev. 1107/13 od 8. maja 2014. godine, kojom u stavu prvom izreke nije prihva ćen predlog Apelacionog suda R. 86/13 od 3. oktobra 2013. godine za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj . U stavu drugom izreke revizijske presude je odbačena kao nedozvoljena revizij a tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda Gž. 2325/12 od 23. aprila 2013. godine u delu u kojem je usvojen tužbeni zahtev tužioca, dok je u stavu trećem izreke odb ijena kao neosnovan a revizij a tužioca izjavljen a protiv presude Apelacionog suda Gž. 2325/12 od 23. aprila 2013. godine u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev za naknadu korišćenja autobusa. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, istaknuto: da je na utvrđeno činjenično stanje pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužiocu dosudio naknadu za korišćenje autobusa za period od 26. aprila 1999. do 11. maja 2005. godine, a odbio zahtev za naknadu za period od 2. februara 1999. do 25. aprila 1999. godine i za period od 11. maja 2005. do 31. marta 2008. godine; da tužiocu ne pripada naknada za period od 2. februara 1999. godine do 25. aprila 1999. godine, jer tužilac tokom postupka nije dokazao da mu je autobus oduzet 2. februara 1999. godine; da tužilac neosnovano u reviziji ističe da je pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je njegov zahtev odbijen za naknadu za navedeni period; da ovo zbog toga , što je u toku postupka utvrđeno da prilikom oduzimanja autobusa za potrebe odbrane zemlje tužiocu nije izdata potvrda o danu oduzimanja autobusa, a sam tužilac je u tužbi naveo da mu je autobus oduzet za vreme NATO agresije; da je pravilno drugostepeni sud primenom odredbe člana 30. Zakona o odbrani, te člana 19a. i 196 . Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ “, broj 9/01) zaključio da tužilac nema pravo na traženu naknadu za period od 11. maja 2005. do 31. marta 2008. godine; da je drugostepeni sud dao detaljne razloge zbog čega je za taj period odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, a koje razloge u potpunosti prihvata i revizijski sud; da iz navedenih razloga proizlazi da je neosnovano isticanje u reviziji tužioca da je pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je njegov tužbeni zahtev odbijen za navedeni period.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 223. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US), bilo je propisano da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, kao i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno.

Odredbom člana 26. Zakona o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96 i 44/99), pored ostalog, bilo je propisano da su za potrebe odbrane zemlje građani dužni da daju - motorna, prevozna i specijalna vozila, građevinske i druge mašine. Odredbom člana 29. istog zakona bilo je propisano da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada, dok je odredbom člana 30. bilo propisano da savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje.

Odredbom člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98) bilo je propisano da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana - mesečno unazad.

Odredbom člana 4. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, brisan je stav 4. člana 20. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 11. maja 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 8. maja 201 4. godine, donošenjem osporene revizijske presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nepunih devet godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen da bi mogao opravdati devetogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovim tužbenim zahtevima za vraćanje oduzetog vozila i isplatu naknade po osnovu oduzimanja i korišćenja vozila, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu značajnije doprineli odugovlačenju postupka. Naime, tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana krivicom tužioca, odnosno njegovog punomoćnika.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o istaknutim tužbenim zahtevima, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da osam ročišta za glavnu raspravu nije održano, jer su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka. Iako za ponašanje veštaka nije direktno odgovoran sud, Ustavni sud ukazuje da na postupajućem sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi učesnici u postupku učine sve što mogu kako bi se izbeglo bilo kakvo odugovlačenje postupka. Pored toga, tokom parnice donete su dve prvostepene presude (jedna ukinuta i jedna preinačena), i čak četiri drugostepene odluke (dva rešenja i dve presude) od kojih su dve odluke ukinute i vraćene drugostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na nižu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da sudovi imaju dužnost da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 551/08.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, ali isto tako i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2325/12 od 23. aprila 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1107/13 od 8. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, s aglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je uvidom u osporene presud e, a krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, utvrdio da one sadrž e detaljn a obrazloženj a u ko jima je, pored ostalog, istaknuto da tužilac, na kome je, saglasno odredbi člana 223. ZPP, bio teret dokazivanja, nije dokazao da mu je predmetno vozilo (autobus) oduzeto 2. februara 1999. godine, te da mu stoga i ne pripada naknada za korišćenje u periodu pre 26. aprila 1999. godine, kao dana kada je utvrđeno da je vozilo oduzeto. Imajući u vidu datum oduzimanja vozila, Ustavni sud nalazi da u takvoj pravnoj situaciji navodi o retroaktivnoj primeni Uredbe o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 32/99), nisu ustavnopravno relevantni sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje.

Ocenjujući da li je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali da ovo pravo nije apsolutno, budući da Ustav predviđa mogućnost dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine.

Imajući u vidu sadržinu odredbe člana 58. stav 2. Ustava, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je konstatovao da do dozvoljenog oduzimanja ili ograničenja prava svojine, koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: (1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom, (2) da je u svakom konkretnom slučaju, na način i pod uslovima propisanim zakonom, utvrđeno postojanje opravdanog i neophodnog javnog interesa za oduzimanje prava svojine i (3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između interesa pojedinca čija se svojina oduzima i javnog interesa, i to kroz obezbeđenu naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je na predmetnom vozilu podnosilac imao pravo svojine, kao i da mu je 1999. godine, na osnovu Zakona o odbrani, u javnom interesu, a radi potrebe odbrane zemlje vozilo oduzeto. Podnosiocu ustavne žalbe je osporenim presudama donet im u skladu sa relevantnim odredbama ZPP, Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, br. 36/98, 32/99 i 9/01), određena novčana naknada na ime protivvrednosti autobusa, kao i naknada na ime korišćenja autobusa. Visina tih naknada utvrđena je na osnovu izvedenih dokaza veštačenjima, zasnovanim kako na proceni tržišne vrednosti vozila, pri čemu su uzete u obzir i sve druge objektivne okolnosti od značaja za njeno utvrđivanje, tako i na iznosima propisanim navedenom uredbom. Stoga, Ustavni sud smatra da je osporenim presudama uspostavljena pravična ravnoteža između interesa podnosioca čija je svojina oduzeta i javnog interesa.

Sledom svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, pri tome ne navodeći nijedan razlog za svoje tvrdnje. Neobrazloženo pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2325/12 od 23. aprila 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1107/13 od 8. maja 2014. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizlazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka, zbog čega je u tački 3. izreke odbacio zahtev za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu .

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti