Odluka Ustavnog suda o restituciji imovine bivših čehoslovačkih državljana

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije koji je trajao devet godina. Istovremeno, odbija žalbu protiv odluke o odbijanju zahteva, jer međudržavni sporazum sa Čehoslovačkom isključuje pravo na povraćaj imovine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Z. H, M. G. i M. K, svih iz Bratislave, Slovačka Republika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. H, M. G. i M. K. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Novi Sad u predmetu broj 46-011063/2014 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. H, M. G. i M. K. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 17059/18 od 24. februara 2023. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljki ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. H, M. G. i M. K, sve iz Bratislave, Slovačka Republika, podnele su Ustavnom sudu, preko punomoćnika J. C, advokata iz Kovačice, 17. aprila 2023. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 17059/18 od 24. februara 2023. godine, zbog povrede načela iz čl. 3, 18, 21. i 22. Ustava Republike Srbije i prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Novi Sad u predmetu broj 46-011063/2014.

Podnositeljke ustavne žalbe su u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku navele da je osporeni postupak restitucije započeo 2014. godine, a do podnošenja ustavne žalbe „nije doneta konačna odluka pred sudovima u Republici Srbiji“.

U ustavnoj žalbi je dalje navedeno da prvostepeni organ nije saslušao stranke na okolnosti koje su od značaja za odlučivanje, a posebno o tome da li je bivši vlasnik ponovo stekao jugoslovensko državljanstvo, da li je podnosio zahtev za restituciju u Čehoslovačkoj Republici i da li je ostvario to pravo. Takođe je navedeno da u postupku nije razjašnjeno ko je pravni sledbenik država koje su potpisale sporazum na koji se poziva prvostepeni organ.

Po mišljenju podnositeljki ustavne žalbe, budući da bivši vlasnik nije obeštećen u Slovačkoj Republici, a da je stekao državljanstvo Republike Srbije, postoji pravni osnov da se njegovi zakonski naslednici obrate Republici Srbiji radi isplate nadoknade za „konfiskovanu“ imovinu.

Ustavnom žalbom se, pored ostalog, predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava i poništi osporeni akt, kao i da utvrdi pravo podnositeljki na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Podnositeljke ustavne žalbe nisu tražile naknadu nematerijalne štete zbog istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporeni akt, spise predmeta broj 46-011063/2014 Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-011063/2014 od 8. maja 2017. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljki ustavne žalbe podnet 15. februara 2014. godine za vraćanje, odnosno obeštećenje za poljoprivredno zemljište i stambene zgrade u KO Kovačica. Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao: da je na usmenoj raspravi održanoj 24. aprila 2017. godine punomoćnik podnosioca zahteva istakao da je bivši vlasnik ponovo dobio „naše državljanstvo devedesetih godina“; da je uvidom u rešenje Sreskog Narodnog odbora u Pančevu broj 22003/49 od 5. avgusta 1949. godine utvrđeno da je Ministarstvo unutrašnjih poslova Narodne Republike Srbije uvažilo izjave o odricanju od državljanstva FNRJ M. H, njegove supruge i maloletnog sina, tako da su prestali biti državljani na dan 6. maj 1949. godine; da su im stoga, u smislu Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća, nacionalizovane i prešle u društvenu svojinu nepokretnosti označene u rešenju; da je bivši vlasnik bio čehoslovački državljanin na dan zaključenja Sporazuma između Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Čehoslovačke Republike o regulisanju otvorenih imovinskih pitanja, koji je sklopljen 11. februara 1956. godine („Službeni list FNRJ“ - Međunarodni ugovori”, broj 14/56). Pozivajući se na član 1. navedenog sporazuma, Agencija je odbila zahtev u smislu odredbe člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnositeljke ustavne žalbe su 1. juna 2017. godine izjavile žalbu protiv predmetnog rešenja prvostepenog organa, koja je odbijena rešenjem Ministarstva finansija broj 46-00-00826/2017-13 od 2. avgusta 2018. godine, iz razloga navedenih u pobijanom rešenju. Polazeći od toga da je navedenim sporazumom Republika Čehoslovačka preuzela obavezu obeštećenja prema bivšim vlasnicima za imovinu koja je ostala na području bivše Jugoslavije, drugostepeni organ je ocenio da nije potrebno utvrđivati da li je isplaćeno obeštećenje od strane države koja je tu obavezu preuzela. Taj organ je ocenio neosnovanim navode žalbe da nisu pravilno utvrđene činjenice o pravnom sledbeništvu država koje su zaključile navedeni sporazum, kao i navode da podnositeljkama nije omogućeno da se izjasne o činjenicama koje su od značaja za odlučivanje.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 17059/18 od 24. februara 2023. godine odbijena je kao neosnovana tužba, podneta 14. septembra 2018. godine, kojom su podnositeljke ustavne žalbe pobijale zakonitost konačnog rešenja Ministarstva finansija. Upravni sud je prihvatio sve razloge na kojima su prvostepeni i drugostepeni organ zasnovali svoje odluke o predmetnom zahtevu, odnosno žalbi i ocenio da se navodima tužbe ne dovodi u sumnju zakonitost rešenja tuženog organa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, na čiju povredu podnositeljke, pored ostalog, ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Sporazumom između Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Čehoslovačke Republike o regulisanju otvorenih imovinskih pitanja, zaključenim u Pragu 11. februara 1956. godine („Službeni list FNRJ“ - Međunarodni ugovori, broj 14/56) predviđeno je: da su tim sporazumom regulisane i likvidirane sve obaveze čehoslovačke države u vezi sa zahtevima koji proističu iz čehoslovačkih mera nacionalizacije, eksproprijacije i drugih mera ograničenja ili oduzimanja prava vlasništva, kojima su bila podvrgnuta jugoslovenska dobra, prava i interesi u Čehoslovačkoj Republici do dana potpisivanja ovog sporazuma bez obzira da li su ti zahtevi danas poznati ili ne (član 2. stav 1. tačka a)); da su tim sporazumom regulisane i likvidirane sve obaveze jugoslovenske države u vezi sa zahtevima koji proističu iz jugoslovenskih mera nacionalizacije, eksproprijacije i drugih mera ograničenja ili oduzimanja prava vlasništva, kojima su bili podvrgnuti čehoslovačka dobra, prava i interesi u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji do dana potpisivanja ovog sporazuma, bez obzira da li su ti zahtevi danas poznati ili ne (član 2. stav 1. tačka b)); da se kao čehoslovačka dobra, prava i interesi smatraju prava i interesi čehoslovačkih fizičkih i pravnih lica, koja su imala taj status na dan preduzimanja pomenutih mera od strane Federativne Narodne Republike Jugoslavije i koja, ili njihovi pravni naslednici imaju taj status na dan potpisivanja ovog sporazuma (član 2. stav 2.); da po potpisivanju ovog sporazuma čehoslovačka pravna i fizička lica neće isticati nikakva prava ni zahteve, regulisane ovim sporazumom prema jugoslovenskoj državi, niti jugoslovenska pravna i fizička lica prema čehoslovačkoj državi, a da će Federativna Narodna Republika Jugoslavija i Čehoslovačka Republika urediti svojim unutrašnjim merama odnose koji proizlaze iz ovog sporazuma (član 5.) da će obe strane ugovornice u svim slučajevima u kojima je to moguće jedna drugoj predati sve isprave, titrove i potvrde u vezi sa obavezama kao i sa dobrima, pravima i interesima obuhvaćenim ovim sporazumom i da će pružati jedna drugoj svu pomoć u cilju utvrđivanja stanja obaveza koje se likvidiraju ovim sporazumom (član 6.).

Odredbama člana 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC“, br. 72/11, 108/13, 142/14 i 88/15 – Odluka Ustavnog suda) propisano je: da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima fizičko lice - strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta (stav 1. tačka 5)); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje nema fizičko lice – strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora (stav 3. tačka 1)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) u članu 9. stav 2, članu 145. stav 3, članu 151. stav 3. i članu 174. sadrži suštinski iste odredbe o potrebi efikasnog odlučivanja i rokovima za donošenje rešenja prvostepenog i drugostepenog organa.

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list RS“, broj 111/09) propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je utvrdio da je upravni postupak koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Novi Sad u predmetu broj 46-011063/2014 započeo 15. februara 2014. godine, podnošenjem predmetnog zahteva podnositeljki i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 17059/18 od 24. februara 2023. godine.

Činjenica da je osporeni postupak trajao devet godina, može sama za sebe, ukazivati na to da je izašao iz okvira koji se smatra razumnim za odlučivanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni upravni postupak nije bio složen, ni u pogledu činjeničnih, niti pravnih pitanja.

Ocenjujući značaj predmeta postupka za podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da su one imale značajan materijalni interes da se u razumnom roku odluči o njihovom zahtevu za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepeni organ odluku o predmetnom zahtevu doneo posle tri godine, a da je drugostepeni organ 11 meseci kasnio sa donošenjem odluke o žalbi podnositeljki. Predmetni upravni spor je trajao četiri godine i pet meseci, iako je pravni stav o spornom pravnom pitanju izražen pet godina pre donošenja osporene presude, pored ostalih, u presudi Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 15005/16 od 6. jula 2018. godine.

Ocenjujući ponašanje podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su one delimično doprinele trajanju osporenog postupka, time što u periodu koji je ukupno trajao četiri godine nisu izjavile žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa po njihovom zahtevu i, eventualno, tužbu zbog nedonošenja odluke drugostepenog organa o njihovoj žalbi. Ustavni sud je, međutim, ocenio da navedeni doprinos podnositeljki ustavne žalbe njegovom trajanju ne može uticati na ocenu ovog suda o postojanju istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da podnositeljke ustavne žalbe nisu istakle zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenjem povrede prava na suđenje u razumnom roku postignuto pravično zadovoljenje podnositeljki.

6. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 17059/18 od 24. februara 2023. godine sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud je najpre konstatovao da se predmetno rešenje Agencije za restituciju zasniva na oceni da je bivši vlasnik bio obuhvaćen dejstvom Sporazuma između Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Čehoslovačke Republike o regulisanju otvorenih imovinskih pitanja (dalje u tekstu: Sporazum) i da je ispunjavao uslove za ostvarivanje svojih prava njegovom primenom. Naime, iz dostavljenih dokaza je utvrđeno da je bivši vlasnik prestao biti državljani FNRJ 6. maja 1949. godine, te da je bio čehoslovački državljanin na dan donošenja rešenja o nacionalizaciji predmetne imovine i na dan zaključenja Sporazuma. Drugostepeni organ je ocenio da nisu od uticaja na odlučivanje navodi podnositeljki da u Slovačkoj Republici nisu dobile obeštećenje za oduzetu imovinu. Upravni sud je prihvatio razloge koje su prvostepeni i drugostepeni organ naveli u svojim odlukama.

Polazeći od činjenica utvrđenih u predmetnom upravnom postupku, Ustavni sud je ocenio ustavnopravno prihvatljivim zaključak nadležnih organa da navodi podnositeljki o prijemu bivšeg vlasnika u „naše državljanstvo devedesetih godina“ ne mogu biti od uticaja na drugačiju odluku.

Ustavni sud je, dalje konstatovao da iz odredbe člana 5. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi da strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, nemaju pravo na restituciju ako je strana država preuzela obavezu njihovog obeštećenja po osnovu međunarodnog ugovora, iz čega dalje sledi da prava stranog državljanina u postupku restitucije ne zavise od postojanja međunarodnog ugovora kao takvog, nego od činjenice da li je tim ugovorom strana država preuzela obavezu obeštećenja svojih državljana.

Ustavni sud je imao u vidu da su Sporazumom regulisane i likvidirane sve obaveze jugoslovenske, odnosno čehoslovačke države u vezi sa zahtevima koji proističu iz mera nacionalizacije prema fizičkim licima, koja su bila državljani čehoslovačke, odnosno jugoslovenske države na dan preduzimanja navedenih mera i koja su, odnosno njihovi zakonski naslednici, imala taj status na dan potpisivanja Sporazuma. Takođe je predviđeno da čehoslovačka i jugoslovenska fizička i pravna lica neće isticati nikakva prava ni zahteve, regulisane tim sporazumom prema jugoslovenskoj, odnosno čehoslovačkoj državi. Strane ugovornice su se obavezale da urede svojim unutrašnjim merama odnose koji proizlaze iz tog sporazuma, predaju jedna drugoj sve isprave i potvrde u vezi sa dobrima obuhvaćenim Sporazumom i pruže svu pomoć u cilju utvrđivanja stanja obaveza koje se likvidiraju Sporazumom.

Posmatrajući navedene odredbe Sporazuma u celini, a imajući u vidu da su i Čehoslovačka Republika i FNRJ sprovodile na svojoj teritoriji mere nacionalizacije i druge mere oduzimanja prava vlasništva, Ustavni sud je ocenio da su te države, ugovaranjem međusobnog prestanka obaveza koje za drugu stranu ugovornicu proističu iz tih odnosa, preuzele i obavezu obeštećenja prema svojim državljanima čije su nepokretnosti nacionalizovane u drugoj državi i u tom cilju se obavezale na donošenje odgovarajućih mera i pružanje pomoći u utvrđivanju stanja tih obaveza (navedeno stanovište Sud je izrazio u Odluci Už-13347/2018 od 23. februara 2023. godine, koja je objavljena na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). To, međutim, ne znači da u postupku restitucije Agencija utvrđuje da li je, na koji način i pod kojim uslovima, strana država ispunila navedenu obavezu, zbog čega Sud smatra da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da je Agencija bila dužna da sasluša podnositeljke na okolnost da li je bivši vlasnik podnosio zahtev za restituciju u Čehoslovačkoj Republici i da li je ostvario to pravo. Naime, činjenica da li je strani državljanin, odnosno njegov zakonski naslednik obeštećen, utvrđuje se u situaciji kada ne postoji međunarodni ugovor, saglasno odredbi člana 5. stav 3. tačka 2) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju postoji smetnja predviđena odredbom člana 5. stav 3. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju za ostvarivanje prava podnositeljki ustavne žalbe. Ustavni sud je stoga utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnositeljki na pravično suđenje i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Sud ukazuje da se garancije označenog prava odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava. Međutim, nada da će se priznati imovinsko pravo koje do tada nije bilo moguće primeniti u praksi ne može se smatrati imovinom (videti, npr. presude Evropskog suda za ljudska prava Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke broj 42527/98, st. 82 i 83, 2001-VIII i Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke broj 39794/98, st. 69, 2002-VII, kao i Odluku Ustavnog suda Už-4596/2011 od 20. novembra 2013. godine).

Budući da Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nije predviđeno da strani državljanin, odnosno njegov zakonski naslednik može ostvariti pravo na restituciju ako je tu obavezu preuzela strana država na osnovu međunarodnog ugovora, Ustavni sud nalazi da podnositeljke ustavne žalbe nisu imale legitimno očekivanje da će to pravo ostvariti u pogledu predmetne imovine.

Ustavni sud je konstatovao da su se podnositeljke ustavne žalbe samo formalno pozvale na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, ne navodeći nikakve razloge za tu tvrdnju.

Ustavni sud ukazuje na to da se odredbom člana 3. Ustava ne jemče ljudska i manjinska prava ili slobode, već se utvrđuje vladavina prava kao temeljno načelo, te ista ne može biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Kako se odredbama čl. 18, 21, i 22. Ustava, na čiju se povredu podnositeljke ustavne žalbe, takođe, pozivaju, ne jemči nijedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, Ustavni sud ukazuje na to da do povrede označenih ustavnih načela može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. Imajući u vidu prethodno iznetu ocenu o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Sud konstatuje da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu ni sa istaknutom povredom načela iz člana 18, 21, i 22. Ustava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o restituciji imovine bivših čehoslovačkih državljana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti