Odbijanje ustavne žalbe u sporu za isplatu ratnih dnevnica

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu za isplatu ratnih dnevnica. Redovni sudovi su pravilno kvalifikovali zahtev kao naknadu štete, a ne neosnovano obogaćenje, i osnovano primenili rok zastarelosti za potraživanje štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4697/2010
02.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepečvić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Ilića iz Beloševca, opština Valjevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K A

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milivoja Ilića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 696/10(2008) od 20. aprila 2010. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 995/10 od 2. avgusta 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Ilić iz Beloševca, opština Valjevo, podneo je Ustavnom sudu 1. novembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P. 696/10 od 20. aprila 2010. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 995/10 od 2. avgusta 2010. godine, zbog povrede ustavnog načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, slobode izražavanja iz člana 10. Evropske konvencije i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom prvostepenom presudom, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se tužena Republika Srbija obaveže da mu po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati označene iznose na ime ratnih dnevnica za period koji je proveo u sastavu Vojske Jugoslavije. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je parnični sud samovlasno menjao tužbeni zahtev, tako što je postavljeni tužbeni zahtev tretirao kao zahtev za naknadu štete, a ne kao zahtev za neosnovano obogaćenje. Smatra da se u konkretnom slučaju radilo o neosnovanom obogaćenju iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. tog zakona. Takođe ističe da prvostepeni sud nije sproveo dokazni postupak, niti je doneo presudu zbog izostanka, saglasno odredbi člana 476. Zakona o parničnom postupku.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), kojim se, saglasno članu 175. stav 3. Ustava, uređuje postupak po ustavnoj žalbi, po svojoj sadržini je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi, pored ostalog, da se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi ili uskraćivanju označenih ustavnih prava i sloboda, a sa stanovišta njihove Ustavom utvrđene sadržine.

Sa druge strane, Ustavni sud ukazuje da u toku postupka ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe Sud postupa u granicama istaknutog zahteva i nadležan je jedino da utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda koja je označena u ustavnoj žalbi, te se stoga ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa i imalaca javnih ovlašćenja.

Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) i pravo svakoga da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja, uz dužnost sredstva javnog obaveštavanja da to pravo poštuju (član 51. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da su odredbama čl. 6, 10. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija povreda se takođe ističe u ustavnoj žalbi, garantovana prava na pravično suđenje, sloboda izražavanja i pravo na delotvorni pravni lek, čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije u prethodno navedenim odredbama i odredbi člana 46. Ustava, kojom je utvrđena sloboda mišljenja i izražavanja i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na odredbe Ustava.

Članom 8. Evropske konvencije garantuje se pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da se pred Osnovnim sudom u Valjevu, u predmetu P. 696/10, po tužbi podnosioca ustavne žalbe i drugih lica vodio parnični postupak protiv tužene Republike Srbije-Ministarstva odbrane u kome su tužioci tražili da sud obaveže tuženu da im po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati tužbenim zahtevom opredeljene novčane iznose, a na ime neisplaćenih ratnih dnevnica.

Osnovni sud u Valjevu je osporenom presudom P. 696/10 od 2. avgusta 2010. godine o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe odlučio u stavu drugom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja „zbog neisplaćenih ratnih dnevnica za period učešća u ratu od NATO agresora“ isplati označene novčane iznose, dok je tužba odbačena u delu kojom je traženo da se poništi odluka saveznog ministra odbrane 06/691-1 od 3. aprila 1999. godine.

Viši sud u Valjevu je osporenom presudom Gž. 995/10 od 2. avgusta 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i u odnosu na njega potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

Postupajući sudovi su osporene odluke zasnovali na stavu da je sporna naknada predstavljala zakonsku obavezu tužene koju je tužena bila dužna da izmiri dok su podnosilac ustavne žalbe i ostali tužioci bili u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, te je neizvršenjem te obaveze tužiocima pričinjena šteta u smislu odredaba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ali da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je tužena istakla u odgovoru na tužbu, jer je u toku postupka utvrđeno da su u vreme podnošenja tužbe protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima kojim je određeno kada zastareva potraživanje naknade štete. Osporene presude sadrže i stav da se u konkretnom slučaju ne radi o sticanju bez osnova, uz obrazloženje da je za primenu ovog instituta neophodno da je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu drugog lica, a kako utuženi iznos dnevnica nikada nije bio u imovini tužilaca, to nije ni mogao preći u imovinu tužene, pa stoga nema mesta primeni pravila o sticanju bez osnova. Takođe je obrazloženo zašto je parnični sud apsolutno nenadležan za poništaj odluke saveznog ministra odbrane, a iz kojih razloga je tužba podnosioca ustavne žalbe u tom delu odbačena.

4. Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koje su od značaja za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.), da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi (član 210. stav 1.), da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu prethodno utvrđene činjenice i navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima, Ustavni sud najpre ističe da je parnični sud dužan da se kreće u granicama postavljenog tužbenog zahteva, ali nije vezan pravnim osnovom koji je označen u tužbenom zahtevu. U tom smislu, Ustavni sud ocenjuje da su postupajući redovni sudovi bili ovlašćeni da u sprovedenom postupku utvrde pravni osnov tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, te da su to učinili primenom relevantnih materijalnopravnih propisa, dajući za svoj stav ustavnopravno prihvatljive razloge. Ovo stoga što iz odredbe člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nesporno proizlazi da se ne može svako neizvršenje nečije ugovorne ili zakonske obaveze smatrati sticanjem bez osnova, bez obzira što je takvo neizvršenje obaveze dovelo do umanjenja imovine lica u čiju korist je obavezu trebalo izvršiti, već je prethodni uslov za primenu ovog instituta da je došlo do prelaska dela imovine jednog lica u imovinu drugog lica, što znači da ako takvog prelaska imovine nije bilo, reč je o šteti, a ne o sticanju bez osnova. U tom smislu se i na rokove zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane neizvršenjem obaveze imaju primeniti odredbe člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Kako u konkretnom slučaju nijedan deo imovine podnosioca ustavne žalbe nije prešao u imovinu tužene, to Ustavni sud nalazi da osporene presude sadrže dovoljne i jasne razloge da je u konkretnom slučaju pravni osnov tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe bio naknada štete, a osnov odgovornosti tužene odgovornost države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, te stoga ocenjuje da navodi ustavne žalbe u ovom delu nisu osnovani.

Sa druge strane, tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe je pravnosnažno odbijen zbog zastarelosti potraživanja. Pošto utvrđenje da je potraživanje zastarelo predstavlja okolnost koja sprovođenje dokaznog postupka čini bespredmetnim, a podnosilac ustavne žalbe ne ukazuje da nisu bili ispunjeni Zakonom o obligacionim odnosima propisani rokovi u pogledu zastarelosti potraživanja naknade štete, to je Ustavni sud ocenio da ni u ovom delu nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje. U vezi navoda da sud nije doneo presudu zbog izostanka, a što je trebalo da učini saglasno odredbi člana 476. Zakona o parničnom postupku, Ustavni konstatuje da uz ustavnu žalbu nisu dostavljeni dokazi da su u konkretnom predmetu bili ispunjeni uslovi za donošenje ovakve presude, niti iz priložene žalbe izjavljene protiv prvostepene presude proizlazi da je prvostepena presuda osporavana i iz ovog razloga.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama Osnovnog suda u Valjevu P. 696/10(2008) od 20. aprila 2010. godine i Višeg suda u Valjevu Gž. 995/10 od 2. avgusta 2010. godine, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. U pogledu ostalih istaknutih povreda zajemčenih prava i sloboda Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se argumentovale tvrdnje o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno srredstvo iz člana 36. Ustava, a da se pozivanje na povredu slobode izražavanja, prava na obaveštenost i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske iz člana 8. Evropske konvencije, s obzirom na sadržinu ovih prava, ne može dovesti u ustavnopravnu i logičku vezu sa osporenim aktima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 45. tačka 9) i 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda («Službeni glasnik RS», br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za isplatu ratnih dnevnica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti