Odluka Ustavnog suda o zakonitosti otkaza zbog tehnološkog viška

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, potvrđujući stav Vrhovnog kasacionog suda da poslodavac nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih. Broj zaposlenih kojima je otkazan ugovor o radu nije dostigao zakonski prag koji nameće tu obavezu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4697/2011
20.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Miladinović iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milice Miladinović izjavljena protiv pres ude Vrhovnog kasacionog suda RevII. 93/11 od 12. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Miladinović iz Novog Sada je 10. oktobra 201 1. godine izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pra vično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe, detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da je revizijski sud u osporenoj presudi utvrdio „novo činjenično stanje“ tako što je utvrđivao neistinite činjenice, koje nisu utvrdili nižestepeni sudovi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P 1. 539/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem „Dunav grupa agregati“ a.d. iz Novog Sada broj 64/458 od 1. aprila 2009. godine otkazan je ugovor o radu Milici Miladinović, ovde podnositeljki ustavne žalbe, zbog prestanka potrebe za radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena nastalih kod poslodavca.

Podnositeljka ustavne žalbe je kao tužilja podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog "Dunav grupa agregati'' a.d. iz Novog Sada, radi poništaja odluke i rešenja.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 539/2010 od 20. maja 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, te je poništeno rešenje tuženog „Dunav grupa agregati“ a.d. iz Novog Sada broj 64/458 od 1. aprila 2009. godine i obavezan je tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, dok je odbijen tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se poništi odluka Upravnog odbora tuženog od 9. marta 2009. godine o utvrđivanja lica za tehnološki višak. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog do dana 2. aprila 2005. godine kada joj je prema rešenju tuženog broj 64/458 od 1. aprila 2009. godine prestao radni odnos kao višku zaposlenih; da je tužilja od 1997. godine bila u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog A.D . „Heroj Pinki“; da je na osnovu rešenja Agencije za privredne registre od 27. januara 2009. godine došlo do upisa u registar privrednih subjekata statusne promene spajanja između više privrednih subjekata, a i zmeđu ostalih i A.D. „Heroj Pinki“ iz Novog Sada, uz osnivanje ovde tuženog , nakon čega je novi privredni subjekat (ovde tuženi) preuzeo sva prava i obaveze, te sve zaposlene iz A .D. „Heroj Pinki “; da je pravni prethodnik tuženog dana 25. decembra 2003. godine doneo odluku broj 3028 prema kojoj je utvrđeno da je došlo do smanjenja obima posla i do organizacionih promena usled kojih je prestala potreba za radom osam zaposlenih, te da je višak utvrđen primenom kriterijuma dobrovoljnosti; da se na spisku zaposlenih. za tehnološki vi šak, nalazi osam zaposlenih i da se na tom spisku ne nalazi tužilja; da su ova lica 5. februara 2009. godine potpisala pisane izjave u kojima je navedeno da se dobrovoljno prijavljuju da budu proglašeni za tehnološki višak; da je ovim licima radni odnos kod tuženog prestao na osnovu rešenja tuženog od 5. februara 2009. god ine, na kojima je naznačen datum 30. januar 2009. godine, a u kojima je navedeno da im radni odn os prestaje dana 31. januara 2009. godina zbog prestanka potrebe za njihovim radom, saglasno članu 179 . tačka 9 ) Zakona o radu; da je 9 . marta 2009. godine Uprav ni odbor tuženog doneo odluku u kojoj je utvrđeno da je došlo do promena u poslovanju usled organizacionih, odnosno statusnih promena, pa samim tim i do tehnoloških i ekonomskih, a koje se ogledaju u racionalizaciji i smanjenju broj a zaposlenih zbog smanjenog obima posla i prestanka potrebe za, obavlja njem određenog posla na pojedinim radnim mestima, da kod tuženog ima ukupno 638 zaposlen ih na neodređeno vreme, a 20 zaposlenih za čijim je radom usled smanjenja obima posla prestala potreba, te da s obzirom na broj zaposlenih koji predstavljaju višak i period u kome će se njihov status rešavati, tuženi nije u obavezi da donosi p rogram rešavanja viška zaposlenih, kao i da će zaposlenima, koji su utvrđeni kao višak, biti otkazan ugovor o radu, u smislu člana 179 . stav 1 . tačka 9 ) Zakona o radu; da je u izreci rešenja broj 469 od 1. marta 2002. godine navedeno da se tužilji, koja je diplomirani pravnik i zaposlena na poslovima samostal nog referenta za poslove zastupanja otkazuje ugovor o radu zbog prestanka potrebe, da je za njenim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena sa danom 2. aprila 2009. godine, kao i da joj se pre prestanka radnog odnosa isplaćuje otpremnina, dok je u obrazloženju rešenja navedeno da je ut vrđeno da tužilja predstavlja višak, jer je ukinuto radno mesto na koje je raspoređena, a nije joj se moglo obezbediti nijedno od prava utvrđenih zakonom, te da nije bilo uslova za primenu mera iz člana 155. stav 1 . tačka 5 ) Zakona o radu ; da se tužilja n a spisku zaposlenih za tehnološki višak sa predračunom isplate na dan 2. aprila 2009. godine , nalazi pod brojem 19, a na ovom spisku je 20 zaposlenih kod tuženog.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4804/10 od 13. oktobra 2010. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena u usvajajućem delu presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 539/2010 od 20. maja 2010. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je ožalbena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka i da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno stanje.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII. 93/11 od 12. maja 2011. godine usvojena je revizija tuženog i preinačene su presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 539/2010 od 20. maja 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4804/10 od 13. oktobra 2010. godine u delu kojim je poništeno rešenje tuženog broj 64/458 od 1. aprila 2009. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće poslove tako što je u tom delu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, istaknuto: da je tužilji radni odnos kod pravnog prethodnika tuženog prestao sa 30. januarom 2009. godine, budući da se ona po odluci pravnog prethodnika tuženog broj 30 28 od 25. decembra 2008. godine dobrovoljno prijavila da bude proglašena tehnološkim viškom i sporazumela sa tuženim da njoj i još sedmorici radnika , radni odnos prestane kao tehnološkom višku; da je rešenjem tuženog broj 64/458 od 1. aprila 2009. godine samo sprovedena odluka pravnog prethodnika tuženog broj 3028 od 25. decembra 2008. godine; da se otkaz ugovora o radu za osam zaposlenih po odluci pravnog prethodnika tuženog broj 3028 od 25. decembra 2008. godine i odluka Upravnog odbora tuženog od 9. marta 2009. godine o rešavanju viška zaposlenih ne mogu zajedno uzimati u obzir prilikom ocene ispunjenosti uslova iz člana 153. Zakona o radu; da tuženi nije imao obavezu da sačini program rešavanja viška zaposlenih, zbog čega rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji nije nezakonito; da je tužilja dobrovoljno prihvatila program viška zaposlenih uz isplatu otpremnine; da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega su osporene presude preinačene.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na koju se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja kojim je podnositeljki otkazan ugovor o radu, a kojim je bilo propisano : da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: program), ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje - deset zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme - za 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme - za 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, kao i da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca (član 153.) ; da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se osporena presuda zasniva na činjeničnom stanju koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, kao i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava.

Prema članu 153. stav 1. ta čka 3) Zakona o radu , donošenje program a rešavanja viška zaposlenih je obaveza onih poslodavaca kod kojih će , prema elaboratu o stru kturalnim promenama, u okviru perioda od 30 dana, doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje 30% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih. Članom 153. stav 2. istog zakona, program rešavanja viška zaposlenih je dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih na neodređeno vreme u okviru perioda od 90 dana usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih razloga , bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca. Dakle, obaveza donošenja programa može nastati i nezavisno od ukupnog broja zaposlenih kod poslodavca, kada je projektovani višak 20 ili više zaposlenih, ali se projekcija viška vezuje za period od 90 dana, a ne za 30 dana . Utvrđivanje obaveze izrade programa rešavanja viška zaposlenih, u skladu sa navedenim odredbama člana 153. Zakona o radu , se ne vezuje za kalendarsku godinu, već za periode od 30, odnosno 90 dana. U tom smislu poslodavac može, u zavisnosti od problema koje ima u radu, broja zaposlenih, planova budućeg perioda i mogućnosti ostvarivanja tih planova, u toku iste godine, više puta da donosi odluke o prestanku potrebe za radom određenih zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, bez obaveze donošenja programa, ako ne prelazi ograničenja utvrđena odredbama člana 153. navedenog Zakona.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je pravni prethodnik tuženog doneo odluku broj 3028 od 25. decembra 2008. godine prema kojoj je utvrđeno da je došlo do smanjenja obima posla i do organizacionih promena usled kojih je prestala potreba za radom osam zaposlenih, te da se na spisku zaposlenih za tehnološki višak, nalazi osam zaposlenih i da se na tom spisku ne nalazi podnositeljka ustavne žalbe; da je ovim licima radni odnos kod tuženog prestao dana 31. januara 2009. godina ; da je nakon toga 9 . marta 2009. godine Uprav ni odbor tuženog doneo odluku u kojoj je utvrđeno da je došlo do smanjenja obima posla i do organizacionih promena usled kojih je prestala potreba za radom 20 zaposlenih kod tuženog, te da se na tom spisku zaposlenih za tehnološki višak n alazi 20 zaposlenih, među kojima i podnositeljka ustavne žalbe; da je u tom trenutku kod tuženog bilo ukupno 638 zaposlen ih na neodređeno vreme; da je rešenjem broj 469 od 1. marta 2009 . godine podnositeljki otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena sa danom 2. aprila 2009. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je tuženi doneo odluku kojom je odredio da je prestala potreba za radom 20 zaposlenih (među kojima se nalazi i podnositeljka ustavne žalbe) na neodređeno vreme usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena i da je u roku od 30 dana od dana donošenja te odluke, tuženi poslodavac doneo rešenja na osnovu kojih im je otkazan ugovor o radu. Kak o je u momentu donošenja odluke kod tuženog bilo zaposleno ukupno 638 radnika na neodređeno vreme, to Ustavni sud smatra da, u smislu člana 153. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, tuženi nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, budući da je otkazan ugovor o radu za manje od 30% od ukupno zaposlenih kod tuženog.

Ustavni sud konstatuje da okolnost da je , pre donošenja odluke tuženog od 9. marta 2009. godine , pravni prethodnik tuženog doneo odluku prema kojoj je prestala potreba za radom osam zaposlenih i da je tuženi tim licima otkazao ugovor o radu u toku iste kalendarske godine, odnosno u periodu od 90 dana, kada je otkazao i ugovor o radu 20 zaposlenih , ne znači da je time projekcija viška zaposlenih kod tuženog bila vezana za period od 90 dana, a ne za 30 dana. Ovo iz razloga što poslodavac u toku iste godine može više puta da donosi odluke o prestanku potrebe za radom određenih zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se osporena presuda zasniva na činjeničnom stanju utvrđeno m u prvostepenom postupku. Činjenica da je revizijski sud, u obrazloženju osporene presude , rešenje kojim je podnositeljki otkaza n ugovor o radu pogrešno vezao za odluku pravnog prethodnika tuženog od 25. decembra 2008. godine i da je naveo da je podnositeljka dobrovoljno pristala da bude proglašena tehnološkim viškom, u konk retnom slučaju, nije od značaja. Ovo stoga što je nesporno utvrđeno da je podnositeljki ugovor o radu otkazan povodom odluke tuženog od 9. marta 2009. godine, a ne odluke pravnog prethodnika tuženog, da je projekcija viška zaposlenih kod tuženog bila vezana za period od 30 dana, te da tuženi nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zapos lenih.

Zbog svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom nije došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o zakonitosti otkaza zbog tehnološkog viška

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti