Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog primene pogrešnog materijalnog prava u postupku odlučivanja o prestanku službe. Takođe je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od preko osam godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slađane Stojković iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slađane Stojković i utvrđuje da je presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 8417/11 od 31. oktobra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 8417/11 od 31. oktobra 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/113-26/05 od 8. jula 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Slađan e Stojković i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1205 Beograd u predmetu int. broj 03-1/169-5 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađana Stojković iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 23. maja 2014. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 8417/11 od 31. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da trajao od "5. aprila 2005. godine" do "25. aprila 2014. godine". Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je traje punih devet godina, iako je u pitanju radni spor koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, predstavljao hitan postupak. Potom se ističe da Upravni sud nije cenio dokaze da je podnositeljka neposredno pre prestanka službe potpisala službenu belešku da je saglasna da se rasporedi van garnizona Niš i da je mogla da se rasporedi na neko od slobodnih radnih mesta daktilografa.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i naknadi podnositeljki nematerijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Vojne pošte 1205 Beograd int. broj 03-1/169-5 i Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 885/06, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1575 Niš int. broj 821-1 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u VP 1575 Niš, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, "po potrebi službe", na osnovu člana 143. tačka 9) i člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, dana 10. maja 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnositeljke od 11. aprila 2005. godine, VP 1094 Beograd je rešenjem UP-2 broj 60-3/113-2 od 14. maja 2005. godine istu odbila.

O tužbi podnositeljke podnetoj protiv navedenog drugostepenog rešenja, odlučio je Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 885/06 od 27. februara 2008. godine, tako što je tužbu uvažio i poništio pobijano rešenje. Taj sud je utvrdio da se u spisima predmeta ne nalazi akt na osnovu koga je utvrđeno da je radno mesto podnositeljke ustavne žalbe ukinuto, niti ima dokaza da je prethodno pokušano da joj se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega se ne može ispitati da li je tuženi organ pravilno primenio odredbu člana 144. stav 2. tačka 1) Zakona. Navedena presuda je dostavljena drugostepenom organu 10. novembra 2008. godine.

VP 1094 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje UP-2 broj 60-3/113-7/05 od 12. decembra 2008. godine kojim je odbila kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da iz potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane od 9. decembra 2008. godine proizlazi da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama u MO i VSCG str. pov. 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 230. srp PVO "A" (VP 1575 Niš), broj 313.622, kojom je određeno da se na formacijskom mestu daktilograf-operater, na kome je bila raspoređena podnositeljka, odredi podoficir umesto civilnog lica; da iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 8631-6 od 9. septembra 2008. godine proizlazi da u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije.

Presudom Upravnog suda U. 6551/10 (2009) od 27. maja 2010. godine uvažena je tužba podnositeljke i poništeno navedeno drugostepeno rešenje. Nakon što se pozvao na odredbe člana 143. tačka 9) i člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, taj sud je našao da se u spisima predmeta ne nalaze dokazi iz kojih bi proizlazilo da se status podnositeljke u službi nije mogao rešiti na drugi način, zbog čega nedostaju razlozi koji bi upućivali na odluku datu u dispozitivu, te je pobijano rešenje zahvaćeno bitnom povredom odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe je našao da potvrda Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 8631-6 od 9. septembra 2008. godine ne može predstavljati dokaz o tome da se stanje podnositeljke u službi nije moglo rešiti na drugi način, u smislu člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje Up-2 broj 60-3/113-15/05 od 20. jula 2010. godine kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 8. aprila 2005. godine.

Nakon što je podnositeljka uz dopis od 5. oktobra 2010. godine dostavila traženu dokumentaciju, prvostepeni organ se u ponovnom postupku obratio Upravi za organizaciju i Upravni za kadrove Ministarstva odbrane, kao i Nacionalnoj službi za zapošljavanje - Filijala Niš, sa zahtevom da mu se izdaju potvrde, odnosno dostave podaci o tome da li je postojala mogućnost raspoređivanja podnositeljke na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane, odnosno zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njenoj stručnoj spremi, kao i sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije. U sva tri dopisa je navedeno da je podnositeljka stekla IV stepen stručne spreme za zanimanje konfekcijski tehničar, tekstilne struke i da ima položen ispit za daktilografa, sa postignutom normom brzine i tačnosti kucanja, potrebnom za I-A klasu.

Prvostepeni organ je 6. januara 2011. godine doneo rešenje int. broj 03-1/169-1 kojim je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe 10. maja 2005. godine prestala služba u Vojsci, saglasno članu 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju rešenja je navedeno: da iz akta Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-6/2010 od 11. novembra 2010. godine proizlazi da je uvidom u evidenciju prijava o slobodnim radnim mestima utvrđeno da u periodu od 8. aprila do 10. maja 2005. godine nije bilo oglasa za zanimanje konfekcijski tehničar; da iz potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 2011-2 od 8. decembra 2010. godine proizlazi da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim promenama str. pov. 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna u formaciji 230. srp PVO, kojom je na formacijskom mestu daktilograf-operater, na kome je bila raspoređena podnositeljka, određen podoficir umesto civilnog lica; da iz potvrda Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane br. 6654-4 i 6654-5 od 13. decembra 2011. godine, takođe, proizlazi da je navedenom odlukom ministra odbrane izvršena pomenuta izmena i dopuna formacije, kao i da su odlukom ministra odbrane ukinuta sva upražnjena formacijska i radna mesta civilnih lica u Vojsci i Ministarstvu odbrane.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/113-21/05 od 17. marta 2011. godine poništio navedeno prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak, sa obrazloženjem da se u spisima predmeta ne nalazi dokaz o mogućnosti sticanja stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije podnositeljke za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi ili drugom državnom organu.

Prvostepeni organ je rešenjem int. broj 03-1/169-5 od 4. maja 2011. godine, u stavu 1. dispozitiva, utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije, u skladu sa odredbom člana 129. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, u stavu 2. dispozitiva uputio je podnositeljku nadležnoj filijali Nacionalne službe za zapošljavanje radi ostvarivanja prava koja joj pripadaju po propisima o zapošljavanju, a u stavu 3. dispozitiva utvrdio pravo na otkazni rok koji teče od dana kada navedeno rešenje o prestanku službe postane konačno. Kako podnositeljki služba prestaje u skladu sa Zakonom o Vojsci Srbije, koji ne predviđa kao uslov da se prethodno nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih u članu 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, prvostepeni organ je smatrao da je bespredmetno pribavljanje dokaza koji bi bili izvedeni radi utvrđivanja mogućnosti ostvarivanja tih prava.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 60-3/113-26/05 od 8. jula 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja, pri čemu je izmenio to rešenje tako što je dodao tačku 4. izreke u kojoj se utvrđuje da je Računovodstveni centar Ministarstva odbrane podnositeljki isplatio jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate. Taj organ je našao da je prvostepeni organ na pravilno utvrđeno činjenično stanje, o kome se podnositeljka izjasnila, pravilno primenio adekvatne materijalnopravne norme Zakona o Vojsci Srbije. Isti organ je našao da je prvostepeni organ pravilno postupio i kada je utvrdio da je podnositeljki u skladu sa rešenjem VP 1575 Niš int. broj 821-1 od 8. aprila 2005. godine već isplaćena pripadajuća otpremnina propisana članom 130. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je uz tužbu kojom je pokrenula upravni spor dostavila obaveštenje Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-140/2009 od 9. marta 2009. godine, zasnovan o na podacima o kojima se vodi evidencija, u kome je navedeno da u periodu od 1. aprila do 10. maja 2005. godine nije bilo oglasa za zanimanje tekstilni tehničar, dok je za daktilografe bilo objavljenih oglasa.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 8417/11 od 31. oktobra 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po nalaženju tog suda, drugostepeni organ je otklonio povrede pravila postupka na koje je sud ukazao u presudi od 27. maja 2010. godine. S obzirom na to da je iz dokaza koji se nalaze u spisima predmeta na nesumnjiv način utvrđeno da je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka bila raspoređena, Upravni sud je ocenio da su upravni organi pravilno zaključili da su ispunjeni uslovi za prestanak njene službe u Vojsci na osnovu člana 129. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Srbije, kao i da navedenim zakonom nije propisana obaveza da se civilnom licu pre prestanka službe obezbedi ostvarivanje nekog od prava koja su bila propisana članom 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

3.2. Upravni sud je na sednici svih sudija tog suda održanoj 19. novembra 2012. godine utvrdio sledeće pravne stavove radi jedinstvene primene zakona: "Dispozitivom rešenja nadležnog prvostepenog organa se utvrđuje datum od koga je državni službeni ostao neraspoređen. Ako je odlukom drugostepenog organa, povodom izjavljene žalbe ili u upravnom sporu, poništeno rešenje prvostepenog organa kojim je utvrđeno da je državni službenik ostao neraspoređen, predmet se uvek vraća prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Pravna posledica poništaja prvostepenog rešenja, kada je predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, je obaveza prvostepenog organa da donese novo rešenje na osnovu istog ili upotpunjenog činjeničnog stanja i istog pravnog stanja upravne stvari".

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme ukidanja radnog mesta na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu (član 144. stav 1. tač. 1) i 2)), a da civilno lice kome se nije moglo obezbediti jedno od navedenih prava, ima pravo na jednokratnu otpremninu u visini dvanaestostrukog iznosa bruto plate sa danom prestanka službe, koju je lice ostvarilo za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje služba, kao i novčanu naknadu i druga prava po propisima o zapošljavanju države članice na čijoj teritoriji je bilo u službi (stav 2. tač. 1) i 2)).

Zakonom o Vojsci Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 116/07, 88/09, 101/10, 10/15 i 88/15 - Odluka U S) propisano je: da civilnom licu na službi u Vojsci Srbije prestaje služba bez njegove saglasnosti ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 129. stav 1. tačka 9) ); da civilnom licu na službi u Vojsci Srbije čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba uz pravo na jednokratnu otpremninu u visini od 12 bruto plata koje bi ostvarilo u poslednjem mesecu pre prestanka službe, osim ako ispunjava uslove za ostvarivanje prava na penziju prema propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 130. stav 1.); da l icu iz stava 1. ovog člana pripadaju i druga prava koja po propisima o zapošljavanju ostvaruju lica kojima je radni odnos prestao kao višku zaposlenih (stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da ovlašćeno službeno lice po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.).

Odredbom člana 90. stav 4. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04 ), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano da se zaposleni može prijaviti Nacionalnoj službi radi promene zaposlenja.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na pravično suđenje, jer u osporenoj presudi nisu ocenjeni priloženi dokazi iz kojih, po njenom mišljenju, proizlazi da je bilo moguće da joj se obezbede druga prava propisana odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je pošao od toga da prvostepeni organ pre prestanka službe podnositeljke kao civilnog lica u Vojsci nije utvrdio da li je ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena, niti joj je ponudio neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Nakon što je Vrhovni sud Srbije poništio konačno rešenje zbog nedostatka bilo kakvih dokaza u spisima predmeta, drugostepeni organ je dopunio postupak pribavljanjem određenih isprava. Međutim, Upravni sud je presudom od 27. maja 2010. godine poništio drugostepeno rešenje, ukazujući na to da se u spisima predmeta ne nalaze dokazi o tome da se status podnositeljke u službi nije mogao rešiti na drugi način, u smislu člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U skladu sa navedenim primedbama suda, drugostepeni organ je u rešenjima od 20. jula 2010. i 17. marta 2011. godine ukazivao prvostepenom organu na obavezu da pribavi dokaze od značaja za utvrđivanje činjenica od kojih je zavisila primena odredaba ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Uprkos tome, prvostepeni organ je 17. maja 2011. godine doneo rešenje kojim je odstupio od pomenutih primedaba, odlučujući da podnositeljki služba prestane iz razloga i pod uslovima propisanim odredbama važećeg Zakona o Vojsci Srbije, a ne prethodno važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Upravni sud - Odeljenje u Nišu je u osporenoj presudi ocenio da je pravilno o prestanku službe podnositeljke u Vojsci odlučeno primenom materijalnog propisa važećeg u vreme donošenja prvostepenog rešenja.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už - 83/2013 od 8. oktobra 2015. godine (dostupna na veb -sajtu Ustavnog suda) ocenio da je ustavnopravno prihvatljiv pravni stav Upravnog suda zauzet 19. novembra 2012. godine , koji se primenjuje i na prestanak službe civilnih lica u Vojsci, prema kome je pravna posledica poništaja prvostepenog rešenja, kada je predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, obaveza prvostepenog organa da donese novo rešenje na osnovu istog ili upotpunjenog činjeničnog stanja i istog pravnog stanja upravne stvari. Primenjujući navedeni pravni stav na konkretan slučaj, o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe kao civilnog lica u Vojsci moglo se rešavati uz primenu ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, po čijim odredbama je prvi put rešavano o njenom prestanku službe. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je rešenje o prestanku službe podnositeljke u ponovnom postupku doneto na osnovu materijalnog propisa koji nije bio merodavan za odlučivanje u datoj pravnoj stvari. Kako su odredbama ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije bili propisani drugačiji uslovi za prestanak službe civilnog lica u Vojsci zbog ukidanja radnog mesta, Ustavni sud je, takođe, ocenio da je osporena presuda zasnovana i na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju, budući da je izostala ocena dokaza od značaja za utvrđivanje činjenica predviđenih odredbama merodavnog prava.

Imajući u vidu da je u predmetnom postupku do donošenja prvostepenog rešenja od 17. maja 2011. godine bilo sporno da li se podnositeljki pre prestanka službe moglo obezbediti neko od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud je uzeo u obzir da je podnositeljka u tužbi, kao i u ustavnoj žalbi, istakla da upravni organi nisu utvrdili da li joj se moglo obezbediti neko od navedenih prava. Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka prvostepenom organu uz podnesak od 5. oktobra 2010. godine dostavila odgovarajuću dokumentaciju iz koje proističe da je stekla IV stepen stručne spreme za zanimanje konfekcijski tehničar i da ima položen ispit za daktilografa. Takođe je uz tužbu priložila obaveštenje Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala Niš od 9. marta 2009. godine, zasnovan o na podacima o kojima se vodi evidencija, u kome je navedeno da je u periodu od 1. aprila do 10. maja 2005. godine bilo objavljenih oglasa za zanimanje daktilograf. Stoga, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati na to da je član 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije prestanak službe civilnog lica u Vojsci uslovljavao time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. Pri tome, okolnost da se civilno lice nalazilo na službi u Vojsci nije sprečavala da se sve do datuma prestanka službe pokuša zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane, budući da je odredba člana 90. stav 4. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisivala da se zaposleni mogao prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. Budući da pre prestanka službe podnositeljke u Vojsci nije pokušano da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona, Ustavni sud smatra da se kod naknadnog ispitivanja mogućnosti ostvarivanja navedenih prava u tom periodu morao uvažiti značaj postojanja odgovarajućeg radnog mesta pri ocen i zakonitosti odluke o prestanku službe podnositeljke. Tim pre što u vreme naknadnog utvrđivanja činjeničnog stanja koje je postojalo u periodu do prestanka službe podnositeljke, nije bilo moguće proveriti da li bi posredovanje u zapošljavanju za takvo radno mesto dovelo do zasnivanja radnog odnosa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je donošenje osporene presude primenom materijalnog prava koje nije merodavno, bilo na štetu podnositeljke ustavne žalbe, jer nisu izvedeni dokazi na osnovu kojih je trebalo utvrditi da li su bili ispunjeni uslovi da joj služba u Vojsci prestane u skladu sa ranije važećim Zakonom o Vojsci Jugoslavije. Kako iz tog razloga Upravni sud nije ispitao navode podnositeljke koji su bili odlučujući za ocenu zakonitosti prestanka njene službe u Vojsci, Ustavni sud je našao da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 8417/11 od 31. oktobra 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/113-26/05 od 8. jula 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer se podnosilac samo formalno poziva na povredu tog ustavnog prava, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 1205 Beograd int. broj 03-1/169-5 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 11. aprila 2005. godine, kada je podnositeljka prvi put izjavila žalbu u upravnom postupku, do 31. oktobra 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 8417/11 od 31. oktobra 2013. godine. Dakle, duže od osam godina i šest mesec i.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po ranije važećem Zakonu o Vojsci Jugoslavije pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto ukida. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koga joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj upravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnositeljki ustavne žalbe, a da pri tom nije raspolagao bilo kakvim dokazima da je to radno mesto ukinuto, niti da je podnositeljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da dva drugostepena rešenja budu poništena u upravnom sporu, bilo zato što u spisima predmeta nije bilo uopšte ili nije bilo određenih dokaza o odlučnim činjenicama. Drugostepeni organ ni u nastavku postupka nije koristio pomenuta procesna ovlašćenja, već je u krajnjem ishodu prihvatio kao zakonito prvostepeno rešenje, kojim je odlučeno mimo njegovih obavezujućih primedaba.

Ustavni sud je našao da je trajanju predmetnog postupka doprineo i Upravni sud time što je u osporenoj presudi odstupio od svojih razloga datih u presudi iz 2010. godine, ocenjujući kao zakonito konačno rešenje zasnovano na primeni drugog materijalnog propisa. Produženi karakter osporenog postupka, takođe, je posledica kašnjenja u pismenoj izradi i dostavljanju presude Vrhovnog suda Srbije drugostepenom organu u trajanju dužem od osam meseci, kao i dužeg trajanja upravnog spora u kome je doneta osporena presuda.

Pri tome je Ustavni sud uzeo u obzir stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje upravnih organa, kao i ned elotvorno i sporo odlučivanje sudova, dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog upravnog postupka, doprinos upravnih organa i nadležnih sudova, te značaj koji je predmet postupka imao za podnositeljku. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i sporog postupanja nadležnih sudova u upravnom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti