Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro sedam godina i još nije okončan. Odgovornost za odugovlačenje leži na prvostepenom sudu. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Mari ja Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković , Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slaviše Ilijonića iz Podgorca, opština Boljevac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slaviše Ilijonića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 713/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slaviša Ilijonić iz Podgorca, opština Boljevac, je 4. januara 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Mileta Petkovića, advokata iz Bora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1054/08.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 20. jula 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru, po kojoj do dana podnošenja ustavne žalbe nije meritorno odlučeno. Takođe je naveo da mu je usled ovakvog postupanja suda naneta nematerijalna šteta, koju će tražiti u posebnom postupku u skladu sa članom 90. Ustava. Predložio je da Ustavni sud utvrdi da su usled nedonošenja meritorne presude podnosiocu ustavne žalbe povređena navedena Ustavom zajemčena prava i da naloži Opštinskom sudu u Zaječaru da donese presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razum nom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske z aštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P. 713/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 20. jula 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Zaječaru tužbu protiv tuženih I. R. i „Javor prom“ d.o.o. iz Zaječara, radi neosnovanog obogaćenja u iznosu od 746.000 dinara. Predmet je zaveden pod brojem P. 721/05.

Opštinski sud u Zaječaru je 19. oktobra 2005. godine doneo rešenje P. 721/05 kojim je odbacio tužbu.

Predsednik Okružnog suda u Zaječaru je 18. aprila 2008. godine, postupajući po pritužbi tužioca na rad i postupanje Opštinskog suda u Zaječaru u predmetu P. 721/05, dopisom obavestio Opštinski sud u Zaječaru o sledećem: da je uvidom u spise predmeta P. 721/05 utvrđeno da su su navodi pritužbe osnovani; da je dostava spornog rešenja o odbacivanju tužbe izvršena protivno odredbama člana 132. Zakona o parničnom postupku; da sporno rešenje valja uredno dostaviti punomoćniku tužioca, jer rok za izjavljivanje žalbe teče od dana prijema rešenja.

Postupajući sudija u predmetu P. 721/05 je dostavnom naredbom od 23. aprila 2008. godine naložio da se pismeni otpravak rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P. 721/05 od 19. oktobra 2005. godine dostavi punomoćniku tužioca. Pismeni otpravak prvostepenog rešenja je dostavljen punomoćniku tužioca 22. maja 2008. godine .

Tužilac je 29. maja 2008. godine izjavio žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P. 721/05 od 19. oktobra 2005. godine.

Okružni sud u Zaječaru je 24. septembra 2008. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo rešenje Gž. 1622/08 kojim je ukinuo rešenje Opštinskog suda u Zaječaru P. 721/05 od 19. oktobra 2005. godine.

U daljem toku postupka pred Opštinskim sudom u Zaječaru predmet je dobio novi broj P. 1054/08 i zakazano je ukupno pet ročišta za glavnu raspravu (25. decembra 2008. godine, 22. juna, 2. septembra, 13. oktobra i 9. novembra 2009. godine).

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 25. decembra 2008. godine tužilac je predložio da sud postavi privremenog zastupnika tuženima.

Opštinski sud u Zaječaru je 30. januara 2009. godine doneo rešenje P. 1054/08 kojim je postavio privremenog zastupnika tuženima, s obzirom na to da im je boravište, odnosno sedište nepoznato.

Opštinski sud u Zaječaru je 22. juna 2009. godine doneo rešenje P. 1054/08 kojim je konstatovao da je tužba tužioca povučena, s obzirom na to da punomoćnik tužioca i privremeni zastupnik tuženih nisu pristupili na ročište za glavnu raspravu, iako su uredno pozvani.

Tužilac je podneskom od 24. juna 2009. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Opštinski sud u Zaječaru je 1. jula 2009. godine doneo rešenje P. 1054708 kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i zakazao ročištu za glavnu raspravu za 2. septembar 2009. godine.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 9. novembar 2009. godine nije održano zbog odsutnosti postupajućeg sudije.

Nakon formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, parnični postupak je nastavljen pred Osn ovnim sudom u Zaječaru. Predmet je dobio novi broj P. 713/10 i zakazana su četiri ročišta za glavnu raspravu ( 8. marta, 12. aprila, 27. maja i 7. jula 2010. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 8. mart 2010. godine nije održano na predlog tužioca, s obzirom na to da je njegov punomoćnik bio službeno odsutan.

Osnovni sud u Zaječaru je 7. jula 2010. godine doneo presudu P. 713/10 kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, te je raskinuo ugovor o kompenzacionom poslu zaključen između tužioca i tuženog I.R. zbog neizvršenja ugovornih obaveza tuženog i obavezao tužene da tužiocu solidarno isplate odgovarajuće novčane iznose po osnovu neosnovanog obogaćenja, a u stavu drugom izreke obavezao tužene da tužiocu na ime troškova postupka isplate odgovarajući novčani iznos.

Postupajući sudija u predmetu P. 713/10 je dostavnom naredbom od 13. decembra 2011. godine naložio da se presuda Osnovnog suda u Zaječaru P. 713/10 dostavi punomoćnicima parničnih stranaka. Pismeni otpravak prvostepene presude je dostavljen privremenom zastupniku tuženih 22. decembra 2011. godine, a punomoćniku tužioca 3. februara 2012. godine.

Osnovni sud u Zaječaru je uz dopis od 28. marta 2012. godine dostavio Ustavnom sudu spise predmeta P. 713/10.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 22. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.), da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana, kao i da se strankama dostavlja overeni prepis presude sa uputstvom o pravu na izjavljivanje pravnog leka protiv presude (član 341. st. 1. i 3.); da će se odredbe člana 333, člana 348. stav 2, člana 339. stav 2, člana 340. stav 2, čl. 341-345. i člana 349. ovog zakona shodno primenjivati i na rešenja (član 354.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 20. jula 2005. godine i da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje šest godina i osam meseci i da još uvek nije pravnosnažno okončan, što ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je našao da je pravna stvar u izvesnoj meri bila procesna složena, s obzirom na to da je prebivalište, odnosno sedište tuženih bilo nepoznato, te je bilo potrebno postaviti tuženima privremenog zastupnika.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je stvar od velikog značaja za podnosioca, imajući u vidu vrednost predmeta spora.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac, kao tužilac, svojim ponašanjem u izvesnoj meri doprineo produžavanju parničnog postupka. Naime, punomoćnik tužioca nije pristupio na ročište za glavnu raspravu zakazano za 22. juni 2009. godine, iako je uredno pozvan. Stoga je Opštinski sud u Zaječaru doneo rešenje kojim je konstatovao da je tužba tužioca povučena , a postupak je nastavljen 2. septembra 2009. godine. Takođe, ročište za glavnu raspravu zakazano za 8. mart 2010. godine nije održano na predlog tužioca, s obzirom na to da je njegov punomoćnik bio službeno odsutan.

Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova, a pre svega prvostepenog suda, prevashodno doprinelo neopravdano dugom trajanju ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je pismeni otpravak rešenja Opštinskog suda u Zaječaru P. 721/05 od 19. oktobra 2005. godine dostavljen punomoćniku tužioca nakon dve i po godine od donošenja rešenja; da je p ismeni otpravak presude Osnovnog suda u Zaječaru P. 713/10 od 7. jula 2010. godine dostavljen parničnim strankama nakon godinu i po dana od donošenja presude.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 713/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa istaknutom povredom načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 22. stav 1, članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava, Ustavni sud nalazi da je u tom delu ustavna žalba preuranjena, imajući u vidu da parnični postupak još uvek nije okončan.Stoga je Ustavni sud u tom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da štetne posledice utvrđene povrede prava otklone tako što će preduzeti sve neophodne mere kako bi se ovaj parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević