Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog krivičnog postupka koji je trajao skoro 16 godina. Sud je istakao periode potpune neaktivnosti sudova kao glavni razlog povrede i dodelio podnosiocu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća 27. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. N . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1985/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N . iz Beograda je , 2. januara 201 5. godine, preko punomoćnika N. V , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5812/12 od 6. novembra 2013. godine i Kž3. 11/14 od 7. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1985/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi povredu prava na suđenje u razumnom roku zasniva na tvrdnji da je krivični postupak protiv njega vođen više od 17 godina, a da se radi „o jednostavnom predmetu sa jednom inkriminacijom dakle nimalo složenom “. Takođe, podnosilac ističe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje jer nije doneta „zakonita oslobađajuća presuda u situaciji kada on nije učinio krivično delo, niti ima verodostojnih, pravno valjanih dokaza da je učinio krivično delo“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označen ih prava i prava na naknadu nematerijalne štete , te da „preinači trećestepenu presudu“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 1985/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Višim (ranije pred Okružnim i Vojnim) sudom u Beogradu, koji je pravnosnažno okončan.

Vojni tužilac u Beogradu je 7. decembra 1998. godine podneo Vojnom sudu u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 174. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije u produženom trajanju u sticaju sa krivičnim delom protivzakonitog oslobođenja od vojne službe iz člana 216. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i krivičnog dela primanje mita iz člana 179. stav 1. istog zakona u produženom trajanju.

Istražni sudija Vojnog suda u Beogradu je 26. januara 1999. godine doneo rešenje Ki. 593/98 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog postojanja osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe izvršio navedena krivična dela.

Nakon sprovedene istrage, istražni sudija Vojnog suda u Beogradu je 5. juna 2001. godine dostavio spise predmeta Vojnom tužiocu na dalju nadležnost.

Vojni tužilac je 22. oktobra 2002. godine odustao od daljeg krivičnog gonjenja podnosioca ustavne žalbe za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 174. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije u produženom trajanju (te je istražni sudija Vojnog suda u Beogradu 31. januara 2003. godine doneo rešenje Ki. 593/98 o obustavi istrage koje je podnosiocu dostavljeno preko Oglasne table suda u septembru 2003. godine), dok je protiv podnosioca podigao optužnicu za krivično delo protivzakonitog oslobođenja od vojne službe iz člana 216. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije u sticaju sa krivičnim delom primanje mita iz člana 179. stav 1. istog zakona.

Do 2005. godine, kada je nadležnost Vojnog suda u Beogradu preuzeo Okružni sud u Beogradu – Vojno odeljenje, nije preduzeta niti jedna radnja.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu – Vojno odeljenje je 25. aprila 2005. godine obavestilo Okružni sud u Beogradu – Vojno odeljenje da u svemu ostaje kod podignute optužnice Vojnog tužioca od 22. oktobra 2002. godine i predmet je zaveden pod brojem VP.K. 37/05.

Kako podnosiocu ustavne žalbe nije mogla biti dostavljena optužnica, Okružni sud u Beogradu – Vojno odeljenje je 7. septembra 2005. godine preko Odeljenja za potrage MUP RS SUP Beograd tražio novu adresu podnosioca (koja je sudu dostavljena 21. septembra 2005. godine).

Podnosilac ustavne žalbe je nakon prijema optužnice protiv iste izjavio prigovor koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Okružnog suda u Beogradu – Vojno odeljenje VP.Kv. 131/05 od 28. oktobra 200 5. godine.

Postupajući predsednik sudećeg veća je 30. novembra 200 5. godine zakazao glavni pretres za 31. januar 2006. godine, koji nije održan zbog nedolaska jednog svedoka i zbog toga što je podnosilac izjavio da želi da angažuje branioca.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu – Vojno odeljenje je svojim aktom Kt.VP. 299/05 od 1. februara 2006. godine odustalo od daljeg krivičnog gonjenja podnosioca ustavne žalbe za krivično delo protivzakonitog oslobođenja od vojne službe (te je u odnosu na ovo delo obustavljen krivični postupak rešenjem Okružnog suda u Beogradu – Vojno odeljenje VP.K. 37/05), dok je u odnosu na krivično delo primanje mita izvršilo izmenu dipozitiva podnete optužnice.

U periodu od 27. marta 2006. do 10. maja 2007. godine (kada je doneta prvostepena presuda) glavni pretres je zakazan ukupno devet puta, od čega je održan četiri puta. Glavni pretres nije održan pet puta i to: dva puta jer su se spisi predmeta nalazili u Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja po žalbi branioca podnosioca na rešenje o obustavi postupka; tri puta jer sudu nisu dostavljeni traženi podaci od Komande vojnog odeljenja Voždovac.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Okružni sud u Beogradu – Vojno odeljenje je 10. maja 2007. godine doneo presudu VpK. 37/05 kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela primanje mita iz člana 179. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od pet meseci.

Podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac su protiv navedene presude izjavili žalbe koje su uvažene rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I V.P. 32/07 od 8. maja 2008. godine, te je ukinuta presuda Okružnog suda u Beogradu – Vojno odeljenje VpK. 37/05 od 10. maja 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je pred Okružnim sudom u Beogradu – Vojno odeljenje dobio novi broj Vp.K. 81/08 i 25. septembra 2008. godine je glavni pretres zakazan za 27. novembar 2008. godine.

U periodu od 27. novembra 2008. do 1. januara 2010. godine (kada je uspostavljena nova mreža sudova), glavni pretres je zakazan ukupno sedam puta, a održan je dva puta. Glavni pretres nije održan pet puta, i to: jedanput jer nisu pristupili po pozivu javni tužilac, svedok i branilac podnosioca ustavne žalbe; četiri puta jer sudu nisu dostavljeni traženi podaci od Komande vojnog odeljenja Voždovac.

Od 1. januara 2010. godine krivični postupak je protiv podnosi oca ustavne žalbe nastavljen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1985/10.

Glavni pretres koji je pred Višim sudom u Beogradu zakazan za 9. februar 2010. godine nije održan, pored ostalog, zbog raspodele predmeta postupajućeg sudije od strane sudske uprave te je određeno da će sledeći pretres biti zakazan naknadno.

U periodu od 9. februara 2010. do 17. februara 2011. godine u osporenom krivičnom postupku nije preduzeta niti jedna radnja.

Dana 17. februara 2011. godine je novi predsednik sudećeg veća zakazao glavni pretres za 21. april 2011. godine.

U periodu od 21. aprila 2011. do 20. juna 2012. godine (kada je doneta prvostepena presuda) glavni pretres je zakazan ukupno pet puta, od čega je održan dva puta. Glavni pretres nije održan tri puta i to: jedanput jer uredno pozvani branilac podnosioca nije pristupio, a podnosilac nije želeo da svoju odbranu iznese sam; dva puta jer sudu nisu dostavljeni traženi podaci od Regionalnog centra Vojnog odseka Beograd I.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Viši sud u Beogradu je 20. juna 2012. godine doneo presudu K. 1985/10 kojom je podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe za krivično del o primanje mita iz člana 367. stav 1. Krivičnog zakonika.

Apelacioni sud u Beogradu je odlučujući o žalbi Višeg javnog tužioca u Beogradu, nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom, 6. novembra 2013. godine doneo osporenu presudu Kž1. 5812/12 kojom je izjavljenu žalbu usvojio i preinačio prvostepenu presudu tako što je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo primanje mita iz člana 179. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i izrekao mu je uslvnu osudu.

Odlučujući o žalbama podnosioca i njegovog branioca, Apelacioni sud u Beogradu je, kao sud trećeg stepena, 7. novembra 2014. godine doneo osporenu presudu Kž3. 11/14 kojom je izjavljene žalbe odbio kao neosnovane i potvrdio presudu istog suda Kž1. 5812/12 od 6. novembra 2013. godine.

4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 26. januara 1999. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 7. novembra 201 4. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu K ž3. 11/14 koj om je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao 15 godina 9 meseci i 11 dana, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe u neznatnoj meri doprineo neprimerenom trajanju postupka (a što će Sud ceniti prilikom odmeravanja visine nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku) , već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena presuda doneta 10. maja 200 7. godine, nakon osam godina i četiri meseca od kada je postupak započet, da bi postupak bio pravnosnažno okončan tek 7. novembra 2014. godine. Pored navedenog, uočljiv je i period potpune neaktivnosti prvostepenih sudova u trajanju od tri godine ( tokom 2003. i 2004. godine i od 9. februara 2010. do 17. februara 2011. godine), za koje vreme nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenog perioda u osporenom krivičnom postupku nadležni sud ne samo da nije zakazao niti jedan glavni pretres, već se uopšte nije bavio ovim predmetom, odnosno nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Takođe, Ustavni sud ukazuje da se osporeni krivični postupak vodio protiv jednog lica, tokom većeg dela zbog jednog krivičn og dela primanje mita. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, trajanje krivičnog postupka od 15 godina i nešto više od devet meseci, ne može smatrati opravdanim.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, ali i doprinos podnosioca (koji tokom 2005. godine nije bio dostupan sudu budući da mu optužnica nije mogla biti uručena zbog promene adrese) , te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5812/12 od 6. novembra 2013. godine i Kž3. 11/14 od 7. novembra 2014. godine ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da navodi ustavne žalbe u ovom delu (da nije doneta „ zakonita oslobađajuća presuda“ u situaciji kada podnosilac „nije učinio krivično delo, niti ima verodostojnih, pravno valjanih dokaza da je učinio krivično delo“) ne predstavljaju ustavnopravn e razlog e kojim a se argumentuju tvrdnje o povredi označenog Ustavom zajemčenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti