Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao šest godina i devet meseci. U preostalom delu, žalba protiv presude Vrhovnog kasacionog suda je odbijena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Č. iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Č. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 167/05 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavana žalba B. Č. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 284/11 od 9. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Č. iz S, preko advokata D. P, advokata iz B, podneo je 19. januara 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 284/11 od 9. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na rad i prava na sudsku zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. st. 1. i 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zejemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 167/05,

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da mu je pravo na pravično suđenje povređeno jer u obrazloženju osporene revizijske presude nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva, odnosno da nisu uopšte navedeni razlozi za odbijanje revizije, već da je Vrhovni kasacioni sud sa „dve delimično nejasne rečenice“ odlučio o radnopravnom statusu podnosioca. Takođe, podnosilac smatra da je parnični sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer je otkaz ugovora o radu po osnovu krivičnog dela na radu i u vezi sa radom uslovljen postojanjem osuđujuće presude za učinjeno to krivično delo, kao i jer je došlo do zastarelosti izricanja mere prestanka radnog odnosa. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i naloži nadležnom sudu da ponovo odluči o izjavljenoj reviziji. Podnosilac u ustavnoj žalbi nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 167/05, kao i u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 24. februara 2005. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu, povodom koje je formiran predmet P1. 167/05, protiv svog bivšeg poslodavca. Tužbom je traženo da sud poništi rešenje tuženog od 8. februara 2005. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, da obaveže tuženog da ga vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, te da mu naknadi štetu zbog izgubljene zarade za period od februara 2005. do septembra 2007. godine u opredeljenom novčanom iznosu, kao i da mu vrati oduzete predmete. Uz tužbu je dostavljeno sporno rešenje u kojem je navedeno da se tužiocu otkazuje ugovor o radu jer je 5. novembra 2004. godine zatečen da iz vozila kojim je upravljao ističe dizel gorivo, a posle izvršenog pretresa u garaži koju je iznajmio pronađeno je, oduzeto i vraćeno poslodavcu 460 litara dizel goriva, za koje je tužilac priznao da su pripadala tuženom. Dalje je navedeno da je opisanim radnjama tužilac počinio povrede radne obaveze iz člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, a u vezi tačke 14a ugovora o radu od 26. aprila 2002. godine – nesavesno ili nekvalitetno ili neblagovremeno obavljanje radnih poslova ili postupanje protivno odredbama Zakona, opštim aktima Preduzeća i drugim pravilima službe, a sve u vezi sa članom 101. stav 1. tačka 5) Zakona o radu, tako da iz navedenih razloga ne može da nastavi sa radom kod tuženog.

U toku predmetnog parničnog postupka zakazano je 13 ročišta, od kojih dva nisu održana (jedno bez navođenja razloga, a jedno zbog obustave rada zaposlenih u sudu). Na prvom ročištu za glavnu raspravu parnične stranke su predložile izvođenje dokaza saslušanjem određenih svedoka. Na naredna dva ročišta tužilac je predlagao da se saslušaju i druga lica, tražeći da se svi svedoci saslušaju na jednom ročištu, te na ovim ročištima nije izvođen dokaz saslušanjem svedoka koji je došao na poziv parničnog suda.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 20. decembra 2007. godine doneo presudu P1. 167/05, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca. U obrazloženju označene presude navedeno je, između ostalog, da je ocenom izvedenih dokaza sud nesumnjivo utvrdio da je tužilac bio zaposlen kod tuženog i raspoređen na obavljanju poslova vozača autobusa, kao i da je tužilac, istakanjem, došao u posed 460 litara dizel goriva koje mu je bilo povereno u radu zajedno sa vozilima tuženog, te da je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, usled čega je sud ocenio da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto u skladu sa odredbom člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je tužiocu dostavljeno pismeno upozorenje da postoje opravdani razlozi za otkaz ugovora o radu, na koje se on izjasnio, te da je tužiocu rešenje o otkazu dostavljeno u pisanom obliku, sa obrazloženjem i pravnom poukom, to se, prema oceni prvostepenog suda iznetoj u označenoj presudi, zakonitost u postupanju tuženog ne može dovesti u pitanje. U obrazloženju presude je navedeno i da je prvostepeni sud ocenio kao neosnovan zaključak tuženog da rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu zasnuje na odredbi člana 101. stav 1. tačka 5) Zakona o radu, jer u trenutku donošenja spornog rešenja nije postojala pravnosnažna osuđujuća presuda kojom je tužilac oglašen krivim za označeno krivično delo, kao i da sud nije prihvatio navode tuženog da su tužioca pripadnici policijske patrole zatekli da ističe gorivo.

Prvostepena presuda dostavljena je parničnim strankama 11, odnosno 27. avgusta 2008. godine, a tužilac je protiv ove presude izjavio žalbu, koja je, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 424/10 od 19. maja 2010. godine odbijena kao neosnovana. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u obrazloženju označene presude, suprotno navodima žalbe, prvostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je i da iz utvrđenog činjeničnog stanja nesporno proizlazi da je tužilac učinio povredu radne obaveze propisanu tačkom 14a ugovora o radu, jer je u periodu od 9. jula 2004. do 5. novembra 2004. godine istakao gorivo iz rezervoara vozila tuženog kojim je tužilac obavljao prevoz putnika, a navedeno postupanje tužioca, prema oceni drugostepenog suda, samo po sebi je dovoljno za otkaz i u situaciji kada za tuženog nije nastupila šteta, jer tužilac nije savesno obavljao poverene poslove. Navedeno je i da je bez uticaja navod žalbe da je krivični postupak protiv tužioca obustavljen, jer su postupak za utvrđivanje radnopravne odgovornosti i krivični postupak dva nezavisna postupka. Drugostepeni sud je ocenio i da, suprotno navodima žalbe, nije nastupila zastarelost, odnosno da sporno rešenje nije doneto posle zakonom propisanog roka, s obzirom na to da je ovlašćeno lice tuženog o povredi i učiniocu obavešteno dopisom MUP-a od 19. novembra 2004. godine, a rešenje o otkazu ugovora o radu je doneto 8. februara 2005. godine, te nije protekao subjektivni rok za donošenje rešenja, ali ni objektivni rok od šest meseci, jer kod produžene radnje rok zastarelosti počinje da teče od poslednje izvršene radnje.

Protiv drugostepene presude tužilac je 15. oktobra 2010. godine izjavio reviziju, navodeći, između ostalog, da Apelacioni sud u Beogradu nije ocenio žalbene navode tužioca, te da se, prilikom obrazlaganja zbog čega nije nastupila zastarelost za donošenje spornog rešenja, stavio na stranu tuženog, kao i da je utvrdio da postoji protivpravno prisvajanje goriva iako ne postoji manjak kod tuženog.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 284/11 od 9. novembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 424/10 od 19. maja 2010. godine. Obrazlažući svoju odluku, revizijski sud je ocenio da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava zbog toga što je krivični postupak za istu radnju izvršenja obustavljen, a pronađeni predmeti su vraćeni. Ovo stoga, kako se navodi u obrazloženju osporene presude, jer je odgovornost za učinjenu povredu obaveze nezavisna od krivične odgovornosti, pa postupak u kome se ocenjuje zakonitost takve odluke ne zavisi od krivičnog postupka. Prema oceni revizijskog suda, kako je u toku postupka utvrđeno da je tužilac nesavesno postupao time što je istakao gorivo iz rezervoara vozila koje mu je bilo povereno kao sredstvo rada, to su pravilno nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, kada su zaključili da je, bez obzira što je gorivo vraćeno tuženom, tužilac izvršio povredu radne obaveze koja mu se stavlja na teret, te je, pravilnom primenom materijalnog prava, odbijen tužbeni zahtev tužioca. Takođe, u obrazloženju osporene revizijske presude navedeno je da razloge koje je drugostepeni sud dao u svojoj odluci, kao pravilne, potpune i osnovane, prihvata i revizijski sud.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka ranog odnosa (član 60. st. 1. i 4.).

Odredbama člana 101. stav 1. Zakona o radu(„Službeni glasnik RS“, br. 7/01 i 73/01), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, između ostalog, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu (tačka 3)) i ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom (tačka 5)). Istim zakonom bilo je propisano da otkaz ugovora o radu iz člana 101. stav 1. tač. 1) do 4), 6) i 7) poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza (član 104. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 24. februara 200 5. godine, do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 9. novembra 201 1. godine, trajao šest godina i devet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, koji je, u konkretnom slučaju, bio hitne prirode, ukazuje da postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak u određenoj meri bio činjenično i pravno složen.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnosi oca, ali i da je on svojim ponašanjem , traženjem da se odloži izvođenje predloženih dokaza, doprineo da postupak traje duže šest meseci. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da parnične stranke mogu da predlažu da se određene parnične radnje sprovedu u nekom kasnijem momentu, ali da takvo ponašanje može, objektivno, da utiče na dužinu trajanja postupka.

U pogledu postupanja sudova, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je prvostepeni sud svoju odluku dostavio parničnim strankama tek nakon osam meseci od donošenja, te je ocenio da je ovako postupanje suda, posebno u postupku koji je po svojoj prirodi hitan, nedopustivo. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je na parničnom sudu zakonska obavezu da obezbedi da se postupak sprovede bez odugovlačenja, pa je stoga, prema oceni Ustavnog suda, nezavisno od predloga parničnih stranaka za odlaganje pojedinih radnji, parnični sud morao da vodi računa o efikasnom sprovođenju postupka.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dužem trajanju predmetnog parničnog postupka nedovoljno efikasno postupanje parničnog suda. S toga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao tački 1. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnosilac ustavne žalbe ni je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje Odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemečenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je uskraćeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao i da su sudovi pogrešno primenili materijalno i procesno pravo.

S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, ali da, polazeći od člana 18. stav 3. Ustava , prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud sagledava osporenu odluku i u svetlu garancij e koja se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku ( u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku videti Odluku Ustavnog suda Už-705/12 od 28. novembra 2012. godine objavljenu na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, Ustavni sud još jednom ukazuje da treba voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke.

U predmetnom slučaju podnosilac smatra da u obrazloženju osporene revizijske presude nisu navedeni, odnosno da nisu dovoljno precizno obrazloženi razlozi zbog kojih je odbijena revizija. U pogledu navedenog, Ustavni sud ukazuje da povreda prava na pravično suđenje postoji i ukoliko u obrazloženju sudske odluke nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se ta odluka zasniva, ali i podseća na ranije izražen stav da obaveza suda da obrazloži svoju odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, što se posebno odnosi na obrazloženje odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izenti u odlukama nižestepenih sudova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, uvidom u dostavljene presude, utvrdio da su nižestepeni sudovi detaljno obrazložili stav da predmetni tužbeni zahtev treba odbiti, s obzirom na to da su, nakon sprovedenog postupka, ocenili da je sporno rešenje doneto u skladu sa odgovarajućim zakonom, kako u pogledu procedure i u okviru rokova propisanih za njegovo donošenje, te da zastarelost nije nastupila, tako i u pogledu njegove sadržine, kao i da nije bilo osnova da se tuženi u spornom rešenju poziva i na odredbu tačke 5) stava 1. člana 101. Zakona o radu, ocenivši, pri tome, da to pozivanje nije od uticaja na njegovu zakonitost. Vrhovni kasacioni sud je, prihvatajući razloge koje je u svojoj presudi izneo drugostepeni sud, odgovarajući na revizijske navode, ocenio da u provedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji ukazuje, da je drugostepeni sud pravilno ocenio žalbene navode od značaja za odluku, kao i da je materijalno pravo pravilno primenjeno. Smatrajući da je ključni argument za donošenje presude kojom je odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva - savesnost u postupanju ovde podnosioca ustavne žalbe prilikom izvršavanja poverenih poslova, revizisjki sud je, prema oceni Ustavnog suda, dao dovoljno detaljno obrazloženje zašto smatra da je predmetni tužbeni zahtev trebalo odbiti, navodeći da je u toku postupka utvrđeno da je ovde podnosilac ustavne žalbe nesavesno postupao prilikom obavljanja poverenih poslova i time izvršio povredu radne obaveze. Vrhovni kasacioni sud je, pri tome, ocenio da je odgovornost za učinjenu povredu radne obaveze nezavisna od krivične odgovornosti, kao i da za odluku parničnog suda nije od značaja to što je gorivo vraćeno tuženom. Imajući u vidu izneto Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na obrazloženu sudsku odluku.

U pogledu navoda da je do povrede prava na pravično suđenje došlo usled pogrešne primene prava, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo. Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi ustavne žalbe koji ma se ukazuje na to da je primena prava u predmetnom parničnom postupku bila proizvoljna ili arbitrerna, niti je Ustavni sud našao bilo šta što ukazuje na to su sudovi tako postupali , te je ove navode ocenio kao neosnovane. Ustavni sud je ocenio da osporena presuda sadrži jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kojim je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosi lac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na istaknutu povredu prava na rad i na sudsku zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, zajemčenih članom 60. st. 1. i 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovi navodi, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, te je, imajući u vidu navedeno, ocenio da nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 60. st. 1. i 4. Ustava.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, prava na rad i prava na sudsku zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, odlučujući kao u tački 2. izreke.

10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti