Odluka Ustavnog suda o povredi prava u sporu o bračnoj tekovini

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku o bračnoj tekovini koji je trajao preko 12 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe protiv merituma odluke odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nevenke Popović iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nevenke Popović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1716/97 (prvobitno P. 3353/98), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbacuje se ustavna žalba Nevenke Popović izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7404/10 od 8. septembra 2010. godine i presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1716/07 od 6. novembra 2009. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nevenka Popović iz Novog Sada je 2. novembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7404/10 od 8. septembra 2010. godine i presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1716/07 od 6. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi navela: da je osporeni parnični postupak vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu po njenoj tužbi radi utvrđenja i isplate po osnovu bračne tekovine i da je trajao preko 12 godina , čime joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da smatra nepravičnim osporene presude, kojima je utvrđeno da joj ne pripadaju nikakva prava na stanu u Novom Sadu koji je bio predmet spora, jer, po njenom mišljenju , sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje . Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i dosudi joj naknadu nematerijalne štete u visini najmanje 1.200.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 14320/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je, preko punomoćnika advokata, 19. maja 1998. godine pod nela O pštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv Radovana Popovića, tuženog prvog reda i Milutina Popovića, tuženog drugog reda, obojice iz Novog Sada, sa zahtevom da sud utvrdi da je tužilja po osnovu sticanja u b raku sa tuženim prvog reda stekla pravo suvlasništva na ¼ idealnog dela dvosobnog stana u ul. Narodnih heroja broj 10 u Novom Sadu, te je tuženi drugog reda dužan ovo priznati i trpeti da tužilja, po osnovu ove pravnosnažne presude, upiše ovo pravo u zemljišnim i drugim javnim knjigama i da utvrdi da je tužilja, po osnovu sticanja u braku, vangruntovni vla snik 1/3 dela na vikend kući u mestu Zagrađe kod Sutomora, što je tuženi prvog reda dužan priznati i trpeti da tužilja, po osnovu ove pravnosnažne presude, ovo svoje pravo upiše u zemljišnim i drugim javnim knjigama. Tužbom je predloženo i donošenje privremene mere.

Rešenjem prvostepenog suda P. 3353/98 od 27. maja 1998. godine izdata je privremena mera zabrane tuženom drugog reda da otuđuje i opterećuje njegov suvlasnički deo od ½ predmetnog stana u Novom Sadu do pravnosnažnog okončanja ove parnice.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu P. 3353/98 od 17. februara 2005. godine, Opštinski sud u Novom Sadu je zakazao ukupno 26 ročišta, od kojih su održana 23, dva ročišta nisu održana iz razloga na strani suda, a jedno zbog štrajka advokata.

Na ročištu 22. februara 1999. godine saslušane su parnične stranke, a tužilja je predložila saslušanje četiri svedoka. U toku postupka tužilja je predložila saslušanje još šest svedoka, a tuženi dva svedoka. Na predlog tužilje prvostepeni sud je na ročištu 17. oktobra 2002. godine odredio izvođenje građevinskog veštačenja od strane veštaka D. P. iz Novog Sada. Rešenje o određivanju veštačenja je doneto 9. juna 2003. godine, a nalaz i mišljenje veštaka su primljeni u Opštinskom sudu u Novom Sadu 19. novembra 2003. godine. Prvostepeni sud je više puta po službenoj dužnosti pribavljao podatke od nadležnih organa i službi, radi utvrđivanje činjeničnog stanja.

Tužilja je podneskom od 1. jula 2002. godine proširila i precizirala tužbeni zahtev, ističući i eventualni tužbeni zahtev, a t užbeni zahtev je konačno preciziran podneskom od 21. januara 2005. godine.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3353/98 od 17. februara 2005. godine odbijen je primarni tužbeni zahtev tužilje, a eventualni tužbeni zahtev je delimično usvojen.

Protiv ove presude tužilja je izjavila žalbu 14. aprila 2005. godine, a drugotuženi 19. aprila 2005. godine.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3168/05 od 14. febuara 2007. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3353/98 od 17. februara 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje , nalazeći da je ožalbena presuda doneta bez povreda pravila parničnog postupka, ali da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno.

U ponovnom postupku tužilja je podneskom od 29. maja 2007. godine precizirala tužbeni zahtev, a s obzirom na to d a je drugotuženi pre minuo 16. oktobra 2005. godine postupak je nastavljen prema prvotuženom.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku je održano 31. maja 2007. godine, a do donošenja prvostepene presude P. 1716/07 od 6. novembra 2009. godine, zakazano je devet ročišta, a održano sedam; dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

U ponovnom postupku izvedeno je dopunsko saslušanje dva svedoka, a na predlog tužilje na ročištu 12. septembra 2008. godine određeno je dopunsko građevinsko veštačenje putem veštaka D. S. iz Novog Sada, koji je dostavio svoj izveštaj prvostepenom sudu 12. januara 2009. godine.

Na poslednja tri ročišta postupao je novi predsednik veća, koji je na ročištu 19. maja 2009. godine na predlog tužilje odredio još jedno dopunsko veštačenje. Izveštaj vešatka je primljen u sudu 1. juna 2009. godine. Tužilja je konačno precizirala svoj tužbeni zahtev podneskom od 8. jula 2009. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1716/07 od 6. novembra 2009. godine preinačeni primarni tužbeni zahtev je delimično usvojen i obavezan tuženi da tužilji po osnovu njenog doprinosa i učešća u adaptaciji i rekonstrukciji stana u ul. Narodnih heroja broj 10, isplati iznos od 192.445 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. decembra 2008. godine pa do isplate, dok je ostatak preinačenog primarnog tužbenog zahteva odbijen, odbijeni su u celosti prvi i drugi eventualni tužbeni zahtevi, te je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv ove presude 30. decembra 2009. godine žalbe su izjavili tužilja i tuženi.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Novom Sadu je našao da je u ožalbenoj prvostepenoj presudi činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, zbog čega je i materijalno pravo delimično pogrešno primenjeno, te je na osnovu člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku, održao glavnu raspravu i doneo osporenu presudu Gž. 7404/10 od 8. septembra 2010. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom žalbu tužilje delimično usvojio i preinačio ožalbenu presudu u pobijanom odbijajućem delu primarnog tužbenog zahteva za naknadu za učešće u adaptaciji vikendice u Zagrađu i obavezao tuženog da po tom osnovu isplati tužilji iznos od 116.487,34 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. decembra 2008. godine do isplate, zatim u pobijanom odbijajućem delu eve ntualnog tužbenog zahteva, za isplatu učešća tužilje u postignutoj kupoprodajnoj ceni (ostvarenoj prodajom vikendice na Bukovačkom putu) pa je obavezao tuženog da isplati tužilji iznos od 1.250 evra , sa dom icilnom kamatom počev od 3. februara 2009. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate, kao i u odluci o troškovima postupka, pa je obavez ao tuženog da tužilji nadoknadi troškove postupka u iznosu od 290.120 dinara, dok je u preostalom pobijanom odbijajućem delu primarnog i eventualnog tuž benog zahteva žalbu tužilje odbi o i prvostepenu presudu u tom delu potvrdio (stav prvi izreke), dok je žalbu tuženog odbio i prvostepenu presudu u pobijanom usvajajućem delu potvrdio (stav drugi izreke).

Tuženi je 3. februara 2011. godine protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je povukao podneskom od 2. marta 2011. godine, a Vrhovni kasacioni sud je 16. marta 2011. godine doneo rešenje Gzz1. 125/11, kojim je konstatovao da je zahtev za zaštitu zakonitosti povučen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ust avne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe 19. maja 1998. godine, a da je postupak okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu 8. septembra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje u razumnom roku o njegovim pravima i obavezama. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja sudskog postupka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog postupka pred sudom u kojem je odlučivano o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem drugostepene presude trajao dvanaest godina , tri meseca i devetnaest dana , što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenom sporu u kome je sud trebalo da odluči o više tužbenih zahteva, a u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja izveo je obiman i složen dokazni postupak, u kome su izvedeni dokazi uvidom u dokumentaciju, pribavljanjem obaveštenja od strane nadležnih organa i službi, saslušanjem 11 svedoka, veštačenjem i dopunskim veštačenjima veštaka građevinske struke, te saslušanjem parničnih stranaka. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati dužinu osporenog postupka.

Predmet spora je nesumnjivo imao poseban značaj za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da se radilo o sporu radi utvrđivanja prava podnositeljke po osnovu bračne tekovine.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka usta vne žalbe samo u manjoj meri doprinela dugom trajanju predmetnog postupka, pri čemu se ima u vidu sledeć e: da su ročišta zakazana za 4. mart 2002. godine i 16. januar 2003. godine odložena na predlog podnositeljke, odnosno punomoćnika podnositeljke, te da je na ročištu 2. marta 2000. godine , na predlog punomoćnika stranaka , bilo odloženo saslušanje prispelih svedoka, zbog toga što stranke nisu pristupile ročištu.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud dao odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka. Neefikasno postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu u ovom postupku, koje je u suprotnosti sa obavezama suda iz člana 10. Zakona o parničnom postupku, ogleda se u više neprihvatljivo dugih perioda neaktivnosti suda, i to: periodu od skoro 11 meseci između ročišta 22. februara 1999. godine i 17. januara 2000. godine; period u od skoro devet meseci između ročišta 11. juna 2001. godine i 4. marta 2002. godine, te period u od osam ipo meseci između ročišta 31. maja 2007. godine i 14. marta 2008. godine; takođe, rešenje o određivanju građevinskog veštačenja od 9. juna 2003. godine je doneto skoro osam meseci nakon ročišta na kome je određeno veštačenje (17. oktobra 2002. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu usvojio ustavnu žalbu, kao u tački 1 . izreke.

6. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7404/10 od 8. septembra 2010. godine, kao i presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1716/07 od 6. novembra 2009. godine povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je Ustavni sud uvidom u osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7404/10 od 8. septembra 2010. godine, kojom je delimično preinačena osporena prvostepena presuda, utvrdio da drugostepena presuda sadrži iscrpno i jasno obrazloženje utvrđenog činjeničnog stanja, kao i donete odluke , koja se , po oceni Ustavnog suda, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava , Ustavni sud nalazi da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka, nezadovoljna ishodom vođenog postupka pred nadležnim redovnim sudovima, o d Ustavnog suda, u suštini traži da u ustavnosudskom postupku, kao instancioni sud, još j ednom ispita zakonitost osporenih presud a.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u sporu o bračnoj tekovini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti