Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 23 godine. Zbog neefikasnog postupanja suda, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od po 400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ružice Đorđević, Mladena Đorđevića i Zorice Tričković, svih iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ružice Đorđević, Mladena Đorđevića i Zorice Tričković i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 18/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ružica Đorđević, Mladen Đorđević i Zorica Tričković, svi iz Leskovca, podneli su , 13. juna 2013. godine, preko punomoćnika Ljiljane Petrović, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 18/10.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveli: da su kao naslednici pok. Dobrosava Đorđevića iz Leskovca preuzeli parnični postupak koji je pokrenut podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu 27. marta 1990. godine protiv Zajednice osiguranja imovine i lica „Dunav“, Beograd, radi naknade štete; da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je parnični postupak ukupno trajao više od dvadeset tri godine, što je uzrokovano nedelotvornim i neefikasnim postupanjem suda. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakli su i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškova sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 18/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1060/60) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Dobrosav Đorđević iz Leskovca podneo je 27. marta 1990. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv Zajednice osiguranja imovine i lica „Dunav“, Beograd, radi naknade štete.

Do donošenja prve presude održano je 24 ročišta na kojima su izvedeni dokazi pre svega ekonomskim veštačenjem, a potom i veštačenjem preko sudskih veštaka saobraćajne i medicinske struke i njihovim saslušanjem, dok samo jedno ročište nije održano zbog nepostojanja procesnih uslova.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1060/90 od 15. aprila 1992. godine je, u stavu prvom izreke , delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu u ukupnom iznosu od 583.740 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. aprila 1992. godine do isplate, dok je u stavu drugom izreke za preostali deo odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan, a stavom trećim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1328/92 od 23. decembra 1992. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 1060/90 od 15. aprila 1992. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Do donošenja druge presude održano je 16 ročišta na kojima su ponovo izvođeni dokazi veštačenjem preko sudskih veštaka finansijske i saobraćajne struke.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 4837/92 od 9. oktobra 2003. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade za period od 18. aprila 1988. do 31. januara 1991. godine isplati iznos od 13.503 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 1994. godine do isplate ; stavom drugim izreke je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime pretrpljenih fizičkih bolova isplati iznos od 179.600 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 94.000 dinara, na ime unakaženosti iznos od 143.520 dinara i na ime umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 264.990 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. oktobra 2003. godine do isplate, dok je stavom trećim izreke preko dosuđenog iznosa tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete odbijen kao neosnovan ; stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 180/04 od 9. februara 2004. godine ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 4837/92 od 9. oktobra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je, nakon jednog održanog ročišta , rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 686/04 od 28. juna 2004. godine prekinut postupak u ovoj parnici, usled smrti tužioca.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 30. jula 2004. godine predložio nastavak postupka u ovoj parnici.

Nakon 13 održanih ročišta i jednog neodržanog ročišta, punomoćnik tužioca je podneskom od 25. aprila 2007. godine kao zakonske naslednike, odnosno pravne sledbenike tužioca označio ovde podnosioce ustavne žalbe.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 3056/04 od 11. juna 2007. godine je utvrđeno da se tužba tužilaca smatra povučenom u smislu člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer punomoćnici parničnih stranaka, iako uredno pozvani, nisu pristupili na ročište zakazano za 11. jun 2007. godine, a izostanak nisu opravdali.

Nakon što je 14. maja 2008. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i održao još 13 ročišta, tada novoobrazovani Osnovni sud u Leskovcu je presudom P. 18/10 od 30. januara 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev tužilaca (pravnih sledbenika tužioca pok. D. Đ.) i obavezao tuženog da im naknadi štetu koju je njihov suprug, odnosno otac pretrpeo zbog oštećenja putničkog vozila i izgubljene zarade zbog nesposobnosti za rad usled teške telesne povrede zadobijene u saobraćajnoj nezgodi u iznosu od 866.488,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom u slučaju docnje po Zakonu o visini stope zatezne kamate od docnje do isplate, a stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 779/13 od 14. maja 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 18/10 od 30. januara 2013. godine u stavu prvom njene izreke u odnosu na glavni tužbeni zahtev od 866.488,60 dinara i u stavu drugom njene izreke, dok je istu presudu preinačio u stavu prvom izreke u pogledu vremena dospelosti kamate, tako što je obavezao tuženog da tužiocima isplati iznos od 866.488,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. januara 2013. godine do isplate.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 i 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 ) bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se postupak, pored ostalog, prekida kad stranka umre (član 214. tačka 1); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1)-5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci u predmetni postupak koji je započe t 27. marta 1990. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu , stupili 25. aprila 2007. godine, nakon smrti supruga i oca, te da je ovaj spor pravnosnažno okončan 14. maja 2013. godine.

Sa druge strane, iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 23 godine i dva meseca , što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radilo o relativno složenoj pravnoj stvari. Naime, sud je trebalo da utvrdi da li je osnovan tužbeni zahtev prvobitno označenog tužioca, sada pok. Dobrosava Đorđevića, za naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale usled saobraćajne nezgode u kojoj je učestvovao osiguranik tuženog. Tokom trajanja parnice, tužilac je preminu o, ali je prvostepeni sud na predlog punomoćnika tužioca za nastavak postupka i bez označavanja zakonskih naslednika tužioca nastavio sa postupkom, iako je punomoćnik tužioca tek nakon nepune tri godine po pravnosnažnom okončanju ostavinskog postupka označio zakonske naslednike tužioca. Međutim, Ustavni sud nalazi da relativna složenost činjeničn ih i pravn ih pitanja ne može biti opravdanje za trajanje ove parnice više od 23 godine, posebno ako se ima u vidu da je u odnosu na zakonske naslednike tužioca, ovde podnosioce ustavne žalbe, sud morao odlučiti samo o naknadi materijalne štete.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnosioce.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosi oci, kao i njihov punomoćnik, delimično doprineli dužni trajanja parničnog postupka, jer punomoćnik tužilaca nije pristupio ročištu zakazanom za 11. jun 2007. godine, nakon čega je sud doneo rešenje kojim se tužba tužilaca smatra povučenom, a kako je vraćanje u pređašnje stanje dozvoljeno 14. maja 2008. godine, to Ustavni sud nalazi da su podnosioci produžili trajanje parničnog postupka za 11 meseci.

Nasuprot prethodno iznetom, posmatrajući trajanje spora od momenta stupanja u parnicu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda razlog neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka, u kome su za 23 godine i dva meseca donete tri prvostepene presude, dok je u odnosu na podnosioce ustavne žalbe presuda doneta posle pet godina i devet meseci od njihovog stupanja u parnicu, a postupak je pravnosnažno okončan nakon šest godina. Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud u ovom sporu očigledno nije preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, te da je postupanje Opštinskog suda u Leskovcu dovelo do toga da je predmetni parnični postupak ukupno trajao više od 23 godine, a za podnosioce ustavne žalbe šest godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 18/10, te je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra , u dinarskoj protiv vrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno momenat stupanja u parnicu podnosilaca ustavne žalbe i njihov doprinos dužini trajanja parničnog postupka, dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i relativnu složenost predmeta. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpe li pretežno zbog neažurnog postupanja sud a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi sa troškovima za sastav ustavne žalbe koji su traženi u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić