Odbačaj neblagovremene ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu. Utvrđeno je da je žalba podneta znatno nakon isteka zakonskog roka od 30 dana od dana dostavljanja osporenog akta, čime nisu ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4703/2010
26.12.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Grozdanova iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nenada Grozdanova i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 144/05, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Grozdanov iz Beograda je 3. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Zorana Živanovića , advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi o pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 144/05.

Podnosilac navodi da je 5. marta 2003. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, radi poništaja rešenja kojim je raspoređen na radno mesto stručnog saradnika u prodavnici tuženog i radi vraćanja na rad. Nakon što je u ponovnom postupku doneta prvostepena presud a, predmet je po žalbi tuženog dostavljen Apelacionom sudu u Beogradu, koji, međutim, dve godine nije o njoj odlučio, te se nakon sedam godina i osam meseci, postupak nalazi u fazi drugostepenog odlučivanja , na koji način je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1961/11, ranije predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 144/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo 5. marta 2003. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Društvenog preduzeća ''Galenika-Klirit'' iz Zemuna , radi poništaja odluke tuženog od 21. februara 2003. godine i vraćanja na rad .

Presudom Četvrtog opštinskog sud a u Beogradu P1. 301/03 od 13. jula 2004. godine usvojen je njegov tužbeni zahtev, te je, u prvom stavu izreke, poništena kao nezakonita odluka direktora tuženog od 21. februara 2003. godine, kao i ugovor o radu broj 1384 9 od 21. februara 2003. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na prethodno radno mesto – direktor građevinskog sektora, dok je drugim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3206/04 od 2 8. decembra 200 4. godine potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je poništena kao nezakonita odluka direktora tuženog od 21. februara 2003. godine, dok je presuda ukinuta u preostalom delu stava prvog i u stavu drugom izreke, te je u tom delu predmet vraćen na ponovno suđenje.

U nastavku postupka, presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 144/05 od 1. septembra 2008. godine, prvim stavom izreke poništen je ugovor o radu broj 13849 od 21. februara 2003. godine, zaključen između tužioca i tuženog, a drugim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da rasporedi tužioca na prethodno radno mesto građevinskog direktora. Trećim stavom izreke navedene presude odlučeno je o troškovima postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2849/10 od 23. marta 2011. godine , u prvom stavu izreke odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 144/05 od 1. septembra 2008. godine u prvom i trećem stavu izreke, dok je drugim i trećim stavom izreke odlučeno o troškovima žalbenog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku , koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i osam meseci , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu 5. marta 2003. godine pa do okončanja parničnog postupka .

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe 5 . marta 200 3. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2849/10 od 23. marta 2011. godine kojom je postupak pravnosnažno okončan prošlo više od osam godina.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava , konstatovao da navedena dužina trajanja postupka ukazuje da osporeni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a , pre svega , od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Tokom postupka zakazano je 12 ročišta, od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Od početka postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja donete su dve prvostepene i dve drugostepene presude.

Prema oceni Ustavnog suda, u parničnom postupku nisu postavljena složena pravna pitanja. Sagledavajući činjenice i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud nalazi da složenost predmeta spora ne može da opravda osmogodišnje trajanje parničnog postupka iz radnih odnosa, koji po zakonu mora biti hitan.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku , jer je u pitanju bio radni spor zbog raspoređivanja podnosioca sa mesta građevinskog direktora na radno mesto stručnog saradnika u prodavnici. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo duž em trajanj u postupka pred sudom , s obzirom na to da je aktivno učestvovao u postupku i nije zloupotrebljavao svoj procesni položaj .

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju postupka je neažurno postupanje sudova koji više puta tokom parnice nisu bili dovoljno aktivni. Pre svega, prvostepeni sud je, postupajući u ponovnom postupku, nakon što mu je 21. januara 2005. godine dostavljena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3206/04 od 28. decembra 2004. godine, prvo ročište zakazao posle više od dve godine (7. februara 2007 . godine), a potom je nastavio da ročišta zakazuje na svaka tri meseca, dok je između ročišta održanih 17. maja 2007. godine i 3. oktobra 2007. godine proteklo pet meseci, odnosno devet meseci između ročišta održanih 21. decembra 2007. godine i 1. septembra 2008. godine. Takođe, iako su, radi odlučivanja o žalbi tuženog, spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu 15. januara 2009. godine, Apelacioni sud u Beogradu je o žalbi odlučio nakon više od dve godine.

Na dužinu trajanja konkretnog radnog spora uticala je i okolnost što se prvostepeni sud nije u dovoljnoj meri starao da obezbeđenjem veće koncentracije dokaza na istom ročištu spreči odugovlačenje parnice, te je , između ostalog, na više ročišta izvodio dokaz sasluša njem tužioca u svojstvu pa rnične stranke, kao i zakonskog zastupnika tuženog.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je neažurno postupanje suda u najvećoj meri dovelo do toga da je parnični postupak trajao osam godina , čime se znatno odstupilo od standarda hitnosti. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbačaj neblagovremene ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti