Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog dvanaestogodišnjeg trajanja upravnog postupka za izdavanje upotrebne dozvole. Konstatovana je povreda prava na suđenje u razumnom roku usled neefikasnog postupanja upravnih organa i sudova, te je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4704/2015
18.05.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Sensal“ d.o.o. Čačak, u stečaju , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „Sensal“ d.o.o. Čačak, u stečaju , i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Gradskom upravom za urbanizam grada Čačka (ranije Odeljenje za urbanizam, stambene i komunalne delatnosti opštine Čačak) u predmetu broj 358-185/2003-10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Sensal“ d.o.o. Čačak, preko zakonskog zastupnika Snežane Mirković iz Čačka, podnelo je Ustavnom sudu , 17. jula 201 5. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji je vođen pred Gradskom upravom za urbanizam grada Čačka u predmetu broj 358-185/2003-10. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, na pravno sredstvo i na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 26/16 od 14. oktobra 2016. godine otvoren stečajni postupak nad podnosiocem ustavne žalbe, te je, imajući u vidu odredbu člana 74. stav 1. Zakona o stečaju, pribavio od stečajnog upravnika Slobodana Zoćevića izjašnjenje o tome da ostaje pri ustavnoj žalbi k oju je izjavio podnosilac preko ranijeg zakonskog zastupnika.

U ustavnoj žalb i se detaljno iznosi tok osporenog upravnog postupka, u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca i privrednog društva „S.“ a.d, Čačak , za izdavanje upotrebne dozvole, koji je započeo 2003. godine i „neopra vdano“ trajao 12 godina.

Podnosilac ustavne žalbe dalje ističe: da je nadležni organ „bio u obavezi“ da, na osnovu člana 161. tad a važećeg Zakona o planiranju i izgradnji, jednim rešenjem odobri naknadno izvedene radove i izda upotrebnu dozvolu“, jer su investitori dostavili sve što je potrebno za izdavanje takvog rešenja; da je „u startu trebalo samo odlučiti da li je G.S. stranka u postupku“; da je u toku postupka ukazivao na to da G. S. nema aktivnu legitimaciju za učešće u postupku, ali da je Upravni sud to utvrdio tek u presudi kojom je postupak okončan.

U ustavnoj žalbi se povreda prava na „pravičnu zaštitu“, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo obrazlaže time da su prvostepeni organ i Upravni sud „ potpuno ignorisali“ član 160. Zakona o planiranju i izgradnji, što je podnosiocu proizvelo kasnije dodatne troškove za tehnički pregled i prijem spornog objekta . Takođe se ukazuje da podnosilac „zbog kontinuirane opstrukcije u ostvarivanju svojih prava “ već 12 godina trpi nenadoknadivu štetu, a da G.S. sporni objekat izdaje sve vreme i ubira prihode.

Ustavnom žalbom se traži od Ustavnog suda da utvrdi povredu označenih prava, kao i naknadu štete podnosiocu „za svaku godinu trajanja postupka po 200 evra“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Odeljenja za urbanizam, stambene i komunalne delatnosti opštine Čačak (dalje u tekstu: prvostepeni organ) broj 351-361/2002-10 od 8. novembra 2002. godine odobreno je investitoru privrednom društvu „S.“ a.d, Čačak , i podnosiocu ustavne žalbe izvođenje radova na rekonstrukciji tržnog centra označenog u rešenju i dogradnju dela prizemlja, ukupne površine 10 6,05 m2. Rešenjem istog organa od 29. oktobra 2003. godine, koje je postalo pravnosnažno 15. novembra 2003. godine, naknadno su odobreni predmetni radovi izvedeni na površini od 137,98 m2 (stav 1. dispozitiva ) i obavezani investitori da tom organu podnesu zahtev za tehnički pregled izvedenih radova u cilju dobijanja odobrenja za upotrebu objekta (stav 2. dispozitiva) .

Podnosilac ustavne žalbe i privredno društvo „S.“ a.d, Čačak , podneli su 27. oktobra 2003. godine „zahtev za tehnički pregled i upotrebnu dozvolu“, a 12. novembra 2003. godine dostavili su nadležnom organu podnesak označen kao „dopuna zahteva za izdavanje upotrebne dozvole“, u kome su naveli da , nakon donošenja rešenja 29. oktobra 2003. godine, traže upotrebnu dozvolu na osnovu glavnog projekta izvedenog stanja i izdatih saglasnosti.

Rešenjem prvostepenog organa broj 358-185/2003-10 od 24. novembra 2003. godine, donetim na osnovu člana 122. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03) , povereno je institutu „Kirilo Savić“ iz Beograda obrazovanje komisije za vršenje tehničkog pregleda predmetnog rekonstruisanog objekta, u cilju izdavanja odobrenja za upotrebu objekta. Podnosilac ustavne žalbe je u žalbi kojom je pobijao navedeno rešenje istakao, pored ostalog, da je prvostepeni organ pogrešno poverio institutu „Kirilo Savić“ iz Beograda obrazovanje komisije za vršenje tehničkog pregleda predmetnog objekta, budući da su rešenjem od 29. oktobra 2003. godine naknadno odobreni izvedeni radovi, te je, saglasno odredbama člana 161. Zakona o planiranju i izgradnji, trebalo istim rešenjem izdati odobrenje za izgradnju i upotrebnu dozvolu.

Rešenjem Ministarstva urbanizma i građevina od 4. februara 2004. godine, kojim je odlučeno o žalbi podnosioca ustavne žalbe , poništeno je rešenje prvostepenog organa od 24. novembra 2003. godine (stav 1.) i odobrena upotreba spornog objekta (stav 2.) . Drugostepeni organ je, pozivajući se na odredbe člana 161. Zakona o planiranju i izgradnji, ocenio da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za izdavanje upotrebne dozvole, jer su investitori pribavili projekat izvedenog objekta, sa potvrdom o izvršenoj tehničkoj kontroli, rešili imovinsko-pravne odnose i regulisali međusobne odnose sa JP „Gradac“ , Čačak, te im je na osnovu navedene dokumentacije izdato naknadno odobrenje za izgradnju 29. oktobra 2003. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 1031/04 od 15. juna 2006. godine uvažena je tužba G.S. i poništeno pobijano drugostepeno rešenje, jer je utvrđeno da je tuženi organ propustio da odluči o žalbi tužioca podnetoj protiv prvostepenog rešenja od 24. novembra 2003. godine. Nadležno ministarstvo je u izvršenju navedene presude donelo rešenje od 18. oktobra 2006. godine, istog dispozitiva kao u rešenju od 4. februara 2004. godine. U obrazloženju rešenja je ocenjeno da je žalba G.S. neosnovana, jer to lice nije izjav ilo žalbu protiv rešenja o naknadnom odobrenju izvedenih radova od 29. oktobra 2003. godine, a u spisima predmeta nema dokaza da je doneta međupresuda kojom se „utvrđuje da imenovano lice ima osnov za utvrđivanje“ da je vlasnik prostora za koji se traži izdavanje upotrebne dozvole, u alikvotnom delu koji će biti naknadno određen.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6266/06 od 9. aprila 2008. godine uvažena je tužba G.S. i poništeno drugostepeno rešenje od 18. oktobra 2006. godine. Taj sud je najpre utvrdio da je tuženi organ propustio da dispozitivom pobijanog rešenja odluči o žalbi G.S. Takođe je ocenio da se ne može prihvatiti stanovište tuženog organa da je dokumentacija na osnovu koje je izdato naknadno odobrenje za izgradnju dovoljna za izdavanje upotrebne dozvole, jer je uz zahtev podnet 27. oktobra, a dopunjen 13. novembra 2003. godine, priloženo samo rešenje kojim se podnosiocu ustavne žalbe dozvoljava priključak na vodovodnu i kanalizacionu mrežu, te rešenje o elektroenergetskoj saglasnosti, bez druge dokumentacije na osnovu koje bi se mogao izvesti zaključak da rekonstruisani i dograđeni deo objekta ispunjavaju propisane uslove za korišćenje. Tuženi organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje od 21. avgusta 2009. godine, sa dispozitivom kao u rešenju od 4. febru ara 2004. godine (st. 1. do 3.), s tim što je dodat stav 4, kojim je odbijena kao neosnovana žalba G.S . izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 24. novembra 2003. godine. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, ocenjeno da činjenica da je u toku postupak za utvrđivanje prava svojine na predmetnom objektu nije od uticaja na rešenje ove upravne stvari, jer se izdavanjem upotrebne dozvole ne dira u eventualno pravo svojine žalioca G.S, već se istom u tvrđuje da je objekat podoban za upotrebu.

Presudom Upravnog suda U. 12506/10 od 3. februara 2011. godine uvažena je tužba G.S. i poništeno drugostepeno rešenje od 21. avgusta 2009. godine. Upravni sud je u obrazloženju presude naveo: da je tuženi organ propustio da u uvodu pobijanog rešenja navede o čijim je žalbama rešavao ; da je prvostepeni organ pre donošenja rešenja od 29. oktobra 2003. godine samo utvrđivao da li naknadno izvedeni radovi ispunjavaju uslove za izdavanje odobrenja za izgradnju, a ne i za korišćenje objekta , te je obavezao investitore da podnesu zahtev za tehnički pregled izvedenih radova; da pobijano rešenje, u delu kojim je izdata upotrebna dozvola, nema sadržinu propisanu odredbama člana 125. st. 1, 3, 4. i 5. Zakona o planiranju i izgradnji. Nadležno ministarstvo je , postupajući po primedbama Upravnog suda, donelo rešenje od 10. marta 2011. godine, kojim je odbilo kao neosnovane žalbe podnosioca ustavne žalbe i G.S, ocenjujući da odredbe člana 161. Zakona o planiranju i izgradnji ne isključuju izvođenje tehničkog pregleda kao jednog od dokaza za utvrđivanje ispunjenosti uslova za korišćenje objekta.

Rešenjem Gradske uprave za urbanizam grada Čačka od 20. maja 2011. godine povereno je d.o.o. „Nišprojekt-projektovanje“, Niš , obrazovanje komisije za vršenje tehničkog pregleda rekonstruisanog objekta, u cilju izdavanja odobrenja za upotrebu predmetnog objekta (stav 1.); oglašeno je ništavim rešenje od 24. novembra 2011. godine (stav 6.); produžen je podnosiocu ustavne žalbe rok za dostavljanje dokaza u upravnom postupku izdavanja upotrebne dozvole za dodatnih 15 dana, računajući od pravnosnažnosti tog rešenja (stav 7.). U obrazloženju rešenja je navedeno da je institut „Kir ilo Savić“ iz Beograda obavestio taj organ da nije u mogućnosti da obavi tehnički pregled u predviđenom roku i tražio da se odredi drugo pravno lice. Podnosilac ustavne žalbe navedeno rešenje nije osporavao žalbom, a rešenjem nadležnog ministarstv a od 18. jula 2011. godine odbijena je kao neosnovan a žalb a G.S. i zjavljena protiv tog rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 8772/11 od 9. aprila 2013. godine uvažena je tužba G.S, poništeno drugostepeno rešenje od 18. jula 2011. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovni postupak i odlučivanje. Upravni sud je našao da pobijana odluka ne sadrži jasne razloge za ocenu da je G.S. aktivno legitimisan za podnošenje žalbe, jer se iz obrazloženja rešenja ne vidi da je imenovani učestvovao u postupku izdavanja građevinske dozvole, u kom slučaju bi imao pravni interes da učestvuje u postupku izdavanja upotrebne dozvole. Takođe je navedeno da je ostalo sporno da li tužilac može da učestvuje u određivanju koje će pravno lice vršiti tehnički pregled, imajući u vidu da investitor obezbeđuje te troškove, a da se iz pobijanog rešenja ne može zaključiti da je tužilac investitor ili vlasnik predmetnog objekta. Uvažavajući primedbe Upravnog suda, nadležno ministarstvo je u izvršenju navedene presude donelo zaključak od 7. avgusta 2013. godine, kojim je odbacilo žalbu G.S. izjavljenu protiv rešenja Gradske uprave za urbanizam grada Čačka od 20. maja 2011. godine. Presudom Upravnog suda U. 19185/13 od 5. juna 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je G.S. pobijao zakonitost navedenog zaključka.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od odred be člana 32. stav 1 . Ustava, kojom se , pored ostalog, garantuje pravo na pravično suđenje . Stoga Ustavni sud postojanje povrede označenog prava Evropske konvencije ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda o ustavnoj žalbi izjavljenoj zbog povrede označenih prava, od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) .

Članom 61. Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je predviđeno da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen. Ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude. Nadležni organ je pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka .

Odredbom člana 63. stav 1. navedenog zakona bilo je predviđeno da a ko nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta. Ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu.

Odredbama člana 70. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS “, broj 111/09) propisano je da a ko nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i sam rešiti upravnu stvar presudom, osim ako to nije moguće zbog prirode te stvari ili je inače puna jurisdikcija zakonom isključena. Slično zakonsko rešenje sadržao je i član 62. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 47/03) , u tekstu koji je bio na snazi na dan podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe za izdavanje upotrebne dozvole, bilo je propisano: da tehnički pregled objekta za koje je odobrenje za izgradnju izdala opštinska, odnosno gradska uprava, vrši komisija koju obrazuje ta uprava ili preduzeće, odnosno drugo pravno lice (član 122. stav 4.); da organ nadležan za izdavanje odobrenja za izgradnju izdaje upotrebnu dozvolu u roku od sedam dana od dana prijema nalaza komisije kojim je utvrđeno da je objekat podoban za upotrebu (član 125. stav 2.); da se u potrebna dozvola izdaje za ceo objekat ili za deo objekta koji predstavlja tehničko-tehnološku celinu i može se kao takav samostalno koristiti ili je za građenje tog dela objekta izdato posebno odobrenje za izgradnju (član 125. stav 3.); da u potrebna dozvola sadrži i garantni rok za objekat i pojedine vrste radova utvrđene posebnim propisom (član 125. stav 6.); da vlasnik objekta izgrađenog, odnosno rekonstruisanog bez građevinske dozvole, uz zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju prilaže naročito – projekat izvedenog objekta , dokaz o pravu svojine na objektu i dokaz o uređivanju međusobnih odnosa sa organom, odnosno organizacijom koja uređuje građevinsko zemljište (član 161. stav 1.); da k ad opštinska, odnosno gradska uprava utvrdi da objekat koji se koristi, odnosno objekat čija je izgradnja završena bez građevinske dozvole, ispunjava propisane uslove za građenje i korišćenje, odobrenje za izgradnju i upotrebnu dozvolu može izdati jednim rešenjem (član 161. stav 2.) .

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku koji se vodio po njegovom zahtevu za izdavanje upotrebne dozvole dograđenog i rekonstruisanog objekta.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Odeljenja za urbanizam, stambene i komunalne delatnosti opštine Čačak broj 358-185/2003-10 mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji je pokrenut 27. oktobra 2003. godine, zahtevom za tehnički pregled i izdavanje upotrebne dozvole i koji je okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 19185/13 od 5. juna 2015. godine.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je imao u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji vode postupak, kao i od značaja istaknutog prava za podnosioca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom postupk u nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, jer je nadležni organ bio dužan da ovlašćenom pravnom licu poveri obrazovanje komisij e za vršenje tehničkog pregleda spornog objekta , te izda upotrebnu dozvolu, ako komisija nađe da je objekat podoban za upotrebu.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on kao suinvestitor imao pravni i materijalni interes da mu nadležni organ iz da odobrenje za upotrebu spornog objekta.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da su prvostepeni i drugostepeni organ uprave u roku propisanom zakonom doneli odluku o predmetnom zahtevu, odnosno o žalbi podnosioca ustavne žalbe, ali da su u upravnim sporovima vođenim u daljem toku postupka poništena četiri konačn a rešenj a nadležnog ministarstva zbog procesnih nedostataka u postupku odlučivanja o žalbama G.S. izjavljenim protiv rešenja prvostepenog organa. Ustavni sud, s tim u vezi, napominje da je Evropski sud za ljudska prava na stanovištu da ponavljanje takvih naloga u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (videti mutatis mutandis, presudu Wierciszewska protiv Poljske , br oj 41431/98, stav broj 46. od 25. novembra 2003. godine). Ustavni sud, takođe, ističe da je Vrhovni sud Srbije imao mogućnost da, zbog postupanja nadležnog organ a protivno pravnom shvatanju suda izraženom u presudama U. 1031/04 od 15. juna 2006. godine i U. 6266/06 od 9. aprila 2008. godine, poništi osporeni akt i sam reši upravnu stvar presudom, koja bi zamenila poništeno prvostepeno rešenje o poveravanju obrazovanja komisije za vršenje tehničkog pregleda . Takođe, ni Upravni sud navedeno ovlašćenje nije koristio u postupku donošenja presud a U. 12506/10 od 3. februara 2011. godine i U. 8772/11 od 9. aprila 2013. godine, već je p oništavao pobijane akte i predmet vraća o tuženom organu na ponovno odlučivanje.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, Ustavni sud je najpre konstatovao da je drugostepeni organ, odlučujući o žalbi podnosioca, meritorno rešio upravnu stvar odobravanjem upotrebe spornog objekta, te je u najvećem delu osporenog postupka podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo zainteresovano g lic a u upravnim sporovima u kojima se odlučivalo o tužbama G.S. Zbog toga podnosilac nije imao mogućnost da zahteva donošenje presude u sporu pune jurisdikcije, niti je u periodu od 9. aprila 2008. do 21. avgusta 2009. godine imao na raspolaganju procesnopravno sredstvo za ubrzanje postupka, budući da je donošenje upravnog akta u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 6266/06 od 9. aprila 2008. godine mogao tražiti samo G.S, kao stranka o čijoj je tužbi odlučeno navedenom presudom. Mutatis, mutandis, Ustavni sud je takvo stanovište izrazio u Odluci Už- 1943/2013 od 13. januara 2016. godine.

Ustavni sud, takođe, konstat uje da je r ešenjem prvostepenog organa od 29. oktobra 2003. godine – kojim su naknadno odobreni izvedeni radovi, podnosilac ustavne žalbe obavezan da tom organu podnese zahtev za tehnički pregled, u cilju dobijanja odobrenja za upotrebu objekta. Ovaj sud je imao u vidu da je odredbom člana 161. stav 2. tada važećeg Zakona o planiranju i izgradnji bila predviđena mogućnost da nadležni organ uprave jednim rešenjem izda odobrenje za izgradnju i upotrebnu dozvolu , ako je utvrdio da objekat koji se koristi, odnosno objekat čija je izgradnja završena bez građevinske dozvole, ispunjava propisane uslove za građenje i korišćenje . Ustavni sud, s tim u vezi, ističe da podnosilac ustavne žalbe nije podneo žalbu protiv rešenja od 29. oktobra 2003. godine, kojim je, pored ostalog, obavezan da podnese zahtev za tehnički pregled izvedenih radova u cilju dobijanja odobrenja za upotrebu objekta. Umesto toga, podnosilac je u osporenom postupku pobijao rešenje prvostepenog organa od 24. novembra 2003. godine, tražeći da nadležni organ bez tehničkog pregleda izda upotrebnu dozvolu za sporni objekat kojim je udovoljeno njegovom inicijalnom zahtevu za vršenje tehničkog pregleda, iako je navedeno rešenje doneto na osnovu pravnosnažnog rešenja od 29. oktobra 2003. godine. Ustavni sud, međutim, ocenjuje da navedenim ponašanjem podnosilac nije doprineo produženju osporenog postupka, jer je, osim njega, žalbu protiv prvostepenog rešenja od 24. novembra 2003. godine izjavio i G.S, za koga je, nakon pet vođenih upravnih sporova, posle 11 godina utvrđeno da nema aktivnu legitimaciju za učešće u osporenom postupku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u upravnom postupku koji je vođen pred Gradskom upravom za urbanizam grada Čačka (ranije Odeljenje za urbanizam, stambene i komunalne delatnosti opštine Čačak) u predmetu broj 358-185/2003-10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je prevashodno imao u vidu dugo trajanje osporenog postupka . Ustavni sud je, takođe, uzeo u obzir praksu ovog suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažnim rešenjem nadležnog organa obavezan da podnese zahtev za vršenje tehničkog pregleda i da je njegov zahtev usvojen, te da podnosilac nije osporavao rešenje Gradske uprave za urbanizam grada Čačka od 20. maja 2011. godine, kojim je ovlašćenom pravnom licu povereno obrazovanje komisije za vršenje tehničkog pregleda, Ustavni sud ocenjuje da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravn e razlog e za tvrdnju o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo vezuje za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te nije posebno ispitivao ustavnu žalbu sa stanovišta označenih prava zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava.

8. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti