Odbačaj ustavne žalbe zbog neosnovanosti i neblagovremenosti u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu. Deo žalbe protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda je neosnovan jer se zasniva na pogrešnom tumačenju zakona. Deo protiv nižestepenih presuda je neblagovremen, jer je rok za žalbu tekao od drugostepene odluke, pošto je vanredni pravni lek bio nedozvoljen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Mihajlovića iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Mihajlovića iz Velike Plane je 3. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Milivoja M. Nedeljkovića, advokata iz Velike Plane, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci. Podnosilac ustavne žalbe nije naveo Ustavom zajemčena prava ili slobode za koje smatra da su mu povređena, odnosno uskraćena osporenim aktima.
       
U ustavnoj žalbi se navodi da se prvostepena i drugostepena presuda ne zasnivaju na činjenicama na kojima je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac zasnovao svoj zahtev, „već na činjenici koje sudovi proizvoljno i neutemeljeno shvataju da su one činjenični opis tužbe i tužbenog zahteva što predstavlja bitnu povredu Zakona o parničnom postupku... zbog čega je i samo presuđenje nezakonito“. U odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, podnosilac ustavne žalbe iznosi svoje tumačenje zakonskih razloga iz kojih stranka može izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti u parničnom postupku, nakon obaveštenja javnog tužioca da neće podneti ovaj vanredni pravni lek, zaključujući da su razlozi koje je sud naveo u obrazloženju rešenja kojim je odbacio podneti zahtev za zaštitu zakonitosti „suprotni smislu i duhu zakona“, te da ovakvim rešenjem Vrhovni kasacioni sud „ukida zakonski propis ... i onemogućava stranki zakonsko i ustavno pravo da svoj položaj parnične stranke štiti ...“.
   
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
   
Odredba čl. 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi čl. 170. Ustava, dok je odredbom člana 84. stav 1. ovog Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
   
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti izjavljenom protiv presude Drugog oštinskog suda u Beogradu P. 7427/07 od 25. juna 2008. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2839/09 od 16. juna. 2009. godine, doneo osporeno rešenje Gzz. 438/10 od 2. septembra 2010. godine kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju ovog rešenja se navodi da izjavljeni zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen, jer nije podignut zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, a zbog drugih procesnih povreda, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ovaj vanredni pravni lek se ne može izjaviti.
       
4. Saglasno odredbi člana 417. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" broj 111/09), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih akata, zahtev za zaštitu zakonitosti mogao se podići samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupila iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog Zakona, dakle ako je protivno odredbama ovog zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, u smislu člana 3. stav 3. Zakona. Pri tome, u pogledu razloga zbog kojih se može podneti ovaj vanredni pravni lek, Zakon ne pravi razliku u zavisnosti od toga da li ga podnosi javni tužilac ili neposredno stranka.

5. Kako se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe vezane za osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 438/10 od 2. septembra 2010. godine zasnivaju na njegovom pogrešnom tumačenju odredaba Zakona o parničnom postupku, to je Ustavni sud utvrdio da takve tvrdnje ne mogu biti ustavnopravno utemeljen osnov za izjavljivanje ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakon utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
   
6. Prema pravnom stavu Ustavnog suda prethodno izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti u parničnom postupku nije uslov za podnošenje ustavne žalbe, ali ako je stranka koristila ovaj vanredni pravni lek blagovremenost ustavne žalbe se ceni u odnosu na donošenje odluke po podnetom zahtevu, ali samo pod uslovom da je zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen iz razloga i na način propisan Zakonom o parničnom postupku. U suprotnom, smatraće se da su pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe iscrpljena donošenjem odluke kojom je parnični spor pravosnažno okončan, te se i blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan kada je podnosilac primio drugostepenu sudsku odluku.
       
Kako je u konkretnom slučaju podneti zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca ustavne žalbe odbačen kao nedozvoljen, Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe počeo je da teče od dana kada je podnosiocu dostavljena osporena presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 2839/09 od 16. juna. 2009. godine. Pošto je podnosilac navedenu presudu nesporno primio pre 3. decembra 2009. godine kada je izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti, a ustavnu žalbu je podneo tek 3. novembra 2010. godine, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu u delu kojim su osporene presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7427/07 od 25. juna 2008. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 2839/09 od 16. juna. 2009. godine, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
       
7. Imajući u vidu razloge odbačaja, Ustavni sud nije ustavnu žalbu dostavljao na uređenje, iako ona ne sadrži sve elemente propisane odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu.
       
8. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević