Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedopustivosti
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja u postupku radi smetanja državine. Deo žalbe koji se odnosio na meritornu odluku odbačen je kao neblagovremen, a deo koji se odnosio na odbijanje predloga za ponavljanje postupka kao nedopustiv.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepečvić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Verice Osmanović iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Verice Osmanović izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 7662/05 od 25. jula 2007. godine i rešenja Višeg suda u Nišu Gž. 226/10 od 3. februara 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Verica Osmanović iz Niša podnela je Ustavnom sudu 2. novembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo jednog od tuženih u parničnom postupku radi smetanja državine koji je pred Opštinskim sudom u Nišu vođen u predmetu P. 7662/05, a koji je pravnosnažno okončan rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 335/08 od 7. februara 2008. godine. Drugostepenim rešenjem je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno osporeno rešenje Opštinskog suda u Nišu P. 7662/05 od 25. jula 2007. godine.
Podnositeljka ustavne žalbe je podnela predlog za ponavljanje pravosnažno okončanog parničnog postupka koji je Opštinski sud u Nišu, rešenjem P. 7662/05 od 24. avgusta 2009. godine, odbio kao neosnovan.
Viši sud u Nišu je osporenim rešenjem Gž. 226/10 od 3. februara 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenu protiv prvostepenog rešenja o odbijanju predloga za ponavljanje postupka i potvrdio prvostepeno rešenje.
4. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre ističe da je stav Suda da se pod jedinstvenim parničnim postupkom podrazumeva postupak koji se vodio pred prvostepenim sudom i drugostepenim sudom, kao i postupak koji je vođen po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, kada je izjavljivanje ovih vanrednih pravnih sredstava u konkretnom slučaju bilo dozvoljeno prema odredbama Zakona o praničnom postupku i kada su bila izjavljena na način i pod uslovima propisanim tim zakonom. Dakle, stav Ustavnog suda je da postupak koji se vodi po predlogu za ponavljanje parničnog postupka po svojoj prirodi ne predstavlja sastavni deo, niti nastavak okončanog parničnog postupka, te stoga sa njim ne čini jedinstvenu celinu., jer cilj ovog postupka i jeste da se nakon pravosnažnog okončanja parnice u istoj pravnoj stvari, među istim strankama, postupak ponovi.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je parnični postupak koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Nišu P. 7662/05 i postupak za ponavljanje ovog postupka, a u kome je doneto osporeno rešenje Višeg suda u Nišu Gž. 226/10 od 3. februara 2010. godine, posmatrao kao odvojene postupke, te je u odnosu na svaki od njih posebno cenio ispunjenost uslova za postupanje po ustavnoj žalbi.
5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom se osporava rešenje Opštinskog suda u Nišu P. 7662/05 od 25. jula 2007. godine koje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 335/08 od 7. februara 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe drugostepeno rešenje, kao sudsku odluku po poslednjem izjavljenom pravnom sredstvu od koje se, saglasno odredbama Zakona o Ustavnom sudu, računa blagovremenost ustavne žalbe, svakako primila pre 7. februara 2009. godine, kada je podnela predlog za ponavljanje postupka parničnog postupka vođenog radi smetanje državine. Kako je ustavna žalba izjavljena 2. novembra 2010. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, to je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog zakona.
U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se osporava rešenje Višeg suda u Nišu Gž. 226/10 od 3. februara 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da se osporenim rešenjem nije odlučivalo o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjene procesne pretpostavke za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka vođenog radi smetanje državine. Imajući u vidu navedeno, osporeno rešenje ne može se, ratione materiae, dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
6. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević