Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Povrede su nastale zbog proizvoljne primene prava od strane redovnih sudova i trajanja parničnog postupka dužeg od osam godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Veliše Todorovića iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Veliše Todorovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 5351/02, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Veliše Todorovića i utvrđuje da je presud ama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2026/10 od 8. decembra 2010. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5351/02 od 19. decembra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2026/10 od 8. decembra 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5351/02 od 19. decembra 2008. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Veliša Todorović iz Beograda je 2. februara 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunio podnescima od 16. februara 2011. godine i 28. januara 2013. godine, protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2026/10 od 8. decembra 2010. godine i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5351/02 od 19. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istom odredbom Ustava, u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5351/02.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi : da je osporeni parnični postupak trajao sedam godina, u kom vremenskom periodu se sud bavio razjašnjenjem samo jednog pravnog pitanja - utvrđivanjem pravnog sledbenika tužene; da je na taj način povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je u pitanju spor iz radnog odnosa; da se nezavisnost i nepristrasnost sudova, u konkretnom slučaju, dovodi u pitanje, s obzirom na to da su sudovi svoje odluke obrazlagali činjenicama i zasnivali na dokazima na kojima to nisu mogli; da je Ugovor o osnivanju "Agencije za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore" d.o.o. materijalni dokaz koji potvrđuje da je ova agencija preuzela celokupnu imovinu nekadašnje Savezne uprave za kontrolu letenja (u daljem tekstu: SUKL), te da između novoosnovane Agencije i SUKL postoji pravni kontinuitet; da su sudovi, uprkos tome, odbili njegov tužbeni zahtev, nalazeći da je pravni sledbenik SUKL zapravo Republika Srbija, a ne novoosnovana Agencija; da je podnosilac, kao zaposleni u SUKL, imao direktna saznanja da je navedena Agencija preuzela sve ono što je koristila bivša SUKL; da je zakonski zastupnik prvobitno označene tužene Republike Srbije, u podnesku od 21. juna 2004. godine, istakao da je Agencija jedino legitimisana u ovoj pravnoj stvari; da se i u rešenju Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1185/06 od 18. oktobra 2006. godine, kojim je ukinuto rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5351/02 od 3. juna 2005. godine, navodi da Agencija nije preuzela samo poslove ranije SUKL, već i obaveze, te da se ne dovodi u pitanje tačnost pasivne legitimacije tužene Agencije; da podnosilac svojim podneskom nije preinačio tužbu i tako odustao od zahteva prema tuženoj Republici Srbiji, već da je pored prvobitno označene tužene Republike Srbije, tužbu proširio i na tuženu Agenciju za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu povređena prava iz člana 32. stav 1. Ustava, poništi osporene presude i predmet "vrati u pređašnje stanje po rešenju Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1185/06 od 18. oktobra 2006. godine". U dopuni ustavne žalbe od 16. februara 2011. godine podnosilac je istakao zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u visini neisplaćenog kontrolorskog dodatka za period od 1. januara 1994. godine do 17. marta 1999. godine, a u dopuni od 28. januara 2013. godine izričito je postavio i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ovog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5351/02 i osporene odluk e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 23. oktobra 2002. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Četvrti opštinski sud) tužbu protiv tužene SUKL, radi isplate neisplaćenog kontrolorskog dodatka po rešenju VP 1168 Beograd Up. 62-1 od 26. decembra 2000. godine. Predmet je dobio broj P. 5351/02.

Nakon prijema tužbe, Četvrti opštinski sud je dopisima od 26. novembra 2002. godine i 21. maja 2003. godine, pozivao tužioca da dostavi još jedan primerak tužbe. Iz tog razloga je nalog tuženoj za dostavu odgovora na tužbu dostavljen tek 28. maja 2003. godine. Tužena je odgovor na tužbu dostavila 29. septembra 2003. godine, te je prvo ročište za glavnu raspravu održano 23. decembra 2003. godine, na kome je od zakonskog zastupnika tužene zatražen izveštaj o neto primanjima tužioca u periodu iz tužbe. S obzirom da zakonski zastupnik tužene nije postupio po nalogu suda, ročište zakazano za 9. januar 2004. godine nije održano. Podneskom od 15. marta 2004. godine, zakonski zastupnik tužene je obavestio sud da ima saznanja da je SUKL sada registrovana kao "Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore" d.o.o. (u daljem tekstu: Agencija), kao zasebno pravno lice. Na ročištu održanom 17. marta 2004. godine, tužilac je kao tuženu stranu označio Agenciju i predložio izvođenje dokaza ekonomsko – finansijskim veštačenjem. Angažovani veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 22. aprila 2004. godine.

Podnescima od 8. aprila i 9. novembra 2004. godine, punomoćnik tužene Agencije je istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije i upozorio da tužena Agencija nije dala svoj pristanak za stupanje u parnicu umesto prvobitne tužene.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 9. novembar 2004. godine odloženo je radi izjašnjenja stranaka o dopunskom nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko – finansijske struke, a naredno ročište određeno za 21. januar 2005. godine, odloženo je radi izjašnjenja tužioca o podnesku punomoćnika tužene. Podneskom od 15. marta 2005. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev, saglasno nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko – finansijske struke.

Na ročištu održanom 3. juna 2005. godine sud je doneo rešenje da se ne dozvoljava preinačenje tužbe kojim je umesto prvobitne tužene, kao tužena označena Agencija. Pismeni otpravak ovog rešenja tužiocu je uručen 22. avgusta 2005. godine. Po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1185/06 od 18. oktobra 2006. godine, kojim je ukinuo rešenje od 3. juna 2005. godine, sa obrazloženjem da u konkretnom slučaju nije bilo reči o označavanju novog tuženog, već da je tužena Agencija označena kao pravni sledbenik ranije SUKL. Zatim, da tužena Agencija nije preuzela samo poslove SUKL, već i njene obaveze, zbog čega se ne dovodi u pitanje tačnost njene pasivne legitimacije. Spisi parničnog predmeta su se u Okružnom sudu u Beogradu nalazili u periodu od 17. januara do 3. novembra 2006. godine.

Od vraćanja spisa do presuđenja, Četvrti opštinski sud je zakazao još jedanaest ročišta. Šest ročišta nije održano, od kojih tri zbog nedolaska sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke, za kojeg se ispostavilo da je u međuvremenu preminuo, zbog čega je sud odredio novog veštaka. Nakon dopunskog veštačenja, tužilac je precizirao tužbeni zahtev i na ročištu održanom 19. decembra 2008. godine glavna rasprava je zaključena.

Četvrti opštinski sud je doneo osporenu presudu P. 5351/02 od 19. decembra 2008. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca u celini. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je izvedenim dokazima sud utvrdio da je tužilac, kao aktivno vojno lice, bio na službi u tadašnjoj SUKL, koja nije predstavljala posebno pravno lice, već organ tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, čiji pravni sledbenik nije tužena Agencija; da je tužiocu pravnosnažnim rešenjem VP 1168 Beograd od 26. decembra 2000. godine priznato pravo na kontrolorski dodatak u iznosu od 60% od osnovne plate, za period od 24. novembra 1997. godine do 17. marta 1999. godine; da su 31. oktobra 2003. godine, Vlade Republike Srbije i Republike Crne Gore zaključile Ugovor o osnivanju "Agencije za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore" d.o.o, kao preduzeća i posebnog pravnog lica, čijim početkom rada prestaje sa radom SUKL i koja po članu 37. Ugovora preuzima zaposlene u SUKL, kao i lica upućena na rad u SUKL; da tužena Agencija nije pravni sledbenik ranije postojeće SUKL, koja je bila organ tadašnje savezne države, već da su istu osnovale Vlade Republike Srbije i Republike Crne Gore, kao zasebno pravno lice; da iz navedenog razloga, sud smatra osnovanim prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene, koja stoga nije u obavezi da tužiocu isplati utuženi iznos na ime kontrolorskog dodatka; da je sud, prilikom odlučivanja, imao u vidu navode punomoćnika tužioca, da su osnivači tužene, Republika Srbija i Republika Crna Gora, članice državne zajednice, te da je Agencija nastavila da radi u istim prostorijama u kojima je radila SUKL, sa istim stvarima, opremom, zaposlenima i direktorom, ali da i to ne ukazuje da je Agencija univerzalni sukcesor države SRJ, jer je odredbom člana 37 Ugovora preuzela samo obavezu preuzimanja zaposlenih SUKL, kao organa države SRJ.

Presuda P. 5351/02 od 19. decembra 2008. godine je punomoćniku tužioca uručena 31. marta 2009. godine, a punomoćniku tuženog 30. marta 2009. godine.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 2026/10 od 8. decembra 2010. godine kojom je žalbu odbio i osporenu prvostepenu presudu u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje prihvata i Apelacioni sud u postupku žalbene kontrole; da je činjenica da su države članice, Republika Srbija i Republika Crna Gora, osnovale Agenciju, ali da se tu ne radi o univerzalnoj sukcesiji SUKL, s obzirom na to da nije došlo do prenosa celine imovinskih prava i obaveza na tuženu Agenciju, već o prenosu samo jedne obaveze - preuzimanja zaposlenih, kao i lica upućenih na rad u SUKL (član 37. Ugovora o osnivanju); da imajući u vidu da tužena Agencija ima svojstvo samostalnog pravnog subjekta, te kako ista nije univerzalni sukcesor, to nema obavezu na isplatu eventualno manje isplaćenih iznosa kontrolorskog dodatka; da zaposleni, ovde tužilac, svoje potraživanje može ostvariti samo prema prethodnom poslodavcu, odnosno prema njegovim pravnim sledbenicima.

Postupak po žalbi tužioca trajao je od 24. juna 2009. godine do 17. decembra 2010. godine, kada su spisi vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Četvrtog opštinskog suda. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 4. januara 2011. godine.

Nakon pravnosnažnog okončanja predmetnog parničnog postupka, tužilac je 18. februara 2011. godine podneo predlog za ponavljanje postupka, a 17. marta 2011. godine i zahtev za zaštitu zakonitosti. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 91633/10 od 4. aprila 2011. godine odbačeni su kao nedozvoljeni predlog za ponavljanje postupka i zahtev za zaštitu zakonitosti. Po žalbi tužioca, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1023/11 od 19. juna 2013. godine, kojim je potvrdio prvostepeno rešenje u delu u kome je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti, dok je u odnosu na predlog za ponavljanje postupka navedeno rešenje ukinuo. Ročište povodom predloga za ponavljanje postupka zakazano je za 24. oktobar 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

Članom 15. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora ("Službeni list SCG", broj 1/03) bilo je propisano da do definisanja njihovog konačnog statusa, određeni organi i organizacije nastavljaju da obavljaju poslove, između ostalih, Savezna uprava za kontrolu letenja (stav 1. tačka 8)).

Odlukom Narodne skupštine Republike Srbije od 2. aprila 2003. godine o prihvatanju Sporazuma država članica o definisanju konačnog statusa organa i organizacija iz člana 15. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora ("Službeni glasnik RS", broj 35/03), relevantnom za konkretan spor, bilo je propisano: da će Vlada Republike Srbije i Vlada Republike Crne Gore formirati Direktorat za civilno vazduhoplovstvo i Agenciju za kontrolu letenja u periodu od 90 dana, te da do formiranja navedenih institucija poslove Sektora za vazdušni saobraćaj i Saveznog ministarstva saobraćaja i telekomunikacija, Savezne uprave za kontrolu letenja i Saveznog vazduhoplovnog inspektorata preuzima ministarstvo Republike Srbije nadležno za poslove saobraćaja i telekomunikacija, uz saglasnost ministarstva Republike Crne Gore nadležnog za poslove pomorstva i saobraćaja (stav 3.); da ova odluka stupa na snagu danom njenog usvajanja u istovetnom tekstu u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Skupštini Republike Crne Gore (stav 8.).

Ugovorom o osnivanju "Agencije za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore" d.o.o. od 31. oktobra 2003. godine, koji su potpisali Ministar saobraćaja i telekomunikacija Republike Srbije i Ministar pomorstva i saobraćaja Republike Crne Gore, bilo je regulisano: da se ovim ugovorom osniva Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore kao društvo sa ograničenom odgovornošću, radi pružanja usluga kontrole letenja u vazdušnom prostoru nadležnosti i obavljanja drugih delatnosti u oblasti vazdušne plovidbe (u daljem tekstu: Društvo), da Društvo posluje u skladu sa odredbama zakona kojima se uređuje pravni položaj preduzeća, odnosno privrednih društava, ako ovim ugovorom nije drugačije određeno (član 1); da su osnivači i članovi društva Vlada Republike Srbije u ime države Srbije i Vlada Republike Crne Gore u ime države Crne Gore (član 5.); da društvo pruža usluge u vazdušnom prostoru država Srbije i Crne Gore, vazdušnom prostoru iznad Jadranskog mora izvan teritorijalnih voda država osnivača do granica utvrđenih međunarodnim ugovorima koje je zaključila SRJ i u vazdušnom prostoru drugih država koje su SUKL poverile poslove pružanja usluga na osnovu međunarodnih ugovora (član 6.); da osnovni kapital Društva predstavlja osnivački ulog u stvarima i novčani osnivački deo osnovnog kapitala (član 8. stav 1.); da osnivački ulog Društva u stvarima čini imovina kojom posluje SUKL, čija je knjigovodstvena vrednost utvrđena Bilansom stanja na dan 31. decembra 2002. godine, i iznosi 1.438.795.000,00 dinara, odnosno 24.392.640,14 USD (član 8. stav 2.); da osnivači Društva, pre registracije Društva, upisuju pojedinačni novčani ulog, i to država Srbija 5.750 USD, u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate, što čini 92% novčanog dela osnovnog kapitala, a država Crna Gora 500 USD u dinarskoj protivvrednosti na dan uplate, što čini 8% novčanog dela osnovnog kapitala (član 9. stav 2.); da će do imenovanja direktora Društva, prava i dužnosti direktora Društva obavljati vršilac dužnosti Direktora SUKL (član 35.); da danom početka rada Društva prestaje sa radom SUKL (član 36.); da danom početka rada Društvo preuzima zaposlene u SUKL, kao i lica upućena na rad u SUKL (član 37.); da ovaj ugovor stupa na snagu danom potpisivanja od obe ugovorne strane (član 39.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 23. oktobra 2002. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2026/10 od 8. decembra 2010. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 4. januara 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do donošenja drugostepene presude.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parni čni postupak traja o osam godina i dva meseca , što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi predstavljala opravdan razlog za osmogodišnje trajanje parnice , imajući u vidu da konačno rešenje upravnog vojnog organa, kao osnov tužbenog zahteva podnosioca, nije bilo osporeno u toku postupka, iz kog razloga su se redovni sudovi bavili isključivo pitanjem pravnog sledbeništva između Savezne uprave za kontrolu letenja i tužene "Agencije za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore" d.o.o.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovom zahtev u odluči u okviru standarda razumnog roka, naročito iz razloga što je pravo na isplatu predmetnog potraživanja podnosiocu već bilo priznato konačnim upravnim aktom.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka. Ustavni sud ovde ima u vidu da je u inicijalnoj fazi postupka, prvostepeni sud u dva navrata zahtevao od podnosioca dostavu još jednog primerka tužbe, iz kog razloga je tužba tuženoj dostavljena tek 28. maja 2003. godine. Međutim, Ustavni sud nalazi da ovde nema naročite odgovornosti podnosioca, s obzirom na to da je prvostepeni sud prvi dopis kojim zahteva dostavu primerka tužbe uputio 26. novembra 2002. godine, a naredni tek 9. aprila 2003. godine, što se prevashodno može okarakterisati kao neaktivnost suda.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedovoljno efikasno postupanje prvostepenog suda . Ovde se naročito ima u vidu: da je prvo ročište za glavnu raspravu održano nakon jedne godine i dva meseca od prijema tužbe; da je prvostepeni sud, nakon dve godine i dva meseca od ročišta na kome je podnosilac tužbu preusmerio na tuženu Agenciju, doneo rešenje kojim nije dozvolio subjektivno preinačenje tužbe; da po oceni Okružnog suda u Beogradu, to uopšte nije imalo karakter preinačenja, već da je u pitanju bilo označavanje pravnog sledbenika prvobitno označene tužene; da je za pismenu izradu rešenja od 3. juna 2005. godine, kojim nije dozvoljeno subjektivno preinačenje tužbe, prvostepenom sudu bilo potrebno skoro tri meseca; da je osporena prvostepena presuda izrađena nakon tri i po meseca od zaključenja glavne rasprave, čime je evidentno prekoračen rok iz člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku; da je prvostepeni sud sproveo ceo dokazni postupak i time podnosioca izložio troškovima, a da se prethodno nije odredio u pogledu pasivne legitimacije na strani tužene Agencije, čije nepostojanje je ishodovalo odbijanje tužbenog zahteva.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 5351/02, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe, nakon pravnosnažnog okončanja predmetne parnice, izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti, koji je pravnosnažno odbačen kao nedozvoljen, kao i predlog za ponavljanje postupka, po kome prvostepeni sud i dalje postupa. Polazeći od usvojenog pravnog stava, Ustavni sud nalazi da ove činjenice ne utiču na drugačiju odluku u ovoj ustavnosudskoj stvari, imajući u vidu da postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao i postupak povodom predloga za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka, u kojima se odlučuje o ispunjenosti procesnih uslova za izjavljivanje navedenih vanrednih pravnih sredstava, po svojoj prirodi ne predstavljaju sastavni deo ili nastavak parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan pred nižestepenim sudovima, niti sa njim čine jedinstvenu celinu. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da ustavnom žalbom nije izričito osporena dužina trajanja postupaka po navedenim pravnim sredstvima, što predstavlja još jedan razlog zbog kojeg se Sud njima nije bavio u ovoj odluci.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji da su redovni sudovi proizvoljnim tumačenjem merodavnog prava pogrešno ocenili da tužena "Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore" d.o.o. nije bila pasivno legitimisana u predmetnoj parnici, te da, samim tim, nije bila u obavezi da isplati iznose neisplaćenog kontrolorskog dodatka.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud polazi od toga da je Savezna uprava za kontrolu letenja jedan od državnih organa bivše Savezne Republike Jugoslavije, koji je nakon formiranja državne zajednice Srbija i Crna Gora, nastavio da obavlja poslove, sve do rešavanja tzv. konačnog statusa, kako je to bilo predviđeno odredbama člana 15. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Konačni status ovih organa i organizacija uređen je Odlukom Narodne skupštine Republike Srbije od 2. aprila 2003. godine, objavljenom u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 35/03, koja je u stavu 3. predvidela osnivanje Direktorata za civilno vazduhoplovstvo i Agencije za kontrolu letenja, u čije nadležnosti prelaze, između ostalog, poslovi Savezne uprave za kontrolu letenja i Saveznog vazduhoplovnog inspektorata.

Prema Ugovoru o osnivanju "Agencije za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore" d.o.o, novoosnovana Agencija je imala obavezu da preuzme sve zaposlene u bivšoj Saveznoj upravi za kontrolu letenja, kao i lica koja su upućena na rad u ovu upravu, što su i redovni sudovi pravilno konstatovali u obrazloženjima osporenih presuda. Međutim, ovaj ugovor je u članu 8. predvideo da osnivački ulog Agencije u stvarima jeste imovina kojom posluje Savezna uprava za kontrolu letenja, čija je knjigovodstvena vrednost na dan 31. decembra 2002. godine iznosila 1.438.795.000,00 dinara, odnosno 24.392.640,14 USD, dok su novčani osnivački deo osnovnog kapitala činili, po oceni Ustavnog suda, simbolični iznosi koje su osnivači, Vlada Republike Srbije i Vlada Republike Crne Gore, bili dužni da upišu prilikom registracije. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je u pitanju specifično (sui generis) preuzimanje jedne imovinske celine i nastavka pravnog kontinuiteta između organa bivše savezne države i privrednog društva, koje su osnovale države članice državne zajednice Srbija i Crna Gora. Uprkos tome što je predmetna Agencija osnovana kao samostalni pravni, tačnije privredni subjekt, ostaje činjenica da je sva imovinska masa bivše SUKL, putem osnivačkog uloga, postala imovina Agencije, da su svi poslovi bivše SUKL po članu 6. Ugovora o osnivanju, uključujući i pružanje usluga u vazdušnom prostoru drugih država koje su SUKL poverile poslove pružanja usluga na osnovu međunarodnih ugovora, stavljeni u nadležnost i delokrug rada Agencije, kao i da su svi zaposleni u SUKL preuzeti u Agenciju.

U vezi sa napred iznetim, za Ustavni sud je ustavnopravno neprihvatljiva ocena redovnih sudova da je novoosnovana Agencija preuzela samo zaposlene od bivše SUKL, a ne i njene obaveze, imajući u vidu da je sa preuzimanjem kompletne imovine, tzv. aktive (bez obzira što je to učinjeno kroz osnivački ulog), po pravilima o univerzalnoj sukcesiji, Agencija ex lege preuzela i obaveze bivše SUKL, tzv. pasivu. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju došlo do proizvoljne primene prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv osporene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5351/02 od 19. decembra 2008. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučeno kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na činjenicu da je Ustavni sud poništio osporenu drugostepenu presudu i odredio da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca, to je, po oceni Ustavnog suda, zahtev za naknadu materijalne štete za sada preuranjen, zbog čega je Sud , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj zahtev odbacio, odlučujući kao u prvom delu tačke 4. izreke.

Odlučujući o zahtevu za naknadu nematerijalne štete istaknutom u dopuni ustavne žalbe od 28. januara 2013. godine, Ustavni sud napominje da je zahtev podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , u drugom delu tačke 4. izreke odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete kao neblagovremen (videti, pored drugih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti