Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu Pavlic Zdenka, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom skoro 13 godina. Takođe je utvrđena povreda prava na pravično suđenje u odluci o troškovima postupka, koja je stoga poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Pavlic Zdenka iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Pavlic Zdenka i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 186/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 534/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Pavlic Zdenka i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8278/13 od 19. februara 2014. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8278/13 od 19. februara 2014. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka i određuje da isti sud u tom delu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv petog stava izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 186/10 od 26. aprila 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pavlic Zdenko iz Bečeja je 22. maja 2014. godine, preko punomoćnika Branislava Beljanskog, advokata iz Sombora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 186/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8278/13 od 19. februara 2014. godine, u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava i načela vladavine prava iz člana 3. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 12. aprila 2001. godine podneo tužbu protiv tuženog Kuglaškog saveza Jugoslavije, radi isplate duga i da je postupak pravnosnažno okončan nakon skoro 13 godina, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8278/13 od 19. februara 2014. godine; da je podnosilac na ročištu od 26. aprila 2013. godine opredelio troškove parničnog postupka, između ostalih je tražio dosuđivanje troškova za upotrebu putničkog automobila njegovog punomoćnika i za izostanak punomoćnika iz advokatske kancelarije; da su presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 186/10 od 26. aprila 2013. godine podnosiocu dosuđeni nužni troškovi na teret tuženog u iznosu od 210.158,00 dinara, ali u specifikaciji dosuđivanja parničnih troškova nisu naznačeni niti dosuđeni traženi troškovi za upotrebu sopstvenog vozila punomoćnika i njegovo odsustvovanje iz advokatske kancelarije; da se u podnetoj žalbi protiv prvostepene presude podnosilac žalio zbog nedosuđivanja ovog dela parničnih troškova, ali da osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8278/13 od 19. februara 2014. godine, odbijajući žalbu podnosioca, drugostepeni sud nije obrazložio niti direktno naveo zbog čega i iz kojih razloga podnosiocu nisu dosuđeni ovi troškovi parničnog postupka, iako mu oni pripadaju na osnovu Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata; da kako o zahtevu podnosioca za naknadu troškova parničnog postupka za upotrebu putničkog automobila punomoćnika podnosioca i za njegov izostanak iz advokatske kancelarije nije odlučivano ni u prvostepenom niti u drugostepenom postupku, povređeno je pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi da su mu u predmetnom postupku i u osporenoj drugostepenoj presudi povređena označena ustavna prava i da odredi donošenje nove sudske odluke ili utvrdi da podnosilac zbog nedosuđivanja traženih troškova ima pravo na naknadu štete.

Naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilac nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 186/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. aprila 2001. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Kuglaškog saveza Jugoslavije, radi isplate duga. Tužbeni zahtev je preciziran 21. aprila 2006, 12. avgusta 2009. i 22. oktobra 2012. godine.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu je bilo održano 12 ročišta, dok 18 ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog sprečenosti predsednika veća, tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, tri na zahtev punomoćnika tužioca, šest zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jedno zbog nestanka struje u sudu, a jedno zbog obustave rada administracije u pravosuđu.

Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke i veštaka saobraćajno - mašinske struke, saslušani su veštaci.

Podneskom od 30. aprila 2007. godine tužilac je kao tuženog označio Kuglaški savez Srbije, pravnog sledbenika ranijeg tuženog.

Na ročištu od 26. aprila 2013. godine tužilac je zahtevao troškove parničnog postupka za taksu na tužbu i odluku suda, za troškove veštačenja po odluci suda, za pristup punomoćnika na 28 ročišta sa 25% paušala i 31-om satninom, u ukupnom iznosu od 320.000,00 dinara, za sastav devet obrazloženih i osam neobrazloženih podnesaka sa 25% paušala u iznosu od 100.000,00 dinara, troškove potrošnje benzina za dolazak punomoćnika na 28 rasprava na relaciji Sombor-Beograd-Sombor, za pređenih 200 km za svaki dolazak, po ceni benzina od po 60,00 dinara za 1 km, u iznosu od 300.000,00 dinara, i za odsustvovanje punomoćnika iz advokatske kancelarije zbog zastupanja na području nadležnosti drugog suda i dolaska u Beograd na 28 rasprava sa 25% paušala u iznosu od 160.000,00 dinara, po sedam sati za svaki dolazak.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 186/10 od 26. aprila 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova plaćene kotizacije i smeštaja u Hotelu „Turist“, u Bratislavi za vreme učešća na Svetskom prvenstvu u kuglanju 1992. godine, isplati iznos od 1.561 evra (3.054 DEM), sa domicilnom kamatom, i to na iznos od 3.054 DEM od 12. aprila 2001. do 31. decembra 2001. godine, a od 1. januara 2002. godine, pa do isplate sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka na iznos od 1.561 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i da mu na ime troškova putovanja isplati ukupan iznos od 62.151,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. aprila 2013. godine, pa do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na kamatni početak za period od 1. juna 1992. do 11. aprila 2001. godine, a na dosuđeni iznos od 1.561 evra, u delu koji se odnosi na dinarski iznos u visini od 45.995,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15. juna 2012. do 15. aprila 2013. godine, kao i u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od 62.151,25 dinara, u periodu od 15. juna 2012. do 15. aprila 2013. godine; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati novčanu dinarsku protivvrednost iznosa od 5.196 DEM, računajući vrednost ove valute po najpovoljnijem slobodnom bankarskom kursu iste na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos, i to na iznos od 3.054 DEM od 1. juna 1992. godine do isplate i na iznos novčane dinarske protivvrednosti iznos od 2.142 DEM od 1. juna 1998. godine pa do isplate; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati novčanu dinarsku protivvrednost iznosa od ranijih 5.196 DEM, odnosno 2.656 evra, u dinarskoj protivvrednosti, računajući vrednost ovih valuta po najpovoljnijem slobodnom bankarskom kursu na dan isplate, sa deviznom kamatom po stopi eskontne kamate Centralne evropske banke na iznos ove novčane dinarske protivvrednosti i to kamatu računajući na iznos od 3.054 DEM od 1. juna 1992. do 1. januara 2002. godine, a od 1. januara 2002. godine do isplate računajući na iznos od 1.561 evra, te računajući ovu kamatu na iznos od 2.142 DEM od 1. juna 1998. do 1. januara 2002. godine, a od 1. januara 2002. godine, pa do isplate računajući na iznos od 1095 evra; u stavu petom izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 210.158,00 dinara.

U obrazloženju prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, navedeno je: da je odluka o troškovima parničnog postupka doneta shodno odredbama čl. 149, 150. i 159. Zakona o parničnom postupku; da je tuženi obavezan da tužiocu na ime stvarnih i nužnih troškova od strane ovlašćenog punomoćnika iz reda advokata isplati za sastav tužbe iznos od 6.000,00 dinara, za tri obrazložena podneska iznose od po 6.000,00 dinara, za troškove veštačenja iznos od 10.000,00 dinara, za pristup advokata na 12 neodržanih ročišta iznose od po 4.500,00 dinara i za pristup na 14 održanih ročišta iznose od po 7.500,00 dinara, uz taksu za tužbu u iznosu od 2.558,00 dinara i taksu za odluku u iznosu od 14,600,00 dinara, u ukupnom iznosu od 210.158,00 dinara, obračunatih prema vrednosti spora u skladu sa uspehom tužioca u sporu, shodno važećoj Advokatskoj tarifi i Zakonu o sudskim taksama.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8278/13 od 19. februara 2014. godine odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 186/10 od 26. aprila 2013. godine u stavovima prvom, drugom i petom izreke.

U obrazloženju osporene presude kojom je odlučeno o troškovima parničnog postupka, navedeno je: da je potvrđena odluka o troškovima postupka sadržana u stavu petom izreke prvostepene presude, imajući u vidu da je navedena odluka doneta pravilnom primenom odredaba iz čl. 149. i 150. Zakona o parničnom postupku.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajamčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 3. Ustava utvrđeno je načelo vladavine prava. Članom 22. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.): da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2. ); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Navedenim zakonom je takođe bilo propisano: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove; da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala ako protivna strana nije uspela samo u srazmerno neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela nisu nastali posebni troškovi (član 149.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice; da o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o visini troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti; da ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi će se troškovi odmeriti po toj tarifi (član 150.); da će tužilac da naknadi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ne održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi, pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari (član 156.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stanke bez raspravljanja; da je stranka dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu; da je stranka dužna da zahtev za naknadu troškova stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova stavi u predlogu o kome sud treba da odluči (član 159.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen pet godina i sedam meseci , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 12. jula 2001. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od skoro 13 godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje predmetnog postupka isključivo snosi prvostepeni sud koji je odlučio tek nakon skoro 12 godina od podnete tužbe, dok je drugostepeni sud delotvorno postupao i odlučio za manje od godinu dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca ali ispitujući ponašanje podnosioca, Sud nalazi da je sam podnosilac doprineo dužini trajanja postupka imajući u vidu da tri ročišta nisu bila održana na zahtev njegovog punomoćnika.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni postupak je bio u određenoj meri složen jer je postupajući sud odlučivao o više tužbenih zahteva i tokom postupka je morao da izvede veći broj dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i spornih pravnih pitanja posebno veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke i veštaka saobraćajno mašinske struke kao i saslušanjem većeg broja svedoka. Međutim, i relativna složenost spora ne može biti opravdanje za prekomerno trajanje postupka od skoro 13 godina. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 186/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 534/01), te je, krećući se u granicama navoda iz ustavne žalbe, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15).

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na osporavanje presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8278/13 od 19. februara 2014. godine, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, zasniva na tome da je nezakonit deo odluke drugostepenog suda kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, pa je, polazeći od toga, ispitivao da li je takva odluka suda bila pravična na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnosioca.

Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu prava nadležan da ceni instanciono-viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu ustavnog prava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava.

Ustavni sud je utvrdio da je na ročištu od 26. aprila 2013. godine podnosilac opredelio troškove parničnog postupka, zahtevajući, između ostalih troškova, i dosuđivanje parničnih troškova za upotrebu putničkog automobila njegovog punomoćnika, i to za troškove potrošnje benzina za dolazak punomoćnika na 28 rasprava na relaciji Sombor-Beograd-Sombor, za pređenih 200 km za svaki dolazak, po ceni benzina od po 60,00 dinara za 1 km, u ukupnom iznosu od 300,000,00 dinara, kao i za odsustvovanje punomoćnika iz advokatske kancelarije zbog zastupanja na području nadležnosti drugog suda i dolaska u Beograd na 28 rasprava, u ukupnom iznosu od 160.000,00 dinara. Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud, odlučujući o troškovima parničnog postupka nije imao u vidu navedene tražene troškove i o njima faktički nije ni odlučivao. Takođe, drugostepeni sud nije odgovorio na žalbene navode podnosioca koji su se odnosili na neodlučivanje prvostepenog suda o tom delu parničnih troškova, odnosno drugostepeni sud nije obrazložio iz kojih razloga podnosiocu nisu dosuđeni navedeni troškovi. Dakle, drugostepeni sud, odlučujući o troškovima postupka nije odlučio o delu parničnih troškova koje je podnosilac zahtevao na ročištu pre zaključenja javne rasprave te je samim tim neodlučivanje drugostepenog suda o tim troškovima ustavnopravno neprihvatljivo na štetu podnosioca ustavne žalbe, što je dovelo do povrede prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8278/13 od 19. februara 2014. godine u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem navedenog dela presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8278/13 od 19. februara 2014. godine i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv petog stava izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 186/10 od 26. aprila 2013. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu navoda podnosioca o povredi načela na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom postupku podnosilac imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava, pri čemu označeno ustavno načelo građanima ne garantuje po njih povoljan ishod sudskog spora, ako za traženu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

U pogledu navoda o povredi načela vladavine prava iz člana 3. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 3. Ustava ne garantuje neko od ljudskih prava i sloboda već se utvrđuju principi na kojima počiva vladavina prava, koji se, između ostalog, ostvaruju ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava garantovanih posebnih odredbama Ustava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u drugom delu tačke 2. izreke odbacio ustavnu žalbu, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti