Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao osam godina i deset meseci. Ključni razlog je dvostruko vraćanje predmeta na ponovno suđenje od strane drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Žarka Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Žarka Jovanovića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Senti u predmetu K. 178/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Žarko Jovanović iz Beograda je 4. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Milice Kulidžan, advokata iz Kikinde, podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Senti K. 178/06 od 30. januara 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 1480/10 od 31. avgusta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na pretpostavku nevinosti, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je osporenim presudama pravnosnažno okončan krivični postupak koji se protiv njega vodio pred Opštinskim sudom u Senti od oktobra 2001. godine, te da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je prvostepeni sud u toku postupka, pre donošenja osporene osuđujuće presude, doneo dve oslobađujuće presude; da u ponovnom postupku „nije izveden ni jedan novi dokaz niti je pak prvostepeni sud raspolagao nekom činjenicom koja bi ukazivala na odgovornost ili krivicu Jovanovića, ali je ovaj put doneo osuđujuću presudu“; da su „razlozi koje ovaj put prvostepeni sud navodi u obrazloženju svoje osuđujuće presude apsurdni i predstavljaju pravni nonsens“, koje potom analizira; da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i „pravo na pravnu sigurnost, jer je bez ijednog valjanog i čvrstog dokaza oglašen krivim i osuđen posle dve oslobađajuće presude i čitavog niza izvedenih dokaza koji dokazuju njegovu odbranu i nevinost“; da je „sasvim jasno da je prvostepeni sud i netačno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, ili još bolje rečeno da je pogrešno cenio izvedene dokaze i to samo prilikom donošenja ove osuđujuće presude“; da je „prvostepeni sud materijalno pravo pogrešno primenio i osudio okrivljenog umesto da ga oslobodi optužbe“; da je „sve ovo navedeno u žalbi protiv prvostepene presude... i na sednici drugostepenog veća pred Apelacionim sudom Novi Sad, a što je ovaj sud odbio i zanemario, čime je takođe učinio sve navedene povrede prava“.

Predložilo je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu prava „na pravično suđenje u razumnom roku, pretpostavke nevinosti i načela pravne sigurnosti“, poništi osporene presude i „dosudi mu materijalnu štetu na ime troškova odbrane u sudskom postupku... a na ime izgubljene zarade za period od devet godina zadržava pravo da ostvari u posebnom postupku“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Subotici Su. VIII-43 broj 7/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Senti, koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporenih presuda kojima je podnosilac oglašen krivim zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je uslovna osuda.

Nakon istrage koja je trajala skoro 11 meseci, a koja je sprovedena pred Okružnim sudom u Subotici i potom pred Opštinskim sudom u Kažinji, Opštinsko javno tužilaštvo u Senti je 15. novembra 2002. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i protiv S.R. podiglo optužnicu Kt. 593/01 pred Opštinskom sudu u Kanjiži.

Postupajući sudija Opštinskog suda u Kanjiži je 21. januara 2003. godine podneo predlog za prenošenje mesne nadležnosti Prvom opštinskom sudu u Beogradu, koji je odbijen rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kr. 56/03, primljenim u Opštinskom sudu u Kanjiži 14. marta 2003. godine.

Opštinski sud u Kanjiži je 21. jula 2003. godine rešenjem Kv. 180/03 odbio kao neosnovan prigovor protiv optužnice okrivljenog S.R.

Vršilac dužnosti predsednika Opštinskog suda u Kanjiži je 9. septembra 2003. godine podneo predlog Okružnom sudu u Subotici da se za vođenje krivičnog postupka odredi drugi stvarno i mesno nadležni sud.

Okružni sud u Subotici je 16. septembra 2003. godine odredio Opštinski sud u Senti za vođenje krivičnog postupka, koji je prvo ročište za glavni pretres zakazao za 26. decembar 2003. godine.

Opštinski sud u Senti je, nakon održanog glavnog pretresa (ročište za glavni pretres je šest puta zakazivano, od čega pet puta održano) i sprovedenog dokaznog postupka, tokom koga su saslušani okrivljeni i veći broj svedoka, te obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje, 13. septembra 2004. godine doneo presudu K. 162/03 kojom je okrivljenog S.R. oglasio krivim, a okrivljenog Žarka Jovanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, oslobodio od optužbe. Navedena presuda je po izjavljenim žalbama ukinuta rešenjem Okružnog suda u Subotici Kž. 45/05 od 26. aprila 2005. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Predmet je nakon prijema u Opštinski sud u Senti dobio novi broj K. 117/05.

Glavni pretres je zakazivan osam puta (četiri puta održan i četiri neodržan, od kojih jedan put na zahtev branioca Žarka Jovanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe).

Opštinski sud u Senti je 10. maja 2006. godine doneo presudu K. 117/05 okrivljenog S.R oglasio krivim, a okrivljenog Žarka Jovanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, oslobodio od optužbe.

Okružni sud u Subotici je 14. avgusta 2006. godine doneo rešenje Kž. 336/06 kojim je usvojio izjavljene žalbe, ukinuo presudu Opštinskog suda u Senti K. 117/05 od 10. maja 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je nakon prijema u Opštinskom sud u u Senti dobio novi broj K. 178/06.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Senti je glavni pretres zakazivao sedam puta (samo jedno m je održan). Dva puta pretres nije održan zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe koji se svoje nedolaske opravdao (23. januara 2007. i 26. juna 2007. godine), dok je jedno m na njegov zahtev odložen (16. novembra 2007. godine). Tri puta glavni pretres nije održan, budući da okrivljeni i njihovi branioci nisu bili saglasni da se pročitaju ranije dati iskazi svedoka (26. septembra 2007, 14. decembra 2007. i 27. juna 2008. godine).

Opštinski sud u Senti je 30. januara 2009. godine doneo osporenu presudu K. 178/06 kojom je okrivljenog S.R. oglasio krivim. Krivim je oglašen i podnosilac ustavne žalbe zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od dve godine ne učini novo krivično delo.

Navedena presuda je postala pravnosnažna 31. avgusta 2010. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 1480/10, kojom su izjavljene žalbe odbijene, a prvostepena presuda potvrđena.

4. Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).

Prema odredbi člana 34. stav 3. Ustava, svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od oktobra 2001. godine, kada je krivični postupak pokrenut, do 31. avgusta 2010. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž. I 1480/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao osam godina godina i deset meseci. Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi izaziva sumnju u pogledu toga da krivični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret okrivljenima u krivičnom postupku, Ustavni sud prihvata da je nadležni sud trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja, ali da to nije iziskivalo sprovođenje posebno obimnog dokaznog postupka. Stoga, po oceni Ustavnog suda, složenost činjeničnih pitanja i obim dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od skoro devet godina.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac, iako mu je kao okrivljenom u krivičnom postupku bilo u interesu da se postupak što pre okonča kako bi se utvrdilo da li je izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, dva puta nije pristupio na zakazano ročište za glavni pretres, te, iako su prethodno donete dve oslobađajuće presude u odnosu na njega, nije bio saglasan da se pročitaju ranije dati iskazi svedoka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran tri puta pred dve sudske instance. Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Štaviše, Ustavni sud konstatuje da su u pojedinim prilikama prvostepeni i drugostepeni sud veoma brzo odlučivali o predmetu optužbe. Međutim, vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan nakon više od osam godina. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Takođe, ponavljanje naloga drugostepenog suda u okviru jednog postupka, može ukazati na ozbiljne nedostatke u pravosudnom sistemu (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetuima „Wierciszewska protiv Poljske“, broj 41431/98 od 25. novembra 2003. godine, stav 46. i „Parizov protiv Makedonije“, broj 14258/03 od 7. februara 2008. godine, stav 58.).

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano ukazivali na to da su mu osporenom presudom povređena označena ustavna prava. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu (da je „bez ijednog valjanog i čvrstog dokaza oglašen krivim i osuđen posle dve oslobađajuće presude“; „da nije prihvaćeno veštačenje sudskog veštaka kojeg je tražio i birao“; da je „sasvim jasno da je prvostepeni sud i netačno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, ili još bolje rečeno da je pogrešno cenio izvedene dokaze i to samo prilikom donošenja ove osuđujuće presude“; da je „prvostepeni sud materijalno pravo pogrešno primenio i osudio okrivljenog umesto da ga oslobodi optužbe“; da je „sve ovo navedeno u žalbi protiv prvostepene presude... i na sednici drugostepenog veća pred Apelacionim sudom Novi Sad, a što je ovaj sud odbio i zanemario“), zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenim osuđujućim presudama činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je trebalo da podnosilac bude oslobođen od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti da ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava , ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Konačno, Ustavni sud je konstatovao da se navodi o povred i prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava ne mo gu dovesti u ustavnopravnu vezu sa osporenim presudama kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti