Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jordana Tošića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jordana Tošića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu P. 422/06, a zatim pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu P. 16/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jordan Tošić iz Beograda je 4. novembra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pirotu u predmetu P. 422/06.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporeni parnični postupak traje devet godina a da ni prvostepena odluka nije doneta, čime mu je povređeno navedeno ustavno pravo.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere da se osporeni postupak okonča. Traži o je i naknadu štete.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Pirotu P. 422/06, a sada Osnovnog suda u Pirotu P. 16/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. aprila 2002. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Pirotu protiv tuženih Milene Popović, Živote Tošića i Ljubice Tošić , radi naknade. Pred prvostepenim sudom bilo je ukupno održano šest ročišta za glavnu raspravu, dok sedam ročišta nije održano i to tri ročišta nisu održana jer na strani tuženih niko nije došao, tri ročišta nisu održana zbog nedolaska veštaka, a jedno zbog nedolaska tužioca. Na održanim ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka kao i veštačenjem od strane veštaka građevinske struke.

Presudom Opštinskog suda u Pirotu P. 442/02 od 9. maja 2005. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev te se tuženi obavezuju da tužiocu na ime naknade za ulaganje koje je izvršio u kući u Pirotu solidarno isplate iznos od 47.852,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom , kao i iznos od 15 ,275 dinara na ime troškova parničnog postupka dok se tužbeni zahtev za veće potraživanje od dosuđenog odbija kao neosnovan.

Rešenjem Gž. 589/05 od 18. maja 2006. godine, Okružni sud u Pirotu je odlučujući po žalbama stranaka, ukinu o presud u Opštinskog suda u Pirotu P. 442/02 od 9. maja 2005. godine i predmet vra tio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom bilo održano jedno ročište za glavnu raspravu, dok jedno ročište nije bilo održano jer tuženi nisu pristupili. Rešenjem predsednika Okružnog suda u Pirotu VII Su 11/06 od 10. aprila 2007. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za izuzeće predsednika Opštinskog suda u Pirotu, dok je rešenjem predsednika Opštinskog suda u Pirotu P. 422/06 od 17. aprila 2007. godine odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije od postupanja u predmetu P. 422/06. Zatim je na ročištu od 10. jula 2007. godine tužilac ponovo tražio izuzeće postupajućeg sudije i rešenjem P. 422/06 od 14. septembra 2007. godine odba čen je njegov zahtev kao nedozvoljen , budući da mu je zahtev već bio odbijen rešenjem od 17. aprila 2007. godine. Zatim su održana četiri ročišta za glavnu raspravu na kojima je u dokaznom postupku saslušavan veći broj svedoka. Rešenjem Presednika Opštinskog suda u Pirotu P. 422/06 od 3. decembra 2009. godine odbijeni su kao neosn ovani zahtevi tuženih za izuzeće postupajućeg sudije u predmetu P. 422/06.

Ustanovljavanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji od 1. januara 2010. godine predmet je dobio broj P. 16/10 i dalje je održano tri ročišta na kojima su saslušavani svedoci. Rešenjem Osnovnog suda u Pirotu Su VII 39-51/11 od 28. septembra 2011. godine odbačen je kao nedopušten zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije u predmetu P. 16/10. Dalje, u 2012. godini održano je dva ročišta za glavnu raspravu.

Presudom Osnovnog suda u Pirotu P. 16/10 od 23. februara 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev pa su tuženi solidarno obavez ani da tužiocu isplate iznos od 52.575,00 dinara na ime naknade za ulaganja koja je izvršio u kući u Pirotu , sa zakonskom zateznom kamatom , kao i da mu naknade troškove parničn og postupka, a deo tužbenog zahteva koji se odnosi na iznos traženog preko dosuđenog iznosa zatezne kamate je odbijen kao neosnovan.

Protiv navedene prvostepene pr esude žalbu su podnele sve stranke u postupku i Viši sud u Pirotu je presud om Gž. 319/12 od 25. jula 2012. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Pirotu P. 16/10 od 23. februara 2012. godine, tako da glasi: „Usvaja se tužbeni zahtev tužioca Jordana Tošića, te se obavezuju tuženi Života Tošić i Ljubica Tošić da mu na ime sticanja bez osnova isplate po 26.287,00 dinara sa zakonskom kamatom i da mu na ime troškova parničnog postupka isplate po 39.064,00 dinara , a u odnosu na tuženu Milenu Popović tuž beni zahtev se odbija kao neosnovan.“

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, prema članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjuje u osporenom parničnom postupku, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je da teče 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko četiri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, 9. aprila 2002. godine.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, ovaj sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao deset godina, što je ne razumno dug period kako po praksi Ustavnog suda tako i po kriterijumima i praksi međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude je prošlo tri godine a zatim je u nastavku postupka nova prvostepena presuda doneta posle sedam godina. Takođe, pred prvostepenim sudom je za tri godine održano samo šest ročišta za glavnu raspravu, dok šest ročišta nije održano bez krivice podnosioca ustavne žalbe, dok je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom u periodu od četiri godine održano šest ročišta .

Ustavni sud je odlučujući o ustavnoj žalbi imao u vidu i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanj a postupka u tom smislu što je više puta tražio izuzeće postupajućih sudija kao i izuzeće predsednika suda.

Po oceni Suda, iako se radi o parničnom predmetu koji je zahtevao izvođenje velikog broja dokaza saslu šanjem svedoka i veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, neopravdano je da parnični postupak traje deset godina.

Dakle, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu preduzeli sve zakonske mere da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Takođe, i predmet spora je bio od materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Iz svega navedenog Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Pirotu vodio pod brojem P. 422/06, a zatim pred Osnovnim sudom u Pirotu pod brojem P. 16/10 , te je na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede navedenog ustavnog prava.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava u pogledu garancija prava na suđenje u razumnom roku, pa je stoga povreda ovog prava cenjena samo u odnosu na odredbe Ustava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visine nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu njegovog trajanja kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće pravično zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević