Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog nedostatka aktivne legitimacije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu protiv presuda privrednih sudova. Sudovi su ispravno zaključili da podnosilac, kao fizičko lice i bivši vlasnik brisanog preduzeća, nije pravni sledbenik tog preduzeća i stoga nema aktivnu legitimaciju za naplatu njegovih potraživanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4721/2013
09.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . Ć . iz Novog Pazara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. Ć . izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7851/12 od 16. maja 2013. godine i presude Privrednog suda u Kraljevu P. 340/12 od 30. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Ć . iz Novog Pazara je , 15. juna 2013. godine, preko punomoćnika Š . D, advokata iz Novog Pazara, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Kraljevu P. 340/12 od 30. maja 2012. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7851/12 od 16. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio činjenično stanje, tok predmetnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je presudom Privrednog suda u Kraljevu P. 340/12 od 30. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca kojim je tražio da se utvrdi prema tuženom Fabrici p . t . „R .“, u stečaju , iz Novog Pazara, da je osnovano novčano potraživanje podnosioca, po pravnosnažnim i izvršnim rešenjima Osnovnog suda u Novom Pazaru I. 224/01 od 11. jula 2001. godine i I. 36/02 od 4. februara 2002. godine za isplatu glavnog duga u iznosu od 98.576.866.210,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 446.749.023,00 dinara i troškovima postupka od 98.130.117,18 dinara , u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan prigovor presuđene stvari koji je izjavio tužilac, a u stavu trećem izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka; da je Privredni apelacioni sud presudom Pž. 7851/12 od 16. maja 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca i potvrdio presudu Privrednog suda u Kraljevu P. 340/12 od 30. maja 2012. godine; da je u osporenim presudama navedeno da tužilac zasniva svoje potraživanje kao vlasnik i osnivač Privrednog društva PP „G.“, a kako je ovo privredno društvo brisano iz registra Agencije za privredne registre 2006. godine, to tužilac kao njegov bivši vlasnik i osnivač nije pravni sledbenik tog privrednog društva, i nije dostavio dokaze da je potraživanje koje je ovo privredno društvo imalo prema sada stečajnom dužniku, prešlo na njega; da je takav pravni stav u osporenim presudama neosnovan jer je podnosilac priložio dokaz da je potraživanje po predlozima za izvršenje prešlo na njega, jer je nesporna činjenica da je podnosilac jedini vlasnik i osnivač preduzeća i da nije bio dužan da na poseban način utvrđuje nastalo potraživanje.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u ustavnu žalbu i uz nju priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 224/01 od 11. jula 2001. godine određeno je predloženo izvršenje izvršnog poverioca PP „G.“ iz Novog Pazara, vlasništvo podnosioca ustavne žalbe, protiv izvršnog dužnika T. „R.“ A.D, Novi Pazar, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Privrednog suda u Kraljevu P. 1166/96 od 26. decembra 1996. godine. Rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 36/02 od 4. februara 2002. godine određeno je predloženo izvršenje izvršnog poverioca PP „G .“ iz Novog Pazara, vlasništvo podnosioca ustavne žalbe, protiv izvršnog dužnika T. „R .“ A.D. Novi Pazar, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Privrednog suda u Kraljevu P. 876/96 od 23. marta 2000. godine.

Nad izvršnim poveriocem Preduzećem „G.“ iz Novog Pazara obustavljen je stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 515/96 od 7. oktobra 1996. godine i navedeno preduzeće je kao neaktivno 16. juna 2006. godine brisano iz registra Agencije za privredne registre.

Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 31/10 od 2. decembra 2010. godine nad dužnikom „R.“ A.D, Novi Pazar je pokrenut stečajni postupak. Podnosilac ustavne žalbe je kao fizičko lice, odnosno bivši vlasnik preduzeć a „G .“ 21. aprila 2012. godine prijavio svoje potraživanje u stečajnom postupku nad preduzećem „R.“ A.D, Novi Pazar i tražio je da se utvrdi kao osnovano njegovo novčano potraživanje po izvršnim rešenjima Opštinskog suda u Novom Pazaru I. 224/01 od 11. jula 2001. godine i I. 36/02 od 4. februara 2002. godine. Navedeno potraživanje je osporeno od strane stečajnog upravnika i podnosilac je upućen da pokrene parnicu radi utvrđenja osporenog potraživanja.

Podnosilac ustavne žalbe je 9. aprila 2012. godine podneo tužbu Privrednom sudu u Kraljevu protiv tuženog Fabrike t. „R .“ a.d, u stečaju, radi utvrđenja osnovanosti novčanog potraživanja.

Osporenom presudom Privrednog suda u Kraljevu P. 340/12 od 30. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi prema tuženom da je osnovano novčano potraživanje tužioca po pravnosnažnim i izvršnim rešenjima Osnovnog suda u Novom Pazaru I. 224/01 od 11. jula 2001. godine i I. 36/02 od 4. februara 2002. godine za isplatu na ime glavnog duga u iznosu od 98.576.866.210,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, u iznosu od 446.749.023,00 dinara i troškova postupka od 98.130.117,18 dinara; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan prigovor presuđene stvari koji je izjavio tužilac; u stavu trećem izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7851/12 od 16. maja 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena presuda Privrednog suda u Kraljevu P. 340/12 od 30. maja 2012. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da: u postupku pred prvostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka; da prvostepena presuda sadrži razloge o bitnim činjenicama, a dati razlozi nisu u suprotnosti sa stanjem u spisima predmeta i izvedenim dokazima; da je tužilac u toku stečajnog postupka podneo prijavu potraživanja u ukupnoj visini od 98.576.866.210,00 dinara, koje mu je osporeno od strane stečajnog upravnika i upućen je da pokrene parnicu radi utvrđenja osporenog potraživanja; da je predmet tužbenog zahteva da se utvrdi da je osnovano novčano potraživanje tužioca po pravnosnažnim i izvršnim rešenjima Osnovnog suda u Novom Pazaru I. 224/01 od 11. jula 2001. godine (novi broj I. 1216/10) i I. 36/02 od 4. februara 2002. godine (novi broj I. 1193/10), koje na ime glavnog duga iznosi 98.576.866.210,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 446.749.023,00 dinara; da je prvostepeni sud ocenom izvedenih dokaza utvrdio da se izvršne isprave, na osnovu kojih tužilac kao fizičko lice zasniva predmetno potraživanje ne odnose na tužioca, već na pravno lice, preduzeće „G .“; da tužilac u toku postupka nije dostavio dokaze da je potraživanje privrednog društva koje je navedeno u izvršnim ispravama preneto na osnivača – tužioca po bilo kom osnovu, pa je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev, zaključivši da tužilac nije stečajni poverilac prema stečajnom dužniku za tražena potraživanja navedena u prijavi; da kod činjenice da je navedeno privredno društvo, kao izvršni poverilac po izvršnim ispravama na osnovu kojih tužilac zasniva predmetno potraživanje, brisano iz registra Agencije za privredne registre još 2006. godine, tužilac kao bivši vlasnik i osnivač navedenog privrednog društva nije pravni sledbenik tog privrednog društva, niti je dostavio dokaze da je potraživanje koje je ovo privredno društvo imalo prema sada stečajnom dužniku, prešlo po bilo kom osnovu na njega, kako je to zaključio i prvostepeni sud; da tužilac nije dostavio nijedan dokaz da su prava i obaveze privrednog društva koje je on osnovao, a koje je prestalo da postoji još 2006. godine (jer je kao neaktivno izbrisano iz Registra privrednih subjekata), prešle na njega kao osnivača, niti je tužilac po zakonu pravni sledbenik brisanog privrednog društva, da bi bio legitimisan da u svoje ime naplati potraživanja koja je to privredno društvo imalo prema svojim dužnicima pa ni prema tuženom.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom ne može ograničiti korišćenje imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ“, broj 84/89 i „Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96) , koji je važio u vreme donošenja rešenja Privrednog suda u Kraljevu St. 515/96 od 7. oktobra 1996. godine o obustavi stečajnog postupka nad PP „G .“ čiji je vlasnik i osnivač bio podnosilac, bilo je propisano da se danom otvaranja postupka stečaja obrazuje stečajna masa i da u stečajnu masu ulazi sva imovina dužnika, ako zakonom nije drukčije određeno (član 95. st. 1. i 2.). Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.), a da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231. stav 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je glavno sporno pitanje u predmetnoj parnici bilo pitanje prelaska prava na nedospela potraživanja sa privatnog preduzeća „G.“ iz Novog Pazara nad kojim je okončan stečajni postupak i koje je kao neaktivno preostalo da postoji, na njegovog osnivača i vlasnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, a to je pitanje pravnog sledbeništva nad tim preduzećem.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primene materijalnog prava. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su prvostepeni i drugostepeni sud dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke kojima je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, odnosno kojima je zaključeno da tužilac nije stečajni poverilac prema stečajnom dužniku za tražena potraživanja.

Ustavni sud je pošao od činjenice da je u stečajnom postupku nad stečajnim dužnikom, tuženim u predmetnom postupku, prijavu potraživanja podneo podnosilac ustavne žalbe kao fizičko lice i uz prijavu potraživanja je dostavio izvršne isprave koje se odnose na preduzeće „G.“, pri čemu podnosilac nije dostavio dokaze da su potraživanja tog preduzeća po bilo kom osnovu prešla na njega kao fizičko lice.

Po oceni Ustavnog suda, potpuno je ustavnopravno prihvatljivo i obrazloženo stanovište prvostepenog i drugostepenog suda u osporenim odlukama da podnosilac kao tužilac nije stečajni poverilac prema stečajnom dužniku za tražena potraživanja imajući u vidu da se izvršne isprave na osnovu kojih podnosilac kao tužilac zasniva svoje potraživanje ne odnose na njega kao fizičko lice već se odnose na pravno lice, preduzeće „G.“ čiji je osnivač bio podnosilac i koje je kao neaktivno preduzeće prestalo da postoji, a da u toku postupka podnosilac nije dostavio dokaze da je potraživanje preduzeća navedenog u izvršnim ispravama preneto na njega, kao osnivača, po bilo kom osnovu. Imajući u vidu da je izvršna isprava glasila na preduzeće koje je prestalo da postoji, podnosilac nije bio aktivno legitimisan da bude titular prava ugašenog preduzeća, te je prilikom prijave svog potraživanja morao da se legitimiše kao pravni sledbenik preduzeća, odnosno da traži izmenu pojedinačnog akta, te da reaktivira preduzeće da bi bio njegov pravni sledbenik. Dakle, po oceni Suda, ustavnopravno je prihvatljivo stanovište iz osporenih odluka koje u svemu prihvata i ovaj sud da podnosilac kao fizičko lice nije pravni sledbenik preduzeća koje je prestalo da postoji, a na koje glase izvršne isprave, da bi bio legitimisan da u svoje ime naplati potraživanja koja je to preduzeće imalo prema svojim dužnicima.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište zauzeto od strane Privrednog suda u Kraljevu i Privrednog apelacionog suda, te da osporenim presudama nije došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog nedostatka aktivne legitimacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti