Odluka Ustavnog suda o ustavnim žalbama povodom ništavosti kompenzacije tokom blokade računa

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavne žalbe stečajne mase protiv dve presude Vrhovnog kasacionog suda. Iako je revizijski sud različito tumačio ništavost kompenzacije tokom blokade računa, Sud je ocenio da je kasniji postupak imao korektivnu funkciju, čime pravo na pravično suđenje nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnim žalb ama „M .“ a. d. stečajna masa, Mladenovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. februara 20 23. godine, doneo je

O D L U K U

Odbijaju se kao neosnovane ustavne žalb e „M .“ a. d. stečajna masa, Mladenovac, izjavljene protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 95/2019 od 5. marta 2020. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavne žalbe odbacuju .

O b r a z l o ž e nj e

1. „M.“ a. d. stečajna masa, Mladenovac, izjavilo je Ustavnom sudu, 22. jula 2015. godine, preko punomoćnika V . D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što je revizijski sud zauzeo pravno stanovište da nisu ništave izjave o prebijanju duga date dok je račun podnosioca bio blokiran, iako su zaključene suprotno odredbi člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu; da podnosilac, pored toga što mu je proizvoljnom primenom materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje, smatra i da je došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava, jer je Privredni apelacioni sud u više svojih odluka zauzeo suprotan stav, nalazeći da su ništave izjave o prebijanju duga date dok je račun podnosioca bio blokiran. Povredu prava na pravno sredstvo podnosilac, u suštini, vidi u činjenici da je samo u ovom slučaju napravljen „presedan“, dok je u ostalim slučajevima drugačije presuđeno. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu. Formiran je predmet pod brojem Už-4772/2015, koji je kasnije dobio broj Už-4721/2019.

„M.“ a. d. stečajna masa, Mladenovac, izjavilo je Ustavnom sudu, 11. januara 2021. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 95/2019 od 5. marta 2020. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ovoj ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je revizijski sud ovog puta zauzeo pravno stanovište da su ništave izjave o prebijanju duga date dok je račun podnosioca bio blokiran, zbog toga što su zaključene suprotno odredbi člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, za razliku stanovišta zauzetog u presudi Vrhovnog kasacionog suda Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine; da međutim, revizijski sud nije pravilno primenio odredbu člana 104. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, jer se nije rukovodio društvenim, tj. javnim interesima, već interesima stranaka u sporu, te da restitucija u slučaju ništavih ugovora predstavlja pravilo , dok odbijanje restitucije je izuzetak; da smatra da mu je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku, jer obrazloženje „nema nikakve veze sa zakonskim razlozima iz navedenog člana Zakona o obligacionim odnosima“; da sadržina osporenih akata jasno ukazuje da se radi o nejednakom postupanju revizijskog suda povodom iste pravne stvari, zbog čega smatra da je došlo do povrede člana 21. Ustava; da povredu prava na pravno sredstvo, podnosilac ustavne žalbe vidi u načinu na koji je Vrhovni kasacioni sud primenio pravo u osporen om aktu, čime je „obesmislio institut revizije kao vanrednog pravnog leka“. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu. Po ovoj ustavnoj žalbi je formiran predmet pod brojem Už-207/2021.

Podneskom od 14. januara 2021. godine, podnosilac ustavne žalbe je istakao da kako su obe parnice vođene „u odnosu na isto činjenično stanje, smatra da bi o obe ustavne žalbe, Ustavni sud trebao da odluči istovremeno, jednom odlukom prethodno spojivši ova dva predmeta“.

Ustavni sud je, na osnovu člana 43. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), predmet Už-207/2021 spojio sa predmetom Už-4721/2019, radi vođenja jedinstvenog postupka i odlučivanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen e presud e i dokumentaciju dostavljenu uz ustavn e žalb e, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Presudom Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 2910/2013 od 6. novembra 2013. godine, pored ostalog, u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi „M.“ a. d. Beograd, da tužiocu „M.“ a. d. u stečaju, pravnom prethodniku podnosioca ustavne žalbe, na ime duga plati iznos od 42.143.983,42 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke presude, obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove parničnog postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 10166/13 od 25. juna 2014. godine, u stavu 1. izreke, delimično je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda, u delu stava drugog izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime duga plati iznos od 2.130.891,05 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; stavom 2. izreke preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.130.891,05 dinara preko dosuđene kao u stavu 1. izreke, kao i da na ime duga plati iznos od 40.013.092,37 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan; stavom 3. izreke preinačena je i odluka o troškovima postupka sadržana takođe u stavu trećem izreke presude prvostepenog suda, tako što je obavezan tužilac da tuženom plati troškov e parničnog postupka.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv st. 2. i 3. presude Privrednog apelacionog suda Pž. 10166/13 od 25. juna 2014. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu u kome je prema tehnološkom redosledu poslovanja, tuženi isporučivao tužiocu delove za transformatore i iste fakturisao, a zatim tužilac tuženom isporučivao trofazne uljne transformatore (u koje je ugrađivao primljene delove) i to mu fakturisao; da su međusobne obaveze iz ovog poslovnog odnosa izmirivane putem kompenzacije; da su tužilac i tuženi potpisali i overili izjave o kompenzaciji kojima su zatvarana međusobna potraživanja i obaveze u skladu sa ugovorom broj 1429 od 3. decembra 2010. godine i ugovorom broj 839 od 5. jula 2011. godine; da novčana potraživanja obuhvaćena navedenim kompenzacijama nisu sporna sve do 5. avgusta 2011. godine, kada je tužiocu blok iran tekući račun, što je i dovel o do otvaranja postupka stečaja nad tužiocem; da su do tog dana kompenzovana potraživanja u iznosu od 93.120.201,21 dinara, što prema nalazu veštaka čini 67% od ukupnog iznosa međusobno zatvorenih potraživanja putem kompenzacije; da je posle blokade računa 5. avgusta 2011. godine zatvoreno međusobno potraživanje u iznosu od 40.013,092,34 dinara; da je utvrđeno da je nakon sprovedenih kompenzacija, preostala obaveza tuženog prema tužiocu na dan otvaranja stečaja iznosila 2.130.891,05 dinara, ali je tužilac tužbom tražio iznos od 42.143.983,42 dinara, u kome je sadržan, pored nesporno preostale obaveze od 2.130.891,05 dinara i iznos od 40.013.092,34 dinara, koji je bio kompenzovan po računima izdatim nakon blokade računa tužioca 5. avgusta 2011. godine; da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini i obavezao tuženog da mu plati iznos od 42.143.983,42 dinara , pripadajućom sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose, uz obrazloženje da pravni prethodnik tužioca u trenutku sprovođenja kompenzacija posle blokade računa, nije mogao da izmiruje svoje obaveze putem kompenzacija, jer je to bilo suprotno odredbama člana 46. st. 1. i 2. Zakona o platnom prometu, pa obaveza tuženog na taj način nije prestala, odnosno nije se ugasila prebijanjem međusobnih potraživanja stranaka za period posle 5. avgusta 2011. godine; da je Privredni apelacioni sud zaključio da je pravilno prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužioca samo za iznos duga od 2.130.831,05 dinara, jer taj iznos predstavlja neizmirenu obavezu tuženog utvrđen u veštačenj em, te na ovaj iznos tužiocu pripada i zakonska zatezna kamata od dana podnošenja tužbe, pa je u preostalom delu zahtev za isplatu kamate odbio kao neosnovan, pozivajući se na odredbe člana 324. Zakona o obligacionim odnosima; da je drugostepeni sud dalje zaključio da su ispunjeni uslovi da se prvostepena presuda preinači u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca za iznos od 40.013.092,37 dinara, jer je utvrdio da je u ovom iznosu potraživanje tužioca koje je predmet tužbe , ugašeno međusobno potpisanim i overenim izjavama o kompenzaciji i to pre otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem; da je zbog toga , Privredni apelacioni sud odbio zahtev tužioca za isplatu iznosa od 40.013.092,34 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Dalje je navedeno: da je, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda , pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo , i to odredbe Zakona o stečaju, Zakona o platnom prometu i Zakona o obligacionim odnosima, kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za iznos od 40.013.092,34 dinara; da su parnične stranke u ugovorima na osnovu kojih se odvijala njihova poslovna saradnja, ugovorile kompenzacioni posao i plaćanje putem kompenzacija, što su i činile; da je kompenzacija jedan od zakonom propisanih načina prestanka obaveze u smislu člana 336. Zakona o obligacionim odnosima, tako da ugovori koji sadrže ovakvu odredbu o načinu plaćanja, ne mogu biti ništavi samo sa razloga što je u članu 46. Zakona o platnom prometu propisa no da se novčane obaveze ne mogu izmirivati ugovaranjem kompenzacije ako je u trenutku plaćanja blokiran račun dužnika, odnosno obveznika plaćanja; da je, u konkretnom slučaju, kompenzacija za iznos od 40.013.092,34 dinara sprovedena i to pre otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, pa je obaveštenjem stečajnog upravnika od 28. novembra 2012. godine , tuženi obavešten da je na dan otvaranja stečajnog postupka evidentirano potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu glavnog duga od 2.130.891,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; da u istom obaveštenju nije navedeno kao neizmireno potraživanje po spornim kompenzacijama u iznosu od 40.013.092,34 dinara, što znači da su ta potraživanja za navedeni iznos već bila ugašena; da je u takvoj situaciji, pravilno Privredni apelacioni sud zaključio da je stečajni upravnik, ukoliko je smatrao da su sporne kompenzacije po osnovu kojih je ugašeno potraživanje od 40.013.092,34 dinara, bile nezakonito ili bez osnova sprovedene, samo tužbom za pobijanje pravnih radnji, mogao osporiti potpisivanje i overu spornih izjava o kompenzaciji, saglasno odredbama čl. 119. do 129. Zakona o stečaju; da ako bi uspeo u takvoj parnici, u stečajnu masu bi se vratila sva imovinska korist stečena po osnovu pobijenog posla ili druge radnje, ali bi i tuženi tada bio u mogućnosti da naknadno podnese zahtev za isplatu svog potraživanja, kao stečajni poverilac , na osnovu člana 130. Zakona o stečaju i jedino na taj način bi bila zaštićena prava svih učesnika kompenzacije; da se tužiocu na način tražen tužbom, ne može dosuditi potraživanje u navedenom iznosu, jer je isto već prestalo – ugašeno prebojom; da su prema tome, neosnovani navodi revizije da je prilikom meritornog odlučivanja o odbijanju tužbenog zahteva za iznos od 40.013.092,37 dinara sa zateznom kamatom, pogrešno primenjeno materijalno pravo i to tako što nije primenjena imperativna odredba člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, kao i odredba člana 103. Zakona o obligacionim odnosima; da odredbu člana 46. Zakona o platnom prometu, u konkretnoj situaciji , treba tumačiti restriktivno i u kontekstu odred aba Zakona o stečaju, koj e propisuj u postupak utvrđenja i preraspodele potraživanja stečajnih poverilaca, kao i pravni put i pravna sredstva koja se koriste u cilju ostvarenja prava stečajnih poverilaca i stečajnog dužnika; da je drugostepeni sud pravilno zaključio da je adekvatan pravni put bio pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika kako bi i drugi učesnik kompenzacije mogao ostvariti pravo na svoje potraživanje ukoliko bi se usvojio takav zahtev; da ako bi se usvojio zahtev tužioca na način na koji je postavljen, došlo bi i do gubitka prava tuženog na potraživanje, a s a druge strane tužiocu bi bilo omogućeno da dva puta naplati isto potraživanje; da su neosnovani i navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu u delu zatezne kamate na iznos od 2.130.891.05 dinara, pre 1. aprila 2013. godine kao dana utuženja; da je drugostepeni sud utvrdio kada dospeva potraživanje i o tome dao jasne i dovoljne razloge koje prihvata i revizijski sud .

3.2. Nakon okončanja navedene parni ce, podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu tužioca, 24. avgusta 2015. godine podneo tužbu protiv istog tuženog, sa primarnim zahtevom kojim je zahtevao da se utvrdi da su ništave izjave o kompenzacij i broj 9/11 od 22. septembra 2011. godine, broj 10/11 od 26. septembra 2011. godine, broj 11/11 od 29. septembra 2011. godine, broj 12/11 od 30. septembra 2011. godine, broj 13/11 od 10. oktobra 2011. godine i broj 04/12 od 30. aprila 2012. godine zaključene između tužioca i tuženog, te zahtev da se obaveže tuženi da plati tužiocu 40.013.092,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, i eventualnim tužbenim zahtevom kojim je tužilac tražio da se pobiju radnje tužioca potpisivanja i overavanja navedenih izjava o kompenzaciji, da se utvrdi da su iste bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi, te da se obaveže tuženi da plati tužiocu 40.013.092,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Privrednog suda P. 5128/15 od 12. decembra 2017. godine, u stavu I izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje, u stavu II izreke je odbijen prigovor presuđene stvari, u stavu III izreke odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev, u stavu IV izreke odbijen je kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev, dok je u stavu V izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1296/18 od 21. novembra 2018. godine potvrđena je presuda Privrednog suda u Beogradu P. 5128/15 od 12. decembra 2017. godine, u st. III, IV i V izreke.

Postupajući po reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Prev. 95/2019 od 5. marta 2020. godine kojom je delimično usvojio reviziju tužioca, preinačio presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 1296/18 od 21. novembra 2018. godine i presudu Privrednog suda P. 5128/15 od 12. decembra 2017. godine i presudio tako što je delimično usvojio primarni tužbeni zahtev i utvrdio da su ništave izjave o kompenzaciji broj 9/11 od 22. septembra 2011. godine, broj 10/11 od 26. septembra 2011. godine, broj 13/11 od 10. oktobra 2011. godine i broj 4/12 od 30. aprila 2012. godine, dok je u preostalom delu u odnosu na zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu plati 40.013.092,34 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom , tako postavljeni deo primarnog, kao i eventualnog zahteva odbijen kao neosnovan. Odlučeno je i da s vaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok su u preostalom delu drugostepena i prvostepena presuda ostale neizmenjene. U obrazloženju osporenog akta, pored ostalog je navedeno da iz utvrđenog činjenično g stanj a proizlazi: da su parnične stranke bile u višegodišnjem poslovnom odnosu po osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji broj 1429 od 3. decembra 2010. godine, ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji broj 839 od 5. jula 2011. godine i aneksa I o izmenama i dopunama ugovora broj 839; da je navedenim ugovorima, tuženi kao izvođač , poverio tužiocu kao podizvođaču da naručiocu JP „E.“ Beograd, sa kojim je tuženi imao zaključen ugovor o javnoj nabavci dobara od 29. novembra 2010. godine, isporuči 105, odnosno 23 energetska transformatora; da se ugovorom od 3. decembra 2010. godine tuženi obavezao da za svaku isporuku isplati tužiocu ugovorenu cenu uvećanu za pripadajući porez na dodatu vrednost najkasnije u roku od 76 dana na njegov račun naveden u fakturi, u roku od dva dana od kada naručilac plati izvođaču isporučena dobra; da se ugovorom od 5. jula 2011. godine tuženi obavezao da isplati tužiocu ugovorenu cenu iz ugovora uvećanu za pripadajući porez na dodatu vrednost najkasnije u roku od 15 dana na njegov račun naveden u fakturi, u roku od dva dana od kada naručilac plati izvođaču isporučena dobra; da je aneksom 1 predviđeno da tuženi preuzima obavezu da iz sopstvenih sredstava nabavi i isporuči tužiocu kvalitetan repromaterijal potreban za proizvodnju i isporuku transformatora, te da tužiocu fakturiše naknadu za isporučeni repromaterijal na osnovu odgovarajuće fakture dobavljača i svoju jednokratnu proviziju od 1% na ime svojih troškova i 1,5% mesečno na ime odloženog plaćanja repromaterijala od strane podizvođača, a na iznos fakture dobavljača, kao i da je tužilac saglasan; da sve svoje nastale obaveze po aneksu izmiruje tuženom putem kompenzacije svojih potraživanja prema izvođaču koja nastanu isporukom dobara naručiocu; da tokom postupka nije bilo sporno da su tužilac i tuženi međusobne obaveze, odnosno potraživanja zatvarali kompenzacionim izjavama koje su potpisane, overene i sprovedene u poslovnim knjigama, te da je pravni prethodnik tužioca imao 516 dana nelikvidnosti od 16. decembra 2010. g odine do otvaranja postupka stečaja 8. novembra 2011. godine i da je dana 5. avgusta 2010. g odine nastupila trajna blokada računa pravnog prethodnika tužioca; da tokom postupka nije bilo sporno da su izjave o kompenzaciji koje su predmet tužbenog zahteva zaključene između tužioca i tuženog posle blokade računa pravnog prethodnika tužioca, te da je njima zatvoreno međusobno potraživanje stranaka u iznosu od 40.013.092,34 dinara; da nije bilo sporno ni da je između parničnih stranaka tekla parnica pred Privrednim sudom koja je pravnosnažno okončana presudom kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi plati iznos od 40.013.092,34 dinara; da je tokom postupka dalje utvrđeno da su tužilac i tuženi potpisivali i overavali izjave o kompenzacijama kojima su zatvarana međusobna potraživanja i obaveze u skladu sa zaključenim ugovorima i pre 5. avgusta 2011. godine, kada je tužiocu stavljena blokada na tekući račun, te da te izjave o kompenzacijama za tužioca nisu bile sporne; da je tokom postupka iz nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da u stečajnom postupku tužioca nema dovoljno imovine da bi se namirili svi stečajni poverioci, te da procenat namirenja poverilaca po nacrtu za delimičnu deobu iznosi za prvi i drugi isplatni red iznosi 100%, a za treći isplatni red 0,77%, kao i da je tuženi po osnovu potraživanja prema tužiocu namiren putem spornih kompenzacija u iznosu od 100%; da je mogući procenat namirenja ostalih stečajnih poverilaca trećeg isplatnog r eda prema stečajnom dužniku 0,77%, odnosno tuženi bi u tom slučaju bio namiren u iznosu od 307.530,35 dinara; da je iz dopunskog nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da su potraživanja tuženog dospevala kasnije od potraživanja drugih poverilaca tužioca, a po osnovu kojih je na stala blokada tužiočevog računa; da su na temelju ovakvog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi zauzeli stanovište da predmetne kompenzacije parničnih stranaka ne predstavljaju apsolutno ništav pravni posao ; da se takvo stanovište izvodi iz tvrdnje da sprovođenje spornih kompenzacija izvršeno protivno odredbi člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu nije sankcionisano apsolutnom ništavošću, jer se povreda te zabrane sankcioniše prekršajnom odgovornošću; da je zbog toga pravnosnažno odbijen primarni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornih kompenzacija i obavezivanje tuženog da po tom osnovu vrati tužiocu primljeni iznos od 40.013.092,34 dinara; da su nižestepeni sudovi stanovišta i da je neosnovan eventualni tužbeni zahtev o pobijanju spornih kompenzacija i obavezivanju tuženog da po tom osnovu tužiocu plati iznos od 43.013.092,34 dinara; da je takva odluka doneta pozivom na odredbu člana 126. stav 2. Zakona o stečaju, jer je, u konkretnom slučaju , tužilac primio od tuženog adekvatnu protivvrednost za svoju činidbu u neposrednom vremenskom i stvarnom kontinuitetu; da zbog toga nema pravnog osnova da se spornim kompenzacijama oduzme pravno dejstvo kao pobojnim pravnim poslovima i tužiocu isplati iznos od 40.013.092,34 dinara; da Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova, jer su zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava ; da je pravno neutemeljena tvrdnja nižestepenih sudova da sporne kompenzacije ne podležu sankciji apsolutne ništavosti nezavisno od činjenice što su realizovane protivno zabrani propisanoj odredbom člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu; da postojanje prekršajne odgovornosti u slučaju povrede propisane zabrane iz člana 46. stav 3. Zakona nije i ne može biti od uticaja na građanskopravnu sankciju takvog postupanja; da nemogućnost pravno validne kompenzacije međusobnih potraživanja učesnika u prometu u slučaju blokade njihovog računa predstavlja imperativno zakonsko naređenje, odnosno zabranu ; da je zbog toga povreda zabrane ustanovljene odredbom člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu , ne samo protivna tom prinudnom propisu već i javnom poretku; da ovo iz razloga što se propisivanjem prekršajne sankcije za povredu takve zabrane ne može eliminisati građanskopravna sankcija ako ista radnja istovremeno predstavlja i akt povrede prinudnog propisa, odnosno javnog poretka; da u konkretnom slučaju kršenje zabrane propisane odredbom člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, predstavlja neposredan osnov za istovremeno ustanovljenje i prekršajne i građanskopravne odgovornosti učesnika u platnom prometu; da u protivnom, kada bi prekršajna sankcija posledično vodila isključenju građanskopravne sankcije određene u vidu apsolutne ništavosti, povreda takve zakonske zabrane bi predstavljala direktan akt urušavanja javnog poretka; da se zbog toga u konkretnom slučaju, uprkos propisanoj zakonskoj prekršajnoj odgovornosti, ne može eliminisati i građanskopravna sankcija takvog ponašanja propisana odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da su to razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija tužioca usvojena u odnosu na postavljeni deo primarnog zahteva za utvrđenje apsolutne ništavosti spornih kompenzacija; da je međutim, uprkos utvrđenoj ništavosti spornih kompenzacija, Vrhovni kasacioni sud našao da je neosnovan deo primarnog, kao i eventualnog zahteva, za obavezivanje tuženog da tužiocu isplati 40.013.092,34 dinara; da je takva odluka doneta na temelju odredbe člana 104. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je nesporno da je odredbom člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu zabranjeno učesnicima u platnom prometu da kompenzacijom namiruju svoja međusobna potraživanja u slučaju dok traje blokada njihovog računa; da se u konkretnom slučaju ta zabrana direktno odnosila na tužioca, jer je njegov tekući račun bio u blokadi; da je zbog toga prvenstveno tužilac bio u obavezi da tu zabranu poštuje, a da je tuženi morao znati da takva zakonska zabrana postoji na strani tužioca; da se zbog toga i on morao uzdržati od radnje kojom se vređa zabrana propisana odredbom člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu; da je međutim, tuženi prihvatanjem spornih kompenzacija postupao u skladu sa legitimnom zaštitom svog poslovnog interesa koji je realizovao u skladu sa ugovorom propisanim načinom namirenja svojih potraživanja prema tužiocu; da je zbog toga, saglasno odredbi člana 104. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni kasacioni sud ocenio značaj n esavesnosti postupanja i tužioca i tuženog, odnosno značaj njihovog ugroženog interesa; da je postupajući u skladu sa tim zakonskim ovlašćenjem, Vrhovni kasacioni sud našao da je na strani tužioca ispoljena gruba nesavesnost; da je za razliku od tužioca tuženi, iako je i sam nesavestan, spornim kompenzacijama zaštitio svoj legitimni poslovni interes da za uredno izvršene ugovorne obaveze prema tužiocu ostvari i ugovorenu protivvrednost naknadu koja mu po tom osnovu pripada; da pri tome, ostvarenje takvog poslovnog interesa tuženog ne predstavlja preveliki teret za preostale tužiočeve poverioce, ali bi zato njegovo neostvarenje moglo dovesti tuženog u enorman poslovni gubitak koji bi se mogao manifestovati i pokretanjem stečajnog postupka nad istim; da je iz tog razloga Vrhovni kasacioni sud našao da nesavesnost tužioca preteže nad nesavesnošću tuženog, odnosno da bi usvajanje zahteva za vraćanje spornog iznosa bilo u direktnoj suprotnosti sa legitimnim poslovnim interesom tuženog ; da odbijanjem zahteva da tuženi vrati tužiocu sve primljene iznose po osnovu apsolutno ništavih kompenzacija ne bi vodilo delotvornoj zaštiti poslovnog interesa – namirenja potraživanja ostalih poverilaca iz stečajne mase tužioca; da se oni namiruju sa 0,77%, pa bi i procenat njihovog namirenja u slučaju vraćanja spornog iznosa bio minoran i apsolutno zanemarljiv; da se zbog toga po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda mora odbiti deo primarnog, kao i eventualnog zahteva, da se tuženi obaveže da tužiocu vrati primljeni iznos po osnovu nezakonito sprovedenih kompenzacija; da sa druge strane, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da u situaciji kada je utvrđena apsolutna ništavost spornih kompenzacija, bez ikakvog značaja i pravne utemeljenosti ocena eventualnog tužbenog zahteva o pobojnosti spornih kompenzacija; da je s tim u vezi, bespredmetno i elaboriranje nižestepenih sudova o pravnoj nedopuštenosti pobijanja tih pravnih poslova sa stanovišta odredbe člana 126. Zakona o stečaju; da ovo iz tog razloga što predmet pobijanja mogu biti samo pravno valjani, a ne i apsolutno ništavi pravni poslovi ; da je, u konkretnom slučaju , Vrhovni kasacioni sud ocenio da sporne kompenzacije predstavljaju apsolutno ništav pravni posao i u tom delu je usvojen primarni tužbeni zahtev; da je, međutim, i eventualnim tužbenim zahtevom traženo da se tuženi obaveže da tužiocu vrati navedene iznose koji su prebojem namireni ; da je identičan deo primarnog zahteva odbijen kao neosnovan iz datih razloga, te da je zbog toga Vrhovni kasacioni sud našao da bi i taj deo eventualnog tužbenog zahteva mogao imati pravno utemeljenje, samo u slučaju kada bi se usvojio eventualni zahtev za pobijanje spornih kompenzacija, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu, pored ostalih, ustavnom žalbom ukazuje , svakom se jemči pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da je ništav ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103.); da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje, da ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sedište, odnosno prebivalište, ili boravište, da će sud prilikom odlučivanja voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima (član 104.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice (član 109. stav 1.); da dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela (član 336.).

Odredbama Zakona o platnom prometu („Službeni list SRJ“, br. 3/02, 5/03 i „Službeni glasnik RS“, br. 43/04, 62/06 i 111/09), koji se primenjuje na konkretan slučaj, bilo je propisano: da pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost mogu međusobne novčane obaveze izmirivati neposredno, prenosom hartija od vrednosti (stav 1.), da pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost mogu međusobne novčane obaveze izmirivati i ugovaranjem promene poverilaca, odnosno dužnika u određenom obligacionom odnosu ( asignacija, cesija, pristupanje dugu, preuzimanje duga, ustupanje duga i dr.), prebijanjem (kompenzacija) i na drugi način, u skladu sa zakonom (stav 2.), da ako su njihovi računi u trenutku plaćanja blokirani radi izvršenja prinudne naplate, pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost ne mogu izmirivati novčane obaveze na način iz st. 1. i 2. ovog člana, osim ako drukčije nije utvrđeno zakonom kojim se uređuje poreski postupak (stav 3.), da obaveze izmirene na način iz st. 1. i 2. ovog člana, osim ako su izmirene kompenzacijom, evidentiraju se preko računa kod banke, najmanje jedanput mesečno, po pravilu, krajem meseca (stav 4.), da plaćanje međusobnih obaveza i potraživanja iz st. 1. i 2. ovog člana vrši se kao transakcija plaćanja između učesnika (stav 5.) (član 46.); da će se kazniti novčanom kaznom od 300.000 do 3.000.000 dinara za privredni prestup pravno lice ako izmiri obaveze po osnovu asignacije i cesije a kao asignant ( uputilac potraživanja), odnosno cedent (ustupilac potraživanja) ima neizmirene obaveze evidentirane kod banke u momentu plaćanja, osim za namene utvrđene u članu 46. stav 3. ovog zakona (član 50. stav 1. tačka )).

Odredbama Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11 i 71/12 – Odluka US) je propisano: da pravne poslove i druge pravne radnje zaključene odnosno preduzete pre otvaranja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i pravne poslove i druge pravne radnje kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj (u daljem tekstu: pogodovanje poverilaca), mogu pobijati stečajni upravnik, u ime stečajnog dužnika i poverioci, u skladu sa odredbama ovog zakona (član 119. stav 1.); da se smatra da je pravni posao zaključen onda kada su ispunjeni uslovi za njegovu punovažnost, a ako je za punovažnost nekog pravnog posla potreban upis u zemljišnu knjigu ili u registar brodova, vazduhoplova ili patenata, odnosno u drugu javnu knjigu ili registar, smatra se da je pravni posao zaključen onda kada je zahtev za upis podnet odgovarajućem organu (član 127. stav 2.); da ako zahtev za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje bude pravnosnažno usvojen, pobijeni pravni posao odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog posla ili druge radnje (stav 1.), da protivnik pobijanja, nakon što vrati imovinsku korist iz stava 1. ovog člana, ima pravo da ostvaruje svoje protivpotraživanje kao stečajni poverilac, podnošenjem naknadne prijave potraživanja (stav 2.) (član 130.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13 – Odluka US i 74/13 – Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da ako odluka zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam da reši to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno, da odluka suda o prethodnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno (član 12.).

5. Razmatrajući izjavljene ustavne žalbe, Ustavni sud najpre podseća da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine proizvoljno primenio materijalno pravo, nalazeći da tuženi nije dužan da mu isplati iznos od 40.013.092,37 dinara, zbog toga što je revizijski sud (rešavajući o prethodnom pitanju) našao da nisu ništave izjave o prebijanju duga (kompenzaciji) date dok je njegov račun bio blokiran, iako su date suprotno odredbi člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu.

Sa druge strane, u ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 95/2019 od 5. marta 2020. godine , podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Vrhovni kasacioni sud, iako je ovog puta utvrdio da su ništave izjave o prebijanju duga (kompenzaciji) date dok je njegov račun bio blokiran zbog toga što su zaključene suprotno odredbi člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, presudio da saglasno odredbi člana 104. stav 2. ZOO, zbog nesavesnosti stranaka, nema mesta vraćanju datog iznosa od 40.013.092,37 dinara .

Imajući u vidu navedene okolnosti slučaja, Ustavni sud je spojio ustavne žalbe, kojima su osporene presude donete u dva odvojena parnična postupka, radi vođenja jedinstvenog postupka i odlučivanja. Iako je prvonavedeni parnični postupak vođen radi isplate duga, a drugi radi utvrđivanja ništavosti i pobijanja pravnih radnji, te vraćanja datog, oba postupka su proistekla iz istog događaja , i u obe parnice se kao ključno post avilo isto sporno pravno pitanje – da li je izmirivanje novčanih obaveza prebijanjem (kompenzacijom) u vreme dok je bio blokiran račun podnosioca ustavne žalbe, kao jedne ugovorne strane, ništavo ili ne.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da, saglasno sopstvenoj praksi, nije, generalno, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi tumačili pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud proizvoljno tumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, te ukoliko je došlo do povrede procesnih prava.

Specifične okolnosti ovog slučaja iz kojih proizlazi da je revizijski sud u de facto istoj situaciji imao različita shvatanja povodom istog pravnog pitanja, zahtevaju ne samo analizu načina na koji su primenjene odredbe relevantnih odredaba zakona u svakom od tih postupaka, već i sagledavanje načina na koji je konačno rešen odnos između parničnih stranaka. Stoga je zadatak Ustavnog suda bio ne samo da oceni da li je, i ako jeste, u kom od ova dva revizijska postupka Vrhovni kasacioni sud proizvo ljno primenio relevantno pravo već , što je još važnije, da oceni kakve su krajnje posledice takvog načina odlučivanja sa stanovišta zaštite ustavnih prava .

5.1. U parnici okončanoj presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine pitanje ništavosti izjava o prebijanju duga se postavilo u formi prethodnog pravnog pitanja (član 12. ZPP) , dok je u parnici okončanoj kasnije donetom osporenom presudom to pitanje bil o deo tužbenog zahteva ( u formi glavnog pitanj a). U prvom slučaju, rešavanje tog pitanja nije predstavljalo odluku o predmetu spora, već je uneto u razloge presude i nije zahvaćen o njenom pravnom snagom.

Radi odgovora na sporno pravno pitanje, Ustavni sud ukazuje da se najpre mora poći od odredaba člana 46. Zakona o platnom prometu, kojima je propisano da ako su u trenutku plaćanja računi blokirani radi izvršenja prinudne naplate, pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost ne mogu izmirivati novčane obaveze, pored ostalog i prebijanjem (kompenzacijom), osim ako drukčije nije utvrđeno zakonom kojim se uređuje poreski postupak. Dakle, navedenim odredbama Zakona o platnom prometu ustanovljena je , pod određenim uslovima, načelna zabrana sprovođenja prebijanja dugova. Ipak, revizijski sud je u osporenoj presudi Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine otišao korak dalje, smatrajući da odredbu člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, u konkretnoj situaciji, treba drukčije tumačiti, odnosno da takvi ugovori (izjave o kompenzaciji) ne mogu biti ništavi „samo sa razloga što je u članu 46. Zakona o platnom prometu propisa no da se novčane obaveze ne mogu izmirivati ugovaranjem kompenzacije ako je u trenutku plaćanja blokiran račun dužnika “. Ovakav zaključak revizijskog suda je donekle zasnovan i na činjenici da je podnosilac ustavne žalbe u stečaju, te je istakao i to da bi, u konkretnom slučaju, adekvatan pravni put bio pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika, kako bi i drugi učesnik kompenzacije mogao da ostvari pravo na svoje potraživanje, saglasno odredbama člana 130. Zakona o stečaju, ukoliko bi se usvojio takav zahtev. Ipak, da bi sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, izraženi stav Vrhovnog kasacionog suda u osporenoj presudi Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine bio prihvatljiv i za Ustavni sud, on mora biti bar u dovoljnoj meri utemeljen na odredbama merodavnog materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da su, u konkretnom slučaju, predmetne izjave o kompenzaciji izvršene protivno odredbi člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, koji je zabranio izmirivanje novčanih obaveza putem kompenzacije, ukoliko je račun u trenutku plaćanja blokiran radi izvršenja prinudne naplate. U takvoj pravnoj situaciji, po mišljenju Ustavnog suda sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, revizijsk i sud je morao imati u vidu odredbu člana 103. stav 1. ZOO i njen uticaj na konkretan slučaj, s obzirom na to da se o radi o ugovoru koji je protivan prinudnom propisu. U našem pozitivnom pravu definicija ništavih ugovora sadržana je u odredbi člana 103. stav 1. ZOO, kojom je propisano da je ništav onaj ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, osim ukoliko cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Pod terminom „prinudni propisi“ podrazumevaju se svi prinudni propisi predviđeni važećim pravom , a ne samo ZOO, ili propis na koji on eventualno upućuje . Međutim, sve to pod uslovom da cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili da zakonom u određenom slučaju nije propisano što drugo. Primenjujući navedeno na ovaj slučaj, Ustavni sud nalazi da se iz sadržine odredbe člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu ne može izvesti zaključak niti o dispozitivnom karakteru te odredbe , niti o upućivanju na neku drugu sankciju, jer to ni iz jedne druge odredbe tog zakona ne proizlazi. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da se stav Vrhovnog kasacionog suda, da predmetne izjave o kompenzacijama nisu ništave „samo zbog toga što je u članu 46. Zakona o platnom prometu propisano da se novčane obaveze ne mogu izmirivati ugovaranjem kompenzacije ako je u trenutku plaćanja blokiran račun dužnika“, iskazuje kao proizvoljan.

Što se tiče stanovišta revizijskog suda da je adekvatan pravni put za podnosioca ustavne žalbe bio pobijanje pravnih radnji, Ustavni sud ukazuje da su preduslovi za pobijanje pravnih radnji i pravnih poslova stečajnog dužnika sledeći : a) da je otvoren stečajni postupak, b) da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za potpuno namirenje stečajnih poverilaca i v) da je pravni posao , koji se pobija, punovažan. Što se tiče poslednjeg preduslova, isti proizlazi iz odredbe člana 127. stav 2. Zakona o stečaju, prema kojoj se smatra da je pravni posao zaključen kada su ispunjeni uslovi za njegovu punovažnost. Dakle, ukoliko u trenutku zaključenja ugovora nedostaje neki od bitnih elemenata predviđenih zakonom , takav ugovor nije punovažan, i on se u pravnoj teoriji označava kao ugovor koji nije ni nastao (tzv. nepostojeći ugovori). Ipak, naša pravna praksa i ZOO ne znaju za nepostojeće ugovore kao zasebnu kategoriju nepravovaljanih ugovora, i oni su obuhvaćeni kategorijom ništavih ugovora . Kako iz odredaba Zakona o stečaju proizlazi da je svrha pobijanja pravnog posla (ugovora) stečajnog dužnika koji postoji u pravnom prometu – suspendovanje njegovog dejstva, to se kao logičan nameće zaključak da ugovor koji nije punovažan i koji ne proizvodi pravo dejstvo, odnosno koji je ništav – ne može biti predmet pobijanja. Posledica izloženog je i da zaključak Vrhovnog kasacionog suda o adekvatnosti pravnog puta pobijanjem pravnih poslova/radnji stečajnog dužnika, u situaciji kada se radi o ništavom pravnom poslu, po oceni Ustavnog suda, nema utemeljenja u relevantnim odredbama Zakona o stečaju.

5.2. Sa druge strane, u naknadno vođenoj parnici okončanoj osporenom revizijskom presudom Prev. 95/2019 od 5. marta 2020. godine, Vrhovni kasacioni sud , povodom istog pravnog pitanja, zauzima drugačije stanovište nalazeći da je pravno neutemeljena tvrdnja da sporne kompenzacije ne podležu sankciji apsolutne ništavosti nezavisno od činjenice što su realizovane protivno zabrani propisanoj odredbom člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, te da postojanje prekršajne odgovornosti u slučaju povrede propisane zabrane iz navedenog člana Zakona ne može biti od uticaja na građanskopravnu sankciju takvog postupanja. U protivnom, ukoliko bi prekršajna sankcija posledično vodila isključenju građanskopravne sankcije određene u vidu apsolutne ništavosti, povreda takve zakonske zabrane predstavljala bi direktan akt urušavanja javnog poretka, zbog čega se uprkos propisanoj zak onskoj prekršajnoj odgovornosti ne može eliminisati građanskopravna sankcija takvog ponašanja propisana odredbom člana 103. stav 1. ZOO. Iako u navedenom delu revizijska presuda nije osporena, Ustavni sud ukazuje da je ovakav zaključak Vrhovnog kasacionog suda u saglasnosti sa prethodno iznetim stanovištem ovog suda, te je stoga prihvatljiv sa aspekta zaštite prava na pravično suđenje.

Što se tiče osporenog dela presude Prev. 95/2019 od 5. marta 2020. godine, koji se odnosi na pobijanje radnji potpisivanja i overavanja navedenih izjava o kompenzaciji i zahteva da se utvrde da su iste bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi, Ustavni sud ukazuje da je i u ovom delu Vrhovni kasacioni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, navodeći da je bespredmetno elaboriranje nižestepenih sudova o pravnoj nedopuštenosti pobijanja tih pravnih poslova sa stanovišta odredbe člana 126. Zakona o stečaju, jer predmet pobijanja mogu biti samo pravno valjani, a li ne i apsolutno ništavi pravni poslovi, kao što je to u konkretnom slučaju. Konačno, što se tiče tužbenog zahteva za obavezivanje tuženog da podnosiocu ustavne žalbe vrati – isplati traženi iznos od 40.013.092,37 dinara, Ustavni sud smatra da je i u tom delu Vrhovni kasacioni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, zasnovano na odredbama člana 104. st. 2. i 3. ZOO, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, kao i nesavesnost parničnih stran aka.

U vezi sa tvrdnj ama podnosioca ustavne žalbe da revizijska presuda Prev. 95/2019 od 5. marta 2020. godine ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, koja nije izričito predviđena, odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku, i to pravo je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Van der Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, broj predstavke 16043/90, stav 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud redovnog/vanrednog pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da je Ustavni sud već ocenio da osporena revizijska presuda sadrži dovoljno i jasno argumentovano obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba zakona, to se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku , kao elementa prava na pravično suđenje, ne iskazuju kao prihvatljivi sa stanovišta zaštite prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ustavni sud podseća da je u ovom ustavnosudskom predmetu ispred sebe postavio zadatak ne samo da oceni da li je, i ako jeste, u kom od dva revizijska postupka , Vrhovni kasacioni sud proiz voljno primenio relevantno pravo već , što je još važnije, da oceni kakve su posledice takvog načina odlučivanja sa stanovišta zaštite Ustavom zajemčenih prava . Što se tiče prvog dela zadatka, Ustavni sud je kroz obrazloženje dato u tač. 5, 5.1. i 5.2. ove odluke izneo svoje viđenje načina na koji je Vrhovni kasacioni sud presudio. U vezi sa odgovor om na drugi deo postavljenog zadatka, Ustavni sud sagledavajući odnos parničnih stranka kao jedinstvenu celinu i s obzirom na činjenice i okolnosti slučaja, nakon analize načina na koji su primenjene relevantne odredbe zakona u parničnim postup cima sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, ocenjuje da podnosiocu ustavne žalbe nije povre đeno prav o iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovakvo stanovište Ustavnog suda je utemeljeno na konačnom rešenju spornog odnosa parničnih stranaka, kome je doprinela činjenica da je kasnije vođena parnica de facto imala korektivnu funkciju , što je na kraju i opredelilo Sud prilikom donošenja ove odluke. Stoga je, n a osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), Ustavni sud odbio kao neosnovane ustavne žalbe izjavljene protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 95/2019 od 5. marta 2020. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , Ustavni sud podseća da podnosilac u ustavnoj žalbi od 22. jula 2015. godine povredu označenog prava vidi u tome što je Privredni apelacioni sud u više odluka zauzeo različito stanovište od onog iskazanog u presudi Vrhovnog kasacionog suda Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine, kao i u činjenici da je revizijski sud u osporenim presudama iskazao različito stanovište (ustavna žalba od 11. januara 2021. godine).

Najpre, što se tiče navoda o različitom postupanju Vrhovnog kasacionog suda u osporenim presudama, Ustavni sud ih nije razmatrao, zbog toga što je celokupan odnos parničnih stranka sagledao kao jedinstvenu celinu, te zbog činjenice da je kasnije vođena parnica de facto imala korektivnu funkciju.

Sa druge strane, što se tiče različitog postupanja koje se odnosi na deo tužbenog zahteva (u vezi sa vraćanjem datog novčanog iznosa), Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema. Takođe, imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud, postupajući po reviziji podnosioca ustavne žalbe, zauzeo pravni stav povodom spornog pravnog pitanja, Ustavni sud smatra da je donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 95/2019 od 5. marta 2020. godine sudska praksa usaglašena, te se stoga u tom delu nije upuštao u ocenu postojanja povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da podnosilac povredu prava na pravno sredstvo, za koje smatra da mu je povređeno presudom Prev. 237/2014 od 19. marta 2015. godine, zasniva na navodima o različitom postupanju sudova u istim situacijama, tj. povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a za koj e Ustavni sud nije našao da je povređeno, to nije moglo doći ni do povrede prava iz člana 36. stav 2. Ustava. Što se tiče povrede istog prava u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev. 95/2019 od 5. marta 2020. godine , Ustavni sud ukazuje da sama činjenica da se osporava revizijska presuda kojom je meritorno odlučeno o izjavljenom vanrednom pravnom sredstvu, u parničnom postupku u kome je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno pravično suđenje, suštinski, isključuje mogućnost pozivanja na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Označeno pravo ne garantuje i uspeh u postupku po pravnom leku pred nadležnim organom, ako za to nije bilo osnova.

U vezi sa navodnom povredom načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju u konkretnom slučaju Ustavni sud nije našao da ima osnova.Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnim žalbama povodom ništavosti kompenzacije tokom blokade računa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti