Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i sedam meseci. Zahtev za naknadu materijalne štete je odbijen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rodoljuba Pašćanovića iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Rodoljuba Pašćanovića i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 11054/2011 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rodoljub Pašćanović iz Novog Sada je , 14. juna 2013. godine, preko punomoćnika Nebojše Jankulova, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 11054/2011 od 12. aprila 2012. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3196/12 od 4. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao nepunih sedam godina, pa da je u konkretnom slučaju povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu štete u visini parničnih troškova koje je imao podnosilac u ovoj parnici.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 11054/2011, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Rodoljub Pašćanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. septembra 2006. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv prvotužene Olivere Bučanović i drugotuženog d.o.o. “Soko“ iz Novog Sada, radi naknade materijalne štete u vidu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti izdavanja poslovnog prostora u zakup od 1. januara 2006. godine.

Prvostepeni sud je u ovom predmetu zakazao ukupno 21 ročište za glavnu raspravu ( 20. decembra 2006, 5. marta, 14. maja, 5. septembra i 13. novembra 2007, 29. januara, 5. marta, 21. aprila, 23. juna, 8. oktobra, 30. oktobra i 24. decembra 2008, 23. marta, 2. juna i 15. oktobra 2009, 9. marta, 28. aprila, 8. juna i 26. oktobra 2010, 23. februara i 12. aprila 2012. godine), od kojih je 16 održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 13. novembar 2007. godine nije održano zbog štrajka sudske administracije, ročište zakazano za 8. oktobar 2008. godine nije održano iz nepoznatih razloga, ročište zakazano za 23. mart 2009. godine nije održano zbog nedolaska određenog sudskog veštaka, ročište zakazano za 9. mart 2010. godine nije održano na molbu veštaka, a ročište zakazano za 28. april 2010. godine nije održano na predlog parničnih stranaka.

Opštinski sud u Novom Sadu je 12. januara 2009. godine doneo rešenje kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenja na okolnost visine zakupnine lokala u ulici u kojoj se nalazio poslovni prostor tužioca, te je imenovao S.S. za veštaka u ovoj pravnoj stvari, nalažući mu da u roku od 30 dana dostavi sudu nalaz i mišljenje.

Imajući u vidu da veštak S.S. nije postupio po sudskom nalogu u ostavljenom roku, kao i da nije pristupio na ročište za glavnu raspravu zakazano za 23. mart 2009. godine, prvostepeni sud je istog dana doneo rešenje kojim je naložio navedenom veštaku da u roku od 30 dana dostavi traženi nalaz i mišljenje zajedno sa spisima ovog predmeta. Veštak S.S. je 24. marta 2009. godine dostavio Opštinskom sudu u Novom Sadu traženi nalaz i mišljenje.

Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu od 15. oktobra 2009. godine predložio da se izvede dokaz veštačenja putem veštaka finansijske struke, pa je Osnovni sud u Novom Sadu 18. januara 2010. godine (u međuvremenu je parnični postupak od 2010. godine nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnim sudom, a predmet je dobio novi broj P. 287/10) doneo rešenje da se izvede navedeni dokaz i imenovao za veštaka D.K, ostavljajući mu rok od 30 dana da dostavi nalaz i mišljenje. Veštak D.K. je 28. aprila 2010. godine dostavio prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje.

Osnovni sud u Novom Sadu je 21. juna 2010. godine doneo rešenje kojim je odredio dopunsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari, nalažući veštaku D.K. da u roku od 30 dana dostavi dopunski nalaz i mišljenje. Veštak D.K. je 2. septembra 2010. godine dostavio prvostepenom sudu dopunski nalaz i mišljenje.

Prvostepeni sud je 26. oktobra 2010. godine doneo presudu P. 287/10, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da mu na ime naknade materijalne štete solidarno isplate odgovarajuće novčane iznose.

Postupajući po žalbi tuženih izjavljenoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 375/11 od 9. februara 2011. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Novom Sadu radi sprovođenja izviđaja, imajući u vidu da u spisima nije bilo dokaza o dostavljanju tuženima odgovora na žalbu koji je podneo tužilac .

Nakon što je prvostepeni sud otklonio procesne nedostatke, Apelacioni sud u Novom Sadu je 9. novembra 2011. godine doneo rešenje Gž. 704/11, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni sud je 6. decembra 2011. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, sa pismenim otpravcima navedenog rešenja.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 11054/2011, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 23. februar 2012. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu je 12. aprila 2012. godine doneo osporenu presudu P. 11054/2011, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da su tužilac, kao zakupodavac, i prvotužena, kao zakupac, zaključili 3. decembra 2003. godine ugovor o zakupu lokala, kojim se tužilac obavezao da će predati prvotuženoj na korišćenje poslovni prostor u Ulici Petra Drapšina br. 53 u Novom Sadu, te da je prvotužena koristila taj lokal radi obavljanja frizerskih usluga; da su tužilac, kao zakupodavac, i drugotuženi, kao zakupac, zaključili 31. oktobra 2005. godine novi ugovor o zakupu navedenog poslovnog prostora, koji je potpisala prvotužena kao zakonski zastupnik drugotuženog, a kojim je predviđeno da će drugotuženi koristiti lokal u iste poslovne svrhe; da su tužilac, kao zakupodavac, i drugotuženi, kao zakupac, zaključili 28. decembra 2005. godine ugovor o raskidu ugovora o zakupu poslovnog prostora u Ulici Petra Drapšina br. 53 u Novom Sadu, kojim su predvideli da će drugotuženi vratiti tužiocu lokal 31. decembra 2005. godine u urednom stanju u kome ga je i preuzeo, okrečen u svetlu boju i bez tragova instalacija koje je drugotuženi postavio tokom trajanja zakupa; da je prvotužena, kao zakupac, zaključila 24. novembra 2005. godine ugovor o zakupu sa D.B. kao zakupodavcem, a kojim je uzela na korišćenje poslovni prostor u Ulici Jevrejska br. 10 u Novom Sadu, pa je drugotuženi 1. januara 2006. godine doneo odluku kojom se zatvara poslovna jedinica u Ulici Petra Drapšina br. 53 u Novom Sadu, a da počinje sa radom poslovna jedinica na adresi u Ulici Jevrejska br. 10 u Novom Sadu; da je drugotuženi na osnovu navedenog sporazumnog raskida ugovora o zakupu napustio lokal u Ulici Petra Drapšina br. 53 u Novom Sadu, iznoseći sitan inventar, ali da on nije izvršio obaveze predviđene tim sporazumom u pogledu krečenja lokala u svetlu boju i demontiranja instalacija; da je tužilac 31. decembra 2005. godine došao u sporni lokal i da je prvotužena kao direktor drugotuženog predala tužiocu ključeve od lokala, čemu su prisustvovali i zaposleni kod drugotuženog; da je prvostepeni sud usvojio prigovor pasivne legitimacije koji je istakla prvotužena, imajući u vidu da su u ugovornom odnosu bili tužilac i drugotuženi, pa je odbio tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženu; da je sud odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu i na drugotuženog, iz razloga što je u postupku nesumnjivo utvrđeno da su tužilac i drugotuženi zaključili sporazumni raskid ugovora o zakupu lokala na osnovu koga je drugotuženi 31. decembra 2005. godine predao tužiocu ključeve od lokala , a da navodi tužioca da mu poslovni prostor nije predat na način kako je bilo predviđeno sporazumom o raskidu mogu biti predmet neke druge parnice.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je 4. aprila 2013. godine doneo osporenu presudu Gž. 3196/12, kojom je delimično usvojio žalbu tužioca i odbio kao neosnovanu žalbu tuženih, pa je preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o troškovima parničnog postupka, dok je potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu , prihvatajući obrazloženje Osnovnog suda u Novom Sadu da tužilac nije dokazao da mu je radnjama drugotuženog pričinjena šteta u vidu izmakle dobiti zbog nemogućnosti da izdaje navedeni lokal u zakup.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud, kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 6. septembra 2006. godine , podnošenjem tužbe podnosioca Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3196/12 od 4. aprila 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do pravnosnažnog okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da je ova parnica trajala šest godina i sedam meseci, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja ove parnice. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je drugotuženi u skladu sa odredbama ugovora o raskidu ugovora o zakupu poslovnog prostora u Ulici Petra Drapšina br. 53 u Novom Sadu vratio tužiocu ključeve od tog lokala, odnosno da li je drugim radnjama drugotuženog onemogućen podnosilac da izdaje sporni lokal u zakup nakon 31. decembra 2005. godine.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u neznatnoj meri doprineo dužem trajanju predmetnog parničnog postupka, jer je jedno ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari odloženo iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu podnosiocu.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se ova parnica efikasno okonča.

Ustavni sud smatra da je nedelotvorno i neažurno postupanje prvostepenog suda prvenstveno uticalo na neopravdano dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da u ovoj pravnoj stvari nije održano četiri ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Štrajk sudske administracije, nedolazak veštaka i njegovo kašnjenje u izradi nalaza i mišljenja bitnih za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje ovog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da su veštaci S.S. i D.K. u tri navrata kasnili po par meseci u izradi i dostavljanju nalaza i mišljenja, iako su to bili dužni da učine u roku od 30 dana od dana prijema odgovarajućih sudskih rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud ističe da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da Opštinski sud u Novom Sadu i Osnovni sud u Novom Sadu nisu iskoristili procesna ovlašćenja da blagovremeno kazne imenovane veštake ili odrede drugo stručno lice za izvođenje te vrste dokaza, u smislu odredaba člana 254. st av 1. i čl ana 258. st av 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine). O neefikasnom postupanju parničnih sudova u ovom predmetu govori i činjenica da je više ročišta za glavnu raspravu održano tako što je prvostepeni sud samo konstatovao da parnične stranke ostaju pri svojim navodima, bez izvođenja konkretnih dokaza, te da je Osnovni sud u Novom Sadu doneo rešenje kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenjem putem veštaka finansijske struke tek tri meseca od dana podnošenja predloga podnosioca ustavne žalbe za izvođenje te vrste dokaza. Takođe, Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 287/10 od 26. oktobra 2010. godine usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, ne utvrđujući bitne činjenice ko je od tuženih zaključio sa podnosiocem sporazumni raskid ugovora o zakupu poslovnog prostora i da li su oni na bilo koji način onemogućili podnosioca da koristi taj lokal, te je Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem Gž. 704/11 od 9. novembra 2011. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da se odgovornost Osnovnog suda u Novom Sadu za prekomernu dužinu trajanja ovog obligacionog spora manifestuje i u tome da je navedeni sud nakon nepuna tri meseca od dana prijema drugostepenog ukidajućeg rešenja zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je, prema odredbi člana 384. stav 1. Z akona o parničnom postupku iz 2004. godine, bio dužan da to učini u roku do 30 dana od dana prijema navedenog rešenja.

Polazeći od iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. s tav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka kojima je podnosilac bio izložen vođenjem predmetne parnice, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza, a koju podnosilac nije tražio u ovoj ustavnopravnoj stvari. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, podnosilac ustavne žalbe bi imao i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini troškova parničnog postupka, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku (videti Odluku Už-5164/2013 od 29. oktobra 2015. godine). Stoga je Sud, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe smatra da je u predmetnom parničnom postupku nepravilno utvrđeno činjenično stanje, te traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporenih presuda, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da su Osnovni sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Novom Sadu uskratili podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je drugotuženi (preko prvotužene kao zakonskog zastupnika) zaključio sa podnosiocem ustavne žalbe ugovor o raskidu ugovora o zakupu poslovnog prostora u Ulici Petra Drapšina br. 53 u Novom Sadu , kojim se obavezao da će vratiti taj lokal u posed podnosiocu, te da je drugotuženi predao ključeve od lokala u prisustvu zaposlenih koji su radili u frizerskom salonu i da je nakon toga doneo odluku o otvaranju poslovne jedinice na drugoj adresi , Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da prvotužena nema pasivnu legitimaciju u ovom sporu jer nije bila u pravnom odnosu sa podnosiocem, kao i da podnosilac nije dokazao da ga je drugotuženi na bilo koji način onemogućio da izdaje navedeni lokal u zakup posle 1. januara 2006. godine. Budući da su Osnovni sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Novom Sadu prvenstveno na ovim razlozima zasnovali svoje pravno stanovište o neosnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, to Ustavni sud nije posebno ispitivao navode podnosioca o neprihvatljivoj oceni navedenog drugostepenog suda da je on morao prethodn o da vodi spor za predaju lokala u posed.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3196/12 od 4. aprila 2013. godine povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo. Naime, upravo pomenuta drugostepena presuda predstavlja dokaz da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravno sredstvo (žalbu) o kojoj je odlučio nadležni drugostepeni sud, a pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke po žalioca ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je postupajući drugostepeni sud ocenio bitne žalbene navode podnosioca ustavne žalbe, dajući razloge za preinačenje prvostepene presude u pogledu troškova parničnog postupka i za svoju ocenu da podnosilac nije dokazao da mu je drugotuženi pričinio štetu, te da je ispitivao da li su u prvostepenom parničnom postupku učinjene bitne povrede postupka na koje sud pazi po službenoj dužnosti.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić