Pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika i načelo pravičnog suđenja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude kojom je utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti bez dejstva prema stečajnoj masi. Sud je zaključio da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je odluka zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „A . B .“ a. d. N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „A. B .“ a. d. N. protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5029/11 od 14. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. „A. B .“ a. d. N. izjavila je 12. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika V . M, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5029/11 od 14. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na imovinu i načela zabrane povratnog dejstva zakona, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 197. stav 1. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine podnosiocu uskraćeno pravo da izjavi reviziju protiv osporene drugostepene presude, zbog čega smatra da je povređena odredba člana 197. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno načelo zabrane povratnog dejstva zakona; da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi, te obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da poslovni prostor vrati tužiocu; da je drugostepeni sud utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je bilo utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom (u vezi sa oštećenjem stečajnih poverilaca prvog isplatnog reda), što je uslovilo i povredu materijalnog prava; da je zaključak sudova o tome da je tuženi morao cenu isplatiti u novcu suprotan odredbama čl. 336. i 341. Zakona o obligacionim odnosima i člana 105. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, koji kompenzaciju ustanovljavaju kao način prestanka obaveze; da o tome postoji „bezbroj sudskih odluka“, zbog čega podnosilac smatra da mu je uskraćeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava; da iz činjenice da je član 105. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji propisivao obaveznu kompenzaciju, podnosilac izvodi zaključak da se takvom kompenzacijom stečajni poverioci ne mogu oštetiti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 17141/10 od 8. februara 2011. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac „J. B.“ u stečaju a. d. B, tražio da se utvrdi da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca pravna radnja - ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 1. decembra 2001. godine između tužioca i tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, overen pred Opštinskim sudom u Nišu Ov. 6517/2001 od 25. decembra 2001. godine i pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu Ov. 11915/2001 od 27. decembra 2001. godine, te da se tuženi obaveže da od svih lica i stvari isprazni poslovni prostor u površini od 400,57 m2, odnosno 667/10000 idealnih delova predmetne poslovne zgrade koja se nalazi u N. S, kao i zajedničke prostorije u zgradi i sve ispražnjeno vrati u stečajnu masu tužioca, kao i da ta presuda služi tužiocu kao osnov za brisanje uknjižbe prava vlasništva na ime tuženog i uspostavu pređašnjeg zemljišno-knjižnog stanja. Stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac zahtevao da se utvrdi da je bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi tužioca pravna radnja - izjava o kompenzaciji međusobnih potraživanja i obaveza između tužioca i tuženog od 1. decembra 2001. godine, kao i da se tuženi obaveže da u stečajnu masu plati iznos od 23.298.138,30 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke presude obavezan je tužilac da naknadi tuženom parnične troškove.

Postupajući po žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 5029/11 od 14. jula 2011. godine kojom je preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 17141/10 od 8. februara 2011. godine u stavu prvom i u tom delu usvojio njegov tužbeni zahtev. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je odlukom Agencije Savezne Republike Jugoslavije za osiguranje depozita i sanaciju banaka od 5. jula 2001. godine pokrenut postupak sanacije „J .“ a. d. B; da su tom odlukom prestale funkcije svih organa upravljanja bankom i ovlašćenja svih rukovodećih radnika banke, kao i prava akcionara banke koja su im pripadala na osnovu akcionarskog kapitala; da je Savet Agencije posebnom odlukom imenovao poverenika Agencije – vršioca dužnosti direktora banke u sanaciji; da su odlukom o pravima i obavezama vršioca dužnosti direktora banke u sanaciji od 5. jula 2001. godine propisana ograničenja v. d. direktora i poslovi koje ne može obavljati bez saglasnosti Agencije; da zaključenje ugovora o prodaji nepokretnosti banke nije bilo uslovljeno prethodnom saglasnošću Agencije; da je po zahtevu tužioca, koji je tada bio u sanaciji, Narodna banka Jugoslavije (u daljem tekstu: NBJ) rešenjem od 13. novembra 2001. godine odobrila tužiocu prodaju poslovnog prostora koji je predmet spora, pod uslovom da u visini sredstava ostvarenih prodajom, banka rezerviše sredstva za isplatu devizne štednje građana do iznosa godišnje obaveze banke po tom osnovu; da je Savet Agencije za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka odlukom od 27. novembra 2001. godine dao saglasnost tužiocu za prodaju osnovnih sredstava za koji je dobijena saglasnost NBJ rešenjem od 13. novembra 2001. godine, putem oglašavanja javnog tendera, sprovođenja postupka otvaranja ponuda, sačinjavanja zapisnika o sprovedenom tenderu, uz dostavljanje pismene informacije Savetu radi donošenja konačne odluke; da je sproveden postupak prodaje poslovnog prostora javnim nadmetanjem; da je sa tuženim kao najpovoljnijim ponuđačem 1. decembra 2001. godine zaključen ugovor o kupoprodaji predmetnog poslovnog prostora u Novom Sadu; da je članom 4. ugovora predviđena obaveza kupca da celokupnu kupoprodajnu cenu od 23.298.138,30 dinara plati kompenzacijom sa dospelom obavezom prodavca po ugovoru o kreditu broj 210008 od 10. januara 2001. godine; da su ugovorne strane overom ugovora potvrdile da je kupac izmirio kupoprodajnu cenu u celosti i da je uveden u posed nepokretnosti; da je Savet Agencije na sednici održanoj 18. decembra 2001. godine uskratio saglasnost tužiocu da svoje potraživanje na ime kupoprodajne cene prebije sa potraživanjem tuženog po osnovu kredita, uz obrazloženje da se prostor prodaje radi izmirenja obaveza banke tužioca po osnovu devizne štednje; da je kompenzacija izvršena 1. decembra 2001. godine i da su prebijena međusobna potraživanja i dugovanja stranaka za iznos od 23.281.138,30 dinara; da je 3. januara 2002. godine otvoren postupak stečaja nad tužiocem.

Dalje je navedeno: da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan; da je za uspešno pobijanje pravnih radnji u stečaju potrebno utvrditi da li se radi o pravnim radnjama kojima se remeti namirenje poverilaca (oštećenje poverilaca), odnosno kojima se pojedini poverioci stavljaju u povoljniji položaj (pogodovanje poverilaca), ako je druga strana prema kojoj su te radnje preduzete znala ili je mogla znati za nepovoljno ekonomsko-finansijsko stanje dužnika; da se pobijanje pravne radnje stečajnog dužnika vrši radi zaštite ostalih poverilaca i ostvarenja ekonomskog efekta koji bi postojao da pobijane radnje nije bilo; da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da na strani tuženog nije dokazana namera za oštećenje ostalih poverioca, s obzirom na to da je cena nepokretnosti dobijena licitacijom, a ne po volji tužioca; da je, u konkretnom slučaju, predmetna nepokretnost prodata javnim tenderom uz izmirenje obaveze plaćanja cene kompenzacijom; da je odredbom člana 19. tada važećeg Zakona o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka bilo propisano da se potraživanja poverilaca isplaćuju iz stečajne mase po sledećem redosledu – a) u prvi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu štednih uloga, tekućih računa i depozita na deviznim računima koja se isplaćuju banci koja je preuzela sve poslove od banke u stečaju, b) u drugi isplatni red spadaju potraživanja poverilaca koji nisu osnivači banke i v) u treći isplatni red potraživanja osnivača banke; da imajući u vidu da potraživanje tuženog po osnovu ugovora o kreditu spada u drugi isplatni red, a da se on namirio odmah u punom iznosu, proizlazi da se pobijanom pravnom radnjom pogodovalo tuženom kao poveriocu u odnosu na druge poverioce; da stoga zaključeni ugovor predstavlja pravni posao kojim se narušava ravnomerno namirenje poverilaca, posebno kad se ima u vidu nesporna činjenica da je isti zaključen neposredno pre pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem; da je, u konkretnom slučaju, došlo do oštećenja ostalih poverilaca, jer tužilac nije naplatio kupoprodajnu cenu sporne nepokretnosti, jer da je to učinio , bilo bi više novčanih sredstava u stečajnoj masi za isplatu deviznih štediša - poverilaca višeg isplatnog reda u odnosu na tuženog; da se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da bi bez obzira na činjenicu da li su stranke dogovorile plaćanje kompenzacijom, saglasno članu 105. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji , otvaranjem postupka stečaja kompenzacija nastala po sili zakona; da je suština javne prodaje da se cena isplati pri zaključenju ugovora, a pre predaje predmeta prodaje; da to dalje znači, da je po ugovoru o prodaji nepokretnosti obaveza tuženog bila plaćanje cene, on bi istu morao platiti pre predaje nepokretnosti; da u slučaju neplaćanja cene, nepokretnost ne bi bila predata tuženom i ista bi otvaranjem stečajnog postupka nad tužiocem ušla u stečajnu masu i da stoga ne bi bili ispunjeni uslovi za primenu člana 105. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji; da je ispunjen i drugi - subjektivni uslov za pobijanje pravnih radnji; da je nesporno da je u vreme zaključenja ugovora o prodaji predmetne nepokretnosti tužilac bio u sanaciji, koja predstavlja skup organizacionih, finansijskih i pravnih mera kojima je svrha da se popravi položaj banke koja je došla u određene ekonomsko-finansijske teškoće; da se odlukom o sanaciji utvrđuju potencijalni gubici banke i navedena činjenica upisuje u sudski registar; da je stoga tuženi morao znati za nepovoljno ekonomsko-finansijsko stanje dužnika; da je, osim toga, tužena bankarska organizacija, tako da joj ekonomsko-finansijski položaj drugih banaka nije mogao ostati nepoznat; da su ispunjena oba uslova predviđena odredbom člana 112. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, za pobijanje pravne radnje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, pa je Privredni apelacioni sud , primenom odredaba člana 380. tač. 3. i 4. Zakona o parničnom postupku , preinačio odluku prvostepenog suda i usvojio tužbeni zahtev tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1.).

Kako je ustavna žalba podneta zbog povrede prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te s obzirom na to da se citirane odredbe člana 58. Ustava sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Protokola, Ustavni sud je postojanje navedene povrede prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ“, broj 84/89 i „Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96) bilo je propisano: da je u stečajnom postupku dozvoljeno prebijanje potraživanja poverioca sa protivpotraživanjem dužnika; da se potraživanja koja su se do dana otvaranja stečajnog postupka mogla prebiti smatraju se prebijenim i ne prijavljuju se u stečajnu masu , da se prebijaju i potraživanja, odnosno protivpotraživanja koja nisu dospela na dan otvaranja stečajnog postupka, kao i potraživanja ili protivpotraživanja koja ne glase na novčani iznos , da se mogu prebiti i uslovna potraživanja ako to odobri stečajno veće , da stečajno veće može prebijanje ovih potraživanja usloviti polaganjem obezbeđenja od strane poverioca , te da su poverioci čija se potraživanja prebijaju dužni da o prebijanju izveste stečajnog upravnika, da ako poverilac ne izvesti stečajnog upravnika odgovoran je za štetu i troškove (član 105.); da poverioci, kao i stečajni upravnik, u ime stečajnog dužnika, imaju pravo pobijanja pravnih radnji koje je dužnik učinio u poslednjoj godini pre dana otvaranja stečajnog postupka , da se pod pravnim radnjama, u smislu stava 1. ovog člana, podrazumeva i propuštanje vršenja tih radnji , da poverioci i stečajni upravnik mogu pobijati - 1) pravne radnje kojima se remeti ravnomerno namirenje poverilaca (oštećenje poverilaca), odnosno kojim se pojedini poverioci stavljaju u povoljniji položaj (pogodovanje poverilaca) ako je druga strana prema kojoj su te radnje preduzete znala ili je morala znati za nepovoljno ekonomsko-finansijsko stanje dužnika, kao i 2) pravne radnje kojima se bez naknade ili uz neznatnu naknadu raspolaže imovinom dužnika (član 112.)

Zakonom o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka („Službeni list SFRJ“, br. 84/89, 63/90 i „Službeni list SRJ“, br. 37/93, 26/95, 28/96, 16/99, 44/99 i 53/01) bilo je propisano: da se potraživanja poverilaca isplaćuju iz stečajne mase po sledećem redosledu - 1) potraživanja po osnovu štednih uloga, tekućih računa i depozita na deviznim računima koja se isplaćuju banci koja je preuzela ove poslove od banke u stečaju, 2) potraživanja poverilaca koji nisu osnivači banke i 3) potraživanja osnivača banke (član 19.); da se na stečajni postupak banke u stečaju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, primenjuju odredbe saveznog zakona kojim se uređuje stečaj, izuzev odredaba o stečajnom sudiji, nagradi za rad i naknadi potrebnih troškova stečajnog upravnika i odredaba kojima je uređeno prinudno poravnanje (član 20.).

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac svoje navode, u suštini, zasniva na tome da je Privredni apelacioni sud utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je bilo utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom, kao i da je pogrešno primenio odredbe materijalnog prava.

Ustavni sud, i u ovoj odluci, konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te da odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku bilo obezbeđeno pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer je osporenu presudu doneo zakonom ustanovljen Privredni apelacioni sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti i u propisanom sastavu, kao i da je postupak sproveden u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku pred prvostepenim sudom, praćenje toka postupka i preduzimanje zakonom dopuštenih radnji. Po oceni Suda, osporena presuda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava na činjenično stanje koje je utvrđeno na osnovu dokaza koji su bili izvedeni u toku glavne rasprave pred prvostepenim sudom.

Privredni apelacioni sud je iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom - a) da je odlukom Agencije Savezne Republike Jugoslavije za osiguranje depozita i sanaciju banaka od 5. jula 2001. godine pokrenut postupak sanacije tužioca „J.“ a. d. B, b) da je po zahtevu tužioca, koji je tada bio u sanaciji, Narodna banka Jugoslavije (u daljem tekstu: NBJ) rešenjem od 13. novembra 2001. godine odobrila tužiocu prodaju poslovnog prostora koji je predmet spora, pod uslovom da sredstva ostvarena prodajom, banka rezerviše za isplatu devizne štednje građana do iznosa godišnje obaveze banke po tom osnovu, v) da je sa tuženim kao najpovoljnijim ponuđačem 1. decembra 2001. godine zaključen ugovor o kupoprodaji predmetnog poslovnog prostora koji se nalazi u N. S, a da je članom 4. ugovora predviđena obaveza kupca da celokupnu kupoprodajnu cenu od 23.298.138,30 dinara plati (prebijanjem) kompenzacijom sa dospelom obavezom prodavca po ugovoru o kreditu broj 210008 od 10. januara 2001. godine, g) da je Savet Agencije na sednici održanoj 18. decembra 2001. godine uskratio saglasnost tužiocu da svoje potraživanje na ime kupoprodajne cene prebije sa potraživanjem tuženog po osnovu kredita, uz obrazloženje da se prostor prodaje radi izmirenja obaveza banke tužioca po osnovu devizne štednje i d) da je 3. januara 2002. godine otvoren postupak stečaja nad tužiocem - izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je osnovan tužbeni zahtev tužioca. Naime, polazeći od sadržine odredaba člana 112. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji kojima su za pobijanje pravnih radnji u stečaju propisani uslovi – a) da se radi o pravnim radnjama kojima se remeti namirenje poverilaca (oštećenje poverilaca), odnosno kojima se pojedini poverioci stavljaju u povoljniji položaj (pogodovanje poverilaca) i b) da je druga strana prema kojoj su te radnje preduzete znala ili mogla znati za nepovoljno ekonomsko-finansijsko stanje dužnika, Privredni apelacioni sud je zaključio da su oba uslova ispunjena. Ovo stoga, što je predmetni ugovor zaključen neposredno pre pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem, što je u daljem sledu događaja uslovilo oštećenje poverilaca višeg isplatnog reda (prvog isplatnog reda) u odnosu na tuženog, jer tužilac nije naplatio kupoprodajnu cenu sporne nepokretnosti , a da je to učinio, bilo bi više novčanih sredstava u stečajnoj masi za isplatu poverilaca prvog isplatnog reda. Razmatrajući drugi uslov potreban za pobijanje pravnih radnji u stečaju, Privredni apelacioni sud je naveo da je u vreme zaključenja ugovora o prodaji predmetne nepokretnosti tužilac bio u sanaciji (činjenica koja se upisuje u sudski registar), koja predstavlja skup organizacionih, finansijskih i pravnih mera kojima je svrha da se popravi položaj banke koja je došla u određene ekonomsko-finansijske teškoće i da je stoga tužena strana morala znati za nepovoljno ekonomsko finansijsko stanje dužnika. Štaviše, kako je tuženi bankarska organizacija, to mu ekonomsko-finansijski položaj drugih banaka nije mogao ostati nepoznat.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporene presude, ne proizlazi da je zaključivanje Privrednog apelacionog suda bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Suprotna tvrdnja podnosioca je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Odgovarajući na navod ustavne žalbe da je drugostepeni sud „utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je bilo utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom“, Ustavni sud konstatuje da Privredni apelacioni sud nije izmenio činjenično stanje, kako se to neosnovano navodi, već je izveo drugačiji zaključak iz utvrđenog činjeničnog stanja, što je uslovilo i krajnji ishod parničnog postupka, koji je za podnosioca nepovoljan.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5029/11 od 14. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, koju podnosilac obrazlaže činjenicom da postoji „bezbroj sudskih odluka“ kojima je kompenzacija ustanovljena kao način prestanka obaveza ugovornih strana, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine navedene odredbe sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

U prilog tvrdnje o nejednakom postupanju sudova, podnosilac ustavne žalbe je dostavio izvode iz sudske prakse - „sentence“ više različitih odluka Višeg privrednog suda i Višeg trgovinskog suda u kojima se razmatra pitanje kompenzacije u stečajnom postupku, koja nastaje ex lege, na osnovu odredaba člana 105. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Međutim, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da se ovde, ipak, ne radi o istim činjeničnim i pravnim situacijama, jer je predmet parnice koja je prethodila ovom ustavnosudskom postupku bilo pobijanje radnji stečajnog dužnika po osnovu remećenja namirenja poverilaca (član 112. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji), pa je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. st. 1. i 2. Ustava, pre svega, vezuje za činjenicu da u parničnom postupku u kome je usvojen tužbeni zahtev tužioca, a njemu naloženo da isprazni predmetnu nepokretnost, nije odlučivano o „restituciji (povraćaj cene i vraćanje radnika)“. Međutim, parnični sud, saglasno odredbi člana 3. stav 1. ZPP, odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku, te kako zahtev kojim bi se odlučivalo o „restituciji (povraćaj cene i vraćanje radnika)“ nije ni bio postavljen u predmetnoj parnici, Ustavni sud konstatuje da se takvi navodi ne mogu razmatrati u postupku po ustavnoj žalbi.

Pored toga, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava, bez obzira na činjenicu što je suprotna stranka akcionarsko društvo u većinskom vlasništvu države. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

S obzirom na to da je Odlukom Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 53/13) odbijen zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da navodi o povredi odredbe člana 197. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno načelo zabrane povratnog dejstva zakona („zbog uskraćivanja prava na reviziju“) ne mogu biti ustavnopravno prihvatljivi, pogotovo u situaciji kada podnosilac ustavne žalbe nije ni izjavio reviziju.

Na temelju izloženog u ovoj tački obrazloženja, Sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika i načelo pravičnog suđenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti