Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Sudovi su dali relevantne i dovoljne razloge za produženje pritvora zbog opasnosti od ponavljanja dela, a odugovlačenje postupka je prvenstveno posledica postupanja odbrane.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P . iz Srpskog Krstura , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. P . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 109/14 od 24. aprila 2014. godine i Kv. 150/14 od 18. juna 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 827/14 od 12. maja 2014. godine i Kž2. 1108/14 od 3. jula 2014. godine u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Srpskog Krstura je , 23. maja 2014. godine, preko punomoćnika V . J . Đ, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 109/14 od 24. aprila 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 827/14 od 12. maja 2014. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost , prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pretpostavku nevinosti, kao elementa prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 31. stav 2. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, povodom koje je formiran predmet Už- 4725/2014.

Isti podnosilac je 14. jula 2014. godine, preko istog punomoćnika, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 150/14 od 18. juna 2014. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 1108/14 od 3. jula 2014. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost i prava na pretpostavku nevinosti, kao elementa prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 27. stav 1. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, povodom koje je formiran predmet Už- 5952/2014.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta isti podnosi lac koji osporava rešenja o produženju pritvora koja su doneta u istom krivičnom postupku, spojio spise predmeta Už- 5952/2014 spisima predmeta Už-4725/2014, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da se u predmetu Višeg suda u Zrenjaninu K. 90/13 protiv njega i drugih lica vodi krivični postupak po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu od 14. avgusta 2013. godine zbog četiri krivična dela razbojništva; da se u pritvoru nalazi od 20. februara 2013. godine „neprekidno“ i da mu je osporenim rešenjima pritvor produžen na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku; da je 21. oktobra 2013. održano pripremno ročište koje je „uspešno održano“ i da je glavni pretres zakazan za 28. novembar 2013. godine, ali da nije održan jer je postupajući predsednik sudećeg veća izabran za sudiju Apelacionog suda u Novom Sadu; da „zatim duže vreme nije bilo nikakvih aktivnosti suda osim što mu je pritvor produžavan; da je novo pripremno ročište zakazano i održano 11. februara 2014. godine, ali da je odrđeno da će glavni pretres bidi zakazan naknadno, budući da predsednik veća nije imao „sertifikat o sticanju posebnih znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih“; da je nakon toga predmet dodeljen u rad drugom sudiji koji je pripremno ročište zakazao i održao 10. aprila 2014. godine; da je glavni pretres zakazan za 21. maj 2014. godine, ali da isti nije održan jer je jedan od branilaca podneo zahtev za izuzeće predsednika veća; da je u osporenim prvostepenim rešenjem navedeno da mu je pritvor produžen jer je „do sada već pravosnažno osuđen zbog krivičnog dela krađa u pokušaju iz člana 203. Krivičnog zakonika koje spada u grupu krivičnih dela protiv imovine“, te da „imajući u vidu i dela za koja je osnovano sumnjiv da je izvršio, što po mišljenju veća ukazuje na bojaznost da će okrivljeni ukoliko bi se našao na slobodi mogao u kratkom vremenskom periodu ponoviti ili nastaviti sa vršenjem krivičnih dela“; da prilikom produženja pritvora „veće nije uzelo u obzir samo tu jednu pravosnažnu presudu ... nego i četiri krivična dela razbojništva za koja je ovaj postupak tek u toku“.

Iz svega iznetog, podnosilac, pre svega, zaključuje da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava, jer „bez obzira na to što u prethodnom pasusu piše da je on samo osnovano sumnjiv, veće je S. P . već implicitno smatralo krivim i za četiri krivična dela razbojništva“ . U tom smislu se pozvao se na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Oreb protiv Hrvatske, broj 20824/09, stav 147. Takođe, podnosilac ukazuje i da mu je povređeno pravo na slobodu i pravo na ograničeno trajanje pritvora iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 2. Ustava : jer osporena rešenja „ne sadrže dovoljne razloge za produženje pritvora“; jer je „od svega navedenog validna samo činjenica da je S . P . jednom pravosnažno osuđen ... a ona, sama za sebe, nije dovoljna za zaključak o bojazni od ponavljanja dela u kratkom vremenskom periodu“; jer „činjenica što je u toku predmetni postupak za četiri razbojništva nije smela biti uzeta u obzir na gore opisani način pa je zato ona irelevantna za produžavanje pritvora, a bez toga nema dovoljnih razloga za produženje pritvora“; jer „sud uopšte nije uzeo u obzir da pritvor već dugo traje“; jer osporena rešenja „ne sadrže dovoljne i relevantne razloge za pritvor“, jer „glavni pretres još nije otvoren, iako je od dana prijema optužnice u sud prošlo više od devet meseci“, pri čemu je, po njegovom mišljenju „irelevantno“ što je održano više pripremnih ročišta, odnosno jer nadležni prvostepeni sud „nije postupao sa dužnom hitnošću sa kojom je dužan da postupa zato što je S. P . pritvoren“. Podnosilac posebno ističe da ni on „ni njegov branilac nisu odgovorni za neodržavanje glavnog pretresa“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena rešenja. Takođe, traži o je i nakandu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno kili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, kao i odgovor Višeg suda u Zrenjaninu od 30. jula 2014. godine , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na postupak

Pred Višim sudom u Zrenjaninu se u vreme podnošenja ustavne žalbe u predmetu K. 90/13 vodio krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i još četriri lica .

Krivični postupak je pokrenut 22. februara 2013. godine , donošenjem rešenja istražnog sudije Višeg suda u Zrenjaninu da se protiv podnosioca ustavne žalbe (i drugih lica) sprovede istraga.

Nakon sprovedene istrage, Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu je 12. avgusta 2013. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i još četiri lica podiglo optužnicu . Podnosiocu je stavljen o na teret izvršenje četiri krivična dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika (a ostalim optuženima ukupno 12 krivičnih dela razbojništvo).

Nakon što je 2. septembra 2013. godine odbijen kao neosnovan prigovor protiv optužnice branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, Viši sud u Zrenjaninu je zakazao i održao pripremno ročište 21. oktobra 2013. godine.

Iz zapisnika o glavnom pretresu od 28. novembra 2013. godine proizlazi da je branilac podnosioca ustavne žalbe izjavio da mu je (nakon uručenja dokaza – kompakt diskova koji su se nalazili u spisima) potrebno vreme za pripremu odbrane, sa kojim predlogom su se i ostali branioci saglasali.

Rešenjem vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Zrenjaninu Su. VII-39/2013-11 od 3. decembra 2013. godine je odbijen kao neosnovan zahtev branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, za izuzeće postupajućeg sudije.

Spisi predmeta Višeg suda u Zrenjaninu K. 90/13 su, po zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnetim protiv rešenja o produženju pritvora istog suda Kv. 381/13 od 7. novembra 2013. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 3479/13 od 21. novembra 2013. godine, dostavljeni Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Kzz. 236/13 od 19. decembra 2013. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih rešenja.

Glavni pretres zakazan za 11. februar 2014. godine je odložen na zahtev predsednika veća, budući da ne poseduje sertifikat o sticanju posebnih znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih, koji je zahtev usvojen 13. februara 2014. godine i predmet je dodeljen u rad drugom sudiji koji je pripremno ročište zakazao i održao 10. aprila 2014. godine.

Glavni pretres zakazan za 21. maj 2014. godine nije održan, jer je neposredno pred početka suđenja jedan od branilaca podneo zahtev za izuzeće predsednika veća. Zahtev za izuzeće je odbijen kao neosnovan 22. maja 2014. godine.

Spisi predmeta Višeg suda u Zrenjaninu K. 90/13 su, po zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca podnosioca ustavne žalbe, podnetim protiv rešenja o produženju pritvora istog suda Kv. 109/14 od 24. aprila 201 4. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 827/14 od 12. maja 201 4. godine, dostavljeni Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Kzz. 532/14 od 12. juna 201 4. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih rešenja.

Glavni pretres zakazan za 19. jun 2014. godine nije održan, jer branilac podnosioca ustavne žalbe nije pristupio i podneskom je tražio odlaganje a pretres zakazan za 7. jul 2014. godine odložen jer je njegov branilac tražio odlaganje radi pripreme odbrane.

Spisi predmeta Višeg suda u Zrenjaninu K. 90/13 su, po zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca podnosioca ustavne žalbe, podnetim protiv rešenja o produženju pritvora istog suda Kv. 150/14 od 18. juna 2014. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 1108/14 od 3. jula 2014. godine, dostavljeni Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Kzz. 803/14 od 6. avgusta 2014. godine odbacio kao nedozvoljen i „bez propisanog sadržaja“ zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih rešenja.

Glavni pretres je potom zakazan za 8. i 17. septembar 2014. godine.

Prema podacima sa internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs), predmet Višeg suda u Zrenjaninu K. 90/13 je označen kao „ožalben“.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Zrenjaninu Ki. 20/13 od 22. februara 201 3. godine na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, koji mu se računa od 20. februara 201 3. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je potom podnosicu ustavne žalbe tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice produžavan na osnovu tačke 3) ranije važećeg člana 142. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, a potom 211. stav 1. važećeg Zakonika .

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen osporenim rešenjima Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 109/14 od 24. aprila 2014. godine i Kv. 150/14 od 18. juna 2014. godine , za najduže 60 dana, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. U obrazloženju osporenih rešenja je, pored ostalog navedeno: da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe opravdano sumnjiv da je izvršio četiri krivična del a razbojništva i to „u kratkom vremenskom periodu od 17. januara 2013. do 14/15. februar 2013. godine“, te, „imajući u vidu da je isti već pravnosnažno osuđen zbog krivičnog dela krađa u pokušaju iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika, koje spada u grupu krivičnih dela protiv imovine, kao i dela za koja je osnovano sumnjim da je izvršio, što po mišljenju veća ukazuje na bojazan da će okrivljeni ukoliko bi se našao na slobodi mogao u kratkom vremenskom periodu ponoviti ili nastaviti sa vršenjem krivičnih dela“.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjima Kž2. 827/14 od 12. maja 2014. godine i Kž2. 1108/14 od 3. jula 2014. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 109 /14 od 24. aprila 2014. godine i Kv. 150/14 od 18. juna 2014. godine . U obrazloženju osporenih rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da „pobrojane okolnosti u svojoj mećusobnoj povezanosti, i po nalaženju drugostepenog suda svakako predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi okrivljeni M.J, S. P, D.R. i J.M. ukoliko bi se našli na slobodi u kratkom vremenskom periodu mogli ponoviti krivično delo, pa je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su ispunjeni uslovi za produženje pritvora propisani u članu 211 . st av 1 . t ačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, a da se ista svrha, prema stavu drugostepenog suda i supotno žalbenim navodima, ne može ostvariti drugom merom“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da p osle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor se može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku ukazuje da je Ustavom utvrđeno da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega proizlazi da je neophodno kumulativno postojanje dva uslova da bi lišenje slobode bilo zakonito. Prvi, da lišenje slobode mora biti zasnovano na razlozima predviđenim zakonom, i drugi, da se lice lišava slobode u skladu sa zakonom propisanim postupkom. Saglasno odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se prema nekom licu može odrediti samo odlukom suda ukoliko su kumulativno ispunjena da uslova: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka. Razlozi koji pritvaranje mogu činiti neophodnim radi vođenja krivičnog postupka, propisani su u tač. 1) do 4) člana 211. stav 1. ZKP.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno proizlazi da sud može odrediti (i produžiti) pritvor prema nekom licu samo ukoliko istovremeno oceni da postoji osnovana sumnja da je ono izvršilo krivično delo i da je njegovo pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, te da potom, u rešenju o određivanju (i produženju) pritvora, detaljno obrazloži koji su to razlozi koji pritvaranje čine neophodnim radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Upravo na taj način, navođenjem razloga za određivanje pritvora, nadležni sud obrazlaže zašto je pritvor neophodan radi vođenja krivičnog postipka.

Takođe, Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen nakon podizanja optužnice, u fazi glavnog pretresa, zbog postojanja opravdane sumnje da je izvrši o četiri krivična del a razbojništva. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima produžen na osnovu odredb e člana 211. stav 1. tač ka 3) ZKP, odnosno zbog postojanja osobitih okolnosti koje ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi da se podnosiocu ustavne žalbe produži pritvor po označenom zakonskom osnovu. Naime, nadležni sudovi su u osporenim odlukama argumentovano obrazložili konkretne osobite okolnosti koje u ovom slučaju ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo i ocenili da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu (da postoji opravdana sumnja da je izvršio četiri krivična dela razbojništva, i to u kratkom vremenskom per iodu od 17. januara 2013. do 14/15. maja 2013. godine, što u međusobnoj povezanosti sa činjenicom da je već pravnosnažno osuđen zbog krivičnog dela krađa u pokušaju, koja spada u grupu krivičnih dela protiv imovine, kao i krivična dela za koja je osnovano sumnjiv, opravdavaju njegovo dalje zadržavanje u pritvoru). Ustavni sud smatra da ocena krivičnih sudova u pogledu postojanja navedenog pritvorskog razloga i odluka suda da je radi nesmetanog vođenja postupka nužno bilo produžiti pritvor prema podnosiocu, nije proizvoljna i arbitrerna, odnosno da su dati razlozi relevantni i dovoljni.

Imajući u vidu sve do sada izloženo, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosilaca da osporena rešenja „ne sadrže dovoljne razloge i relevantne razloge za pritvor“.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac do dana podnošenja ustavne žalbe ( 23. maj 2014. godine) nalazio u pritvoru jednu godinu i nepunih tri meseca (računajući od 20. februara 201 3. godine kada je lišen slobode), za koje vreme je sprovedena istraga, podignuta optužnica, odbijen prigovor protiv optužnice, održana dva pripremna ročišta i više puta zakazivan glavni pretres. Imajući u vidu da se krivični postupak u konkretnom slučaju vodi protiv pet lica, zbog ukupno 16 krivičnih dela razbojništa, Ustavni sud je ocenio da se postupak do trenutka podnošenja ustavne žalbe vodio sa primerenom hitnošću. Ustavni sud je posebno cenio navod podnosioca da „glavni pretres još nije otvoren, iako je od dana prijema optužnice u sud prošlo više od devet meseci“, pri čemu ni on „ni njegov branilac nisu odgovorni za neodržavanje glavnog pretresa“, ali ga je ocenio neosnovanim. Ovo iz razloga što iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je početak glavnog pretresa odlagan upravo zbog branioca podnosioca ustavne žalbe, koji je tri puta podnosio nedozvoljena pravna sredstva o kojima se moralo odlučiti što je zahtevalo dostavljanje spisa predmeta Vrhovnom kasacionom sudu, kao i zbog toga što je branilac u kontinuitetu, nakon odbijanja prigovora protiv optužnice, iznalazio razloge da ne dođe do suđenja (podnošenje zahteva za izuzeće sudije, traženje dodatnog vremena za pripremu odbrane, traženje odlaganja glavnog pretresa).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjima nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 2. Ustava, jer su podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac u krivičnom postupku prevashodno odgovorni što je faza glavnog pretresa trajala duže nego što je to nužno, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio u ovom delu ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporena rešenja ističe povreda prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojima se, saglasno članu 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je navode iznete u ustavnoj žalbi ocenio očigledno neosnovanim. Ovo iz razloga što podnosilac ustavne žalbe citira samo delove rečenica sadržanih u obrazloženju osporenih prvostepenih rešenja, pri čemu iz istih nesporno proizlazi da Viši sud u Zrenjaninu nije izneo tvrdnju da je podnosi lac izvrši o krivičn a del a koj a su predmet krivičnog postupka, jer je, pored ostalog, naveo da „postoji opravdana sumnja...“.

Ustavni sud je pri tom posebno imao u vidu pozivanje podnosioca ustavne žalbe na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Oreb protiv Hrvatske, (broj 20824/09) od 31. oktobra 201 3. godine), ali je ocenio da ista nije od značaja za drugačije rešavanje ove ustavnopravne stvari. Naime, Evrospki sud za ljudska prava je u navedenom predmetu utvrdio da je podnosiocu predstavke povređeno pravo na pretpostavku nevinosti iz razloga što je redovni sud u obrazloženju rešenja o produženju pritvora uzeo u obzir činjenicu da se protiv njega paralelno vode drugi krivični postupci. U stavu 147. navedene presude Evropskog suda je istaknuto: da se kao razlog za pritvor na osnovu toga što je neko prethodno osuđivan može uzeti samo pravnosnažna presuda; da „razmatrati samu činjenicu da postoje drugi, zasebni i još nezavršeni krivični postupci protiv osobe u pitanju kao osudu neizbežno bi upućivalo na to da je ta osoba kriva za krivično delo koje je predmet tih postupaka“; da se „upravo to dogodilo u ovom slučaju u kojem su nacionalni sudovi izjavljivali da je podnosilac predstavke već od ranije osuđivan za slična krivična dela iako njegova kaznena evidencija jasno upućuje na to da nije bio osuđivan ni za kakva druga krivična dela“; da su „činjenicu da su protiv njega u toku paralelni krivični postupci smatrali važnim razlogom u proceni rizika od ponavljanja krivičnog dela ... implicirajući time da je odgovoran za krivična dela koja su bila predmet tih postupaka“; da su time „povredili pravo podnosioca predstavke da se u navedenom odvojenom krivičnom postupku koji je istovremeno u toku smatra nevinim“. Dakle, u predmetu Evropskog suda za ljudska prava podnosiocu predstavke je kao osobita okolnost koja ukazuje da će ponoviti krivično delo , prilikom produženja pritvora uzeta u obzir kao utvrđena činjenica da je ranije osuđen (iako presuda nije postala pravnosnažna), odnosno to što su u toku bili i drugi krivični postupci.

Nasuprot iznetom, u osporenim rešenjima je esplicitno navedeno da postoji opravdana sumnja da je podnosilac izvršio četiri krivična dela razbojništva (i to u kratkom vremenskom periodu od 17. januara 2013. do 14/15. maja 2013. godine) što u međusobnoj povezanosti sa činjenicom da je već pravnosnažno osuđen zbog krivičnog dela krađa u pokušaju, koja spada u grupu krivičnih dela protiv imovine, kao i krivična dela za koja je osnovano sumnjiv, čine osobite okolnosti koje ukazuju da će podnosilac ustavne žalbe u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. Dakle, u rešenjima osporenim ovom ustavnom žalbom nije uzeta kao utvrđena činjenica da je podnosilac izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret, već da u odnosu na to postoji opravdana sumnja, a ni za podnosioca nije sporno da jeste prethodno osuđivan zbog izvršenja krivičnog dela protiv imovine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu , u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu , odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

8. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.