Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu J. S. zbog osmodogišnjeg radnog spora, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Dodeljuje naknadu štete od 300 evra zbog sporosti sudova, dok odbacuje deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4187/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 475/04) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. S. iz B. je 13. juna 20 12. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu, dopunjenu 18. juna 2012. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4847/10 od 8. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4187/10 (inicijalno predmet P1. 475/04 Četvrtog opštinskog suda u Beogradu).

U ustavnoj žalbi, sa dopunom, se navodi da je podnositeljka, u svojstvu tužilje, pokrenula radni spor protiv tuženog T. p. "T." A.D. iz Z, koji je pravosnažno okončan nakon više od osam godina, čime joj je uskraćeno pravo na suđenje u razumnom roku. Iznoseći razloge za podnošenje tužbe, te opisujući tok postupka, podnositeljka smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, time što je pravosnažno odbijen deo tužbenog zahteva za isplatu zarade preko iznosa minimalne zarade za period od aprila zaključno sa septembrom 2002. godine, kao i za uplatu doprinosa za invalidsko i penzijsko osiguranje, s obzirom na to da tuženi nije dokazao da nije bio u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada u skladu sa Kolektivnim ugovorom, a iz razloga poremećaja poslovanja u spornom periodu 2002. godine. Po mišljenju podnositeljke, poremećaj poslovanja kao razlog za neisplaćivanje pune zarade "nije bio iskazan" ni ugovorom o radu, ni Pojedinčanim kolektivnim ugovorom. Podnositeljka smatra i da je odluka o obijanju tužbenog zahteva za doprinose nepravilna i "nelogična", jer ako je tužilji pripadao pun iznos zarade za mart 2002. godine, onda i uplaćeni doprinosi treba da budu ekvivalentni isplaćenom dohotku. Podnositeljka je predložila da Sud poništi osporenu presudu i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4187/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 556/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu tužilje, podnela je 25. marta 2004. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog T. p. "T." A.D. iz Z, radi duga za neisplaćene zarade. Sa prvog zakazanog ročišta za glavnu raspravu izostao je uredno pozvani tuženi, te je Opštinski sud doneo presudu na osnovu izostanka P1. 475/04 od 18. janura 2005. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Odlučujući o žalbi tuženog, Opštinski sud je na ročištu održanom 26. avgusta 2005. godine prihvatio žalbu tuženog kao predlog za povraćaj u pređašnje stanje, te ukinuo presudu na osnovu izostanka. Predmet je dobio novi broj P1. 1981/05. Nakon jednog neodržanog ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije i nakon preinačenja tužbenog zahteva 5. septembra 2005. godine, Opštinski sud je već na sledećem ročištu, sa koga su izostale obe parnične stranke, doneo rešenje P1. 11981/05 od 24. oktobra 2005. godine kojim se tužba smatra povučenom. Po žalbi tužilje sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje od 11. novembra 2005. godine, nakon dva održana ročišta povodom tog predloga, koja je sud odlagao nalažući punomoćniku tužilje da dostavi sve dokaze o sprečenosti da pristupi na ročište zakazano za 24. oktobra 2005. godine, na trećem ročištu održanom 6. aprila 2006. godine usvojen je predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Opštinski sud je već na sledećem ročištu održanom 12. maja 2006. godine zaključio glavnu raspravu.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1205/06 od 12. maja 2006. godine usvojen je preinačeni tužbeni zahtev tužilje u celosti. Tuženi je protiv navedene presude izjavio žalbu 10. jula 2006. godine. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5636/06 od 22. novembra 2007. godine ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1205/06 od 12. maja 2006. godine u delu kojim je tuženi obavezan da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO) uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. februara 2001. do 31. marta 2001. godine, kao i period od 1. marta 2002. do 30. novembra 2002. godine i tužilji dosuđena zarada za april, maj, jun, jul, avgust i septembar 2002. godine u iznosu i sa zakonskom zateznom kamatom bliže određenim u izreci, te u pogledu troškova postupka i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U preostalom delu je ožalbena presuda delom potvrđena (u pogledu pripadajuće zakonske zatezne kamate na iznos zarade od 9.608,55 dinara za mart 2002. godine od 25. aprila 2002. godine do dana isplate, te u pogledu neisplaćenih zarada za februar, mart i april 2001. godine, kao i april, maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar i novembar 2002. godine), a delom preinačena povodom potraživanja zakonske zatezne kamate na iznose zarada bliže određenih u izreci, tako što je tužbeni zahtev odbijen. Nakon odlučivanja o žalbi, spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 7. aprila 2008. godine.

U drugom, ponovnom, prvostepenom postupku, nakon četiri zakazana i održana ročišta, Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 556/08 od 10. juna 2009. godine, u prvom stavu izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da tuženi uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO) doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 1. februara 2001. do 31. marta 2001. godine, kao i period od 1. marta 2002. do 30. novembra 2002. godine, a u drugom stavu izreke je odbio kao neosnovan preinačeni tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime neisplaćenih zarada isplati određene iznose za april, maj, jun, jul, avgust i septembar 2002. godine, sa zakonskom zateznom kamatom. Trećim stavom izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka. Protiv navedene presude tužilja je izjavila žalbu 22. oktobra 2009. godine, te urgencijom od 8. marta 2010. godine upućenom Prvom osnovnom sudu u Beogradu tražila da se spisi predmeta po žalbi dostave Apelacionom sudu u Beogradu. Naredba za prosleđivanje spisa po žalbi data je 11. aprila 2010. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4847/10 od 8. februara 2012. godine odbijena je žalba tužilje kao neosnovana i potvrđena ožalbena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 556/08 od 10. juna 2009. godine. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud ocenom svih dokaza i na osnovu rezultata celokupnog postupka utvrdio sve relevantne činjenice za pravilno presuđenje u ovoj pravnoj stvari, te pravilno primenio materijalno pravo. Po nalaženju drugostepenog suda, neosnovani su navodi žalbe da je postojala obaveza tuženog da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, isplati razliku zarade do punog iznosa zarade, a preko minimalne zarade koja joj je isplaćivana, za period od 1. aprila do 30. septembra 2002. godine, jer je tužilji za sporni period pripadala minimalna zarada, s obzirom na to da je sa tuženim isplatu minimalne zarade ugovorila ugovorom o radu zaključenim 1. januara 2002. godine. Neosnovani su i navodi žalbe kojima tužilja pobija prvostepenu odluku i ističe obavezu tuženog da joj isplati razliku do punog iznosa zarade jer nigde nije bio iskazan poremećaj u poslovanju, te da je zbog toga prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, među strankama je bilo nesporno da tuženi u to vreme nije isplaćivao zarade na vreme zaposlenima, te bio primoran da sa zaposlenima, pa i sa tužiljom, zaključi ugovore o radu u kojima je u tački 9) bilo predviđeno da je zarada za poslenog za obavljeni rad minimalna zarada, što sve govori o poremećaju poslovanja tuženog. Ovim ugovorom, tuženi je preuzeo obavezu da joj od 1. januara 2002. godine isplaćuje minimalnu zaradu, a tužilja je pristala na navedene uslove i zaradu, potpisujući ugovor. Dalje, suprotno navodima žalbe koji se odnose na deo tužbenog zahteva u vezi sa uplatom doprinosa, prvostepeni sud je na osnovu dopisa Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Filijala Beograd od 14. aprila 2009. godine, sa odgovarajućim dokazima, pravilno utvrdio da su prema evidentiranim podacima uplaćeni doprinosi za 12 meseci u 2001. godini i za prijavljeni period 2002. godine do 15. novembra 2002. godine sa kojim datumom je odjavljena kod tuženog, zbog prestanka radnog odnosa usled otvaranja stečaja nad tuženim. Nakon donošenja osporene odluke, spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 20. aprila 2012. godine. Punomoćniku tužilje je navedena presuda uručena 14. maja 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10. stav 2 .); da se tužba za utvrđenje može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (član 188. stav 2.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen već preko deset godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu, dana 25. marta 2004. godine, pa do okončanja postupka .

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je sudski postup ak trajao osam godina i skoro tri meseca , s tim da je, o pretežnom delu tužbenog zahteva podnositeljke, pravosnažno rešeno nakon tri godine i osam meseci .

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su mogla uticati na trajanje postupka van granica razumnog roka.

Polazeći od značaja koji sporovi iz radnog odnosa imaju, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora i odlučivanje o tužbenom zahtevu podnositeljke u celini, bez obzira što ga je ona preinačavala, u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnositeljku. Međutim, istovremeno, stoji i da je njen punomoćnik svojim ponašanjem u toku postupka doprineo dužini njegovog trajanja, jer je jednom, zajedno sa drugom stranom izostao sa ročišta, a zatim su po njegovom predlogu za povraćaj u pređašnje stanje dva ročišta odložena jer nije dostavljao sve potrebne dokaze, da bi tek na trećem ročištu bio usvojen predlog i rešenje kojim se smatra da je tužba povučena stavljeno van snage. No, stoji i da je punomoćnik tužilje u delu postupka po žalbi pokazao proaktivan stav, jer je urgirao za dostavljanje spisa drugostepenom sudu na odlučivanje o žalbi.

Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je s poro i neefikasno postupanje sudova koji su vodili osporeni postupak u najvećoj meri dovelo do njegovog neopravdano dugog trajanja. Nedelotvornost i neefikasnost u radu sudova ogleda se u tome što je Četvrti opštinski sud u Beogradu prvo ročište zakazao tek posle deset meseci posle podnošenja tužbe, te što je naredba za dostavljanje spisa drugostepenom sudu od strane prvostepenog - Prvog osnovnog suda u Beogradu, pred kojim je postupak nastavljen nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, data posle skoro šest meseci od dana izjavljivanja žalbe podnositeljke. I na strani drugostepenih sudova je postojao doprinos dužem trajanju postupka, jer iako su odlučivali u razumnim granicama za trajanje žalbenog postupka, spise predmeta, ni Okružni sud u Beogradu, ni Apelacioni sud u Beogradu nisu vratili prvostepenom sudu u roku od 30 dana od donošenja odluke, već nakon više od četiri, odnosno od dva meseca u drugom žalbenom postupku. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske, o d 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, da se o nje nom pravu u parničnom postupku koji je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen u predmetu P1. 4187/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 475/04) odluči u razumnom roku, te je stoga u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja i predmet parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba, te činjenicu da je o pretežnom delu tužbenog zahteva pdonositeljke pravosnažno odlučeno za manje od četiri godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Odlučujući o ustavnoj žalbi u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka, u suštini nezadovoljna ishodom spora i odbijanjem tužbenog zahteva, ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presude. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud detaljno i jasno obrazložio razloge zašto nema mesta zahtevu tužilje za isplatu iznosa preko ugovorene minimalne zarade, sa kojim se ona saglasila zaključivanjem ugovora o radu, kao ni zahtevu da joj se uplate doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje ekvivalentni punom iznosu zarade. A ovo sve, stoga što je upravo tužilja sa tuženim ugovorila isplatu minimalne zarade za obavljeni rad. Navedeno ne dovodi u pitanje zarada iz marta 2002. godine, koja je, po navodima podnositeljke, isplaćena u punom iznosu u toku sudskog postupka, s obzirom na predmet tužbenog zahteva i utvrđeno činjenično stanje koje ne može biti predmet ocene u ustavnosudskom posutpku. Po oceni Ustavnog suda, osporena presud a donet a je od strane zakonom ustanovljenog sud a, u granicama njegove nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakons kim odredbama i zasniva se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, te se, bez obzira na značaj prava koje se eventualno gubi ili ostvaruje, ne može govoriti o nepravičnoj primeni propisa na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu koji je izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4847/10 od 8. februara 2012. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti