Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 22 godine. Deo žalbe protiv osporene presude Apelacionog suda odbija se kao neosnovan, jer primena materijalnog prava nije bila proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4727/2012
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Zlatibora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 72871/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dobrinka Marjanovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7527/11 od 11. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Zlatibora je, 12. juna 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7527/11 od 11. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom odbio kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za isplatu razlike kamate za period od 13. decembra 1988. do 13. decembra 1991. godine, stavljajući tada važeći Samoupravni sporazum banaka o politici kamatnih stopa iznad ugovora o oročavanju deviznih sredstava koje su zaključile parnične stranke, a da tužena banka nije zbog promenjenih okolnosti tražila da se ovaj ugovor promeni ili raskine, već je jednostrano promenila odredbe ugovora u pogledu kamatne stope na oročenu deviznu štednju. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72871/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. maja 1990. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog DD “J.“ iz Beograda, tražeći da mu tužena banka po ugovoru o oročavanju devizne štednje isplati razliku kamate do 12,5% na godišnjem nivou za period od 13. decembra 1985. do 13. decembra 1991. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 1641/90.

Prvostepeni sud je 14. februara 1991. godine doneo presudu P. 1641/90, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9188/91 od 29. oktobra 1991. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 5165/91. Treći opštinski sud u Beogradu je 3. marta 1993. godine doneo presudu P. 5165/91, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 8187/93 od 10. marta 1994. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1255/94. Treći opštinski sud u Beogradu je 19. aprila 1995. godine doneo presudu P. 1255/94, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 10582/95 od 17. oktobra 1995. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je 17. aprila 1996. godine doneo rešenje Rev. 1526/96, kojim je ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 324/97. Treći opštinski sud u Beogradu je 8. oktobra 1997. godine doneo presudu P. 324/97, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je 26. novembra 1998. godine doneo presudu Gž. 6659/98, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu izreke kojim je obavezan tuženi da isplati tužiocu odgovarajući novčani iznos na ime ugovorne kamate; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u delu izreke kojim je odlučeno o zateznoj kamati i troškovima parničnog postupka, pa je u tom delu vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3844/01 od 5. decembra 2001. godine ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu u delu kojim je obavezan tuženi da isplati tužiocu odgovarajući novčani iznos na ime ugovorne kamate, pa je u tom delu vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 60/99-01. Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 60/99-01 od 22. jula 2002. godine obustavio postupak u ovoj pravnoj stvari, ističući da se u konkretnom slučaju radi o sredstvima koja predstavljaju staru deviznu štednju i da se ovakvi postupci obustavljaju prema članu 22. Zakona o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 15. marta 2006. godine doneo rešenje Gž. 10238/05, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1621/06, a A.D. “A. B . S .“ iz Beograda je podneskom od 25. septembra 2006. godine obavestilo prvostepeni sud da je to privredno društvo pravni sledbenik DD “J.“ iz Beograda.

Treći opštinski sud u Beogradu je 16. marta 2007. godine doneo presudu P. 1621/06, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Apelacioni sud u Beogradu, koji je preuzeo drugostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je 17. marta 2010. godine rešenje Gž. 3240/10, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 72871/10. Nakon što je tužilac preinačio tužbu, Prvi osnovni sud u Beogradu je 1. septembra 2010. godine doneo presudu P. 72871/10, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da Ugovor o oročavanju devizne štednje od 7. septembra 1985. godine (a koji je izmenjen 13. decembra 1985. godine), zaključen između njega i pravnog prethodnika tuženog, proizvodi pravno dejstvo za period od 1. jula 1986. do 13. decembra 1991. godine, na određeni rok od 36 meseci sa fiksnom kamatnom stopom od 12,5% godišnje u devizama, te da tužilac ima pravo na naplatu duga zbog neisplaćene ugovorne kamate u iznosu od 27.210,51 DEM, kao i da se obaveže tuženi da upiše u štednu knjižicu tužioca kamatu u iznosu od 27.210,51 DEM sa domicilnom kamatom, počev od 13. decembra 1991. godine; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 27.210,51 DEM , sa kamatom po stopi koja se na štedne uloge oročene preko godinu dana plaća u zemlji domicila valute, počev od 13. decembra 1991. godine; u stavu trećem izreke obavezao tužioca da naknadi tuženom troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je tužilac sa pravnim prethodnikom tuženog zaključio 7. septembra 1985. godine Ugovor o oročavanju deviznih sredstava građana na rok od 24 meseca uz kamatnu stopu od 11% godišnje, te da su parnične stranke 31. decembra 1985. godine promenile rok oročenosti na 36 meseci, koji počinje teći od 13. decembra 1985. godine i da je pravni prethodnik tuženog od tog datuma isplaćivao tužiocu kamatu po stopi od 12,5% godišnje, a sve do 1. jula 1986. godine, kada je usvojen Samoupravni sporazum banaka o politici kamatnih stopa, od kada je pravni prethodnik tuženog vršio obračun kamate na oročena sredstva tužioca po domicilnoj kamatnoj stopi; da je štedni ulog tužioca oročen na rok od 36 meseci počev od 13. decembra 1985. godine u kom momentu je kamatna stopa po tada važećim propisima iznosila 12,5%, prema opštim uslovima poslovanja koji su odštampani na poleđini štedne knjižice tužioca, a kamata se u slučaju promene kamatne stope obračunavala po izmenjenoj stopi na uloge po viđenju od dana određenog odlukom o izmeni kamatne stope, a na oročene uloge po isteku perioda oročenosti, ukoliko ulog bude produženo oročen; da sporni ugovor ima karakter tipičnog ugovora o pristupu, gde opšti uslovi određeni od strane jednog ugovorača dopunjuju posebne pogodbe utvrđene među ugovoračima u istom ugovoru, a i obavezuju; da je visina kamatne stope, stupanjem na snagu Samoupravnog sporazuma banaka o politici kamatnih stopa, određivana od 1. jula 1986. godine prema kamatnoj stopi zemlje porekla valute – domicilna kamatna stopa; da je tužilac do isteka prvog perioda oročavanja imao pravo na kamatu u visini od 12,5%, a po isteku ovog perioda on nije imao pravo da zahteva obračun kamate po navedenoj stopi, jer su se izmenili uslovi koji su važili na dan isteka ugovorenog roka; da imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud smatra da je pravni prethodnik tuženog isplaćivao tužiocu kamatu po važećoj stopi i pre i posle 1. jula 1986. godine, pa je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike kamate koju je tražio za sporan period; da je 12. decembra 1988. godine stupio na snagu Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, te da je u tom zakonu tačno utvrđen iznos devizne štednje do određenog datuma i u skladu sa tako utvrđenim iznosom se određuje način izmirenja obaveza prema deviznim štedišama; da Zakon o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana uređuje uslove i način regulisanja obaveza po osnovu devizne štednje građana; da su banke, s obzirom na izmenu zakonskih propisa, isknjižile obaveze prema deviznim štednim ulozima građana i iste vode obveznice, te više ne postoji mogućnost da se izvrši bilo kakav upis na hartiju deviznog štednog uloga tužioca, zbog čega je sud odbio kao neosnovan takav tužbeni zahtev tužioca, jer je u suprotnosti sa navedenim propisima; da se u konkretnom slučaju radi o ulogu na štednju, pa kako tužilac nije sa pravnim prethodnikom tuženog zaključio ugovor sa fiksnom kamatnom stopom od 12,5%, niti je navedena kamatna stopa upisana u štednu knjižicu tužioca, to je sud našao da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu se isplati iznos bliže naveden u stavu drugom izreke, a na ime duga zbog neisplaćene ugovorne kamate.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je 11. aprila 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 7527/11, kojom je: u stavu prvom izreke delimično odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u delu stava prvog njene izreke, kojim je odbijen kao neosnovane tužbene zahteve tužioca kojim je tražio da se utvrdi da navedeni ugovor proizvodi pravno dejstvo za period od 13. decembra 1988. do 13. decembra 1991. godine, na određeni rok od 36 meseci sa fiksnom kamatnom stopom od 12,5% godišnje u devizama i da tužilac ima pravo na naplatu duga zbog neisplaćene ugovorne kamate u iznosu od 17.536,77 DEM, te da se obaveže tuženi da upiše u štednu knjižicu tužioca kamatu u iznosu od 27.210,51 DEM sa domicilnom kamatom, počev od 13. decembra 1991. godine, kao i u delu stava drugog izreke prvostepene presude kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 17.536,77 DEM , sa kamatom po stopi koja se na štedne uloge oročene preko godinu dana plaća u zemlji domicila valute, počev od 13. decembra 1991. godine; u stavu drugom izreke delimično usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu u preostalom delu stava prvog njene izreke, tako što je utvrdio da navedeni ugovor proizvodi pravno dejstvo za period od 1. jula 1986. do 13. decembra 1988. godine, na određeni rok od 36 meseci sa fiksnom kamatnom stopom od 12,5% godišnje u devizama i da tužilac ima pravo na naplatu duga zbog neisplaćene ugovorne kamate u iznosu od 9.673,74 DEM, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio isplatu kamate po stopi koja se na štedne uloge oročene preko godinu dana plaća u zemlji domicilne valute; u stavu trećem izreke preinačio rešenje o troškovima parničnog postupka koje je sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je smanjio novčani iznos koji je tužilac dužan da isplati tuženom na ime troškova ove parnice. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je u celini neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio isplatu iznosa od 27.210,51 DEM , na ime razlike pripadajuće i isplaćene kamate; da su tužilac i pravni prethodnik tuženog 7. septembra 1985. godine zaključili ugovor o oročavanju deviznih sredstava na rok od 24 meseca uz kamatnu stopu od 11%, da bi ugovorne strane 31. decembra 1985. godine promenile rok oročenosti na 36 meseci, koji je počeo da teče 13. decembra 1985. godine i da je u vreme te promene kamatna stopa iznosila 12,5%, a u kom procentu je tužiocu i obračunata kamata do dana stupanja na snagu Samoupravnog sporazuma banaka o politici kamatnih stopa od 18. juna 1986. godine, a od kog datuma je pravni prethodnik tužene obračunavao domicilnu kamatu; da je Odlukom Ustavnog suda Jugoslavije od 24. jula 1998. godine ukinuta odredba člana 41. stav 2. Samoupravnog sporazuma banaka o politici kamatnih stopa, u delu koji se odnosi na zatečene depozite oročene bez namene na određeno vreme i depozite na neodređeno vreme sa otkaznim rokom, te da se ovaj akt prema navedenoj ustavnosudskoj odluci ne može primeniti na predmetni ugovor o oročavanju štednje, jer je on zaključen pre stupanja na snagu Samoupravnog sporazuma banaka o politici kamatnih stopa, a takođe i zbog toga što je odredbama člana 174 – 179. Zakona o osnovama bankarskog i kreditnog sistema bilo određeno da se odnosi između banke i građana u vezi sa novčanim depozitima i štednim ulozima (a samim tim i kamata) uređuju ugovorom, a ne samoupravnim sporazumom kojim banke utvrđuju samo način i zajedničke uslove prijema i povlačenja štednih uloga i depozita; da iz toga proizlazi da tuženi ima obavezu da tužiocu u periodu od 13. decembra 1985. do 13. decembra 1988. godine obračuna kamatu po stopi od 12,5%, što iznosi 9.673,74 DEM ; da drugostepeni sud nalazi da po isteku ovog perioda oročavanja, odnosno od 13. decembra 1988. godine pa nadalje, tužilac nema osnova da zahteva obračun kamate po stopi od 12,5%, zato što su se izmenili uslovi u momentu automatskog reoročavanja ugovora, pa je kamata tada mogla biti obračunata samo po tada važećim propisima, odnosno po Samoupravnom sporazumu banaka o politici kamatnih stopa, pa je pravilno prvostepeni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu novčanog iznosa od 17.536,77 DEM , a koji predstavlja razliku kamate za period od 13. decembra 1988. do 13. decembra 1991. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

Odredbama čl. 21. st. 1, 2. i 3. Samoupravnog sporazuma banaka o politici kamatnih stopa iz 1986. godine je bilo predviđeno da se kamatne stope na devizne račune i devizne štedne uloge iz člana 19. ovog sporazuma određuju prema visini kamatnih stopa po ulozima na štednju u inostranim bankama u zemljama domicilnih valuta na način utvrđen ovim sporazumom, te da se kamatne stope po ulozima na štednju prate u određenim inostranim bankama, prema spisku koji čini sastavni deo ovog Sporazuma za sledeće domicilne valute – austrijski šiling, francuski franak, italijansku liru, nemačku marku, švajcarski franak, švedsku krunu, englesku funtu, kanadski dolar, američki dolar i australijski dolar i da se visina godišnje kamatne stope na devizne račune i devizne štedne uloge u valutama iz stava 2. ovog člana izračunava tako što se kamatna stopa, utvrđena kao aritmetička sredina tekućih kamatnih stopa određenih inostranih banaka (srednja kamatna stopa) na štedne uloge za određenu ročnost, uvećava za 2 procentna poena.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 8. maja 1990. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7527/11 od 11. aprila 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacionopravni spor trajao nepune 22 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca , dvadesetdvogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo, imajući pri tome u vidu da podnosilac nije doprineo dugom trajanju parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje skoro 22 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Trećeg opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe maja 1990. godine do avgusta 2007. godine, kada su spisi predmeta prosleđeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude P. 1621/06 od 16. marta 2007. godine. Činjenice da su u ovoj pravnoj stvari čak šest prvostepenih odluka (pet presuda i jedno rešenje o obustavljanju postupka) i dve drugostepene odluke bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje i da su po jedan drugostepeni postupak i revizijski postupak trajali nepune četiri godine, odnosno tri godine (po žalbi protiv rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 60/99-01 od 22. jula 2002. godine i reviziji protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 6695/98 od 26. novembra 1998. godine), po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud u ovom obligacionopravnom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. Zakona o parn ičnom postupku iz 1977. godine i odredaba člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Budući da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine) .

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije tražio naknadu nematerijalne štete, Sud je, u smislu odredaba člana 89. st . 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, dovoljno kako bi se postiglo pravično zadovoljenje podnosioca zbog povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ukazuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7527/11 od 11. aprila 2012. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, zasniva na činjenici da je navedeni drugostepeni sud pogrešno zaključio da on nema pravo na isplatu razlike kamate po stopi od 12,5% za period od 13. decembra 1988. do 13. decembra 1991. godine, dajući nejasne i kontradiktorne razloge za svoju odluku.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe osporava presudu Apelacionog suda u Beogradu koji je u konkretnom slučaju postupao kao sud poslednje instance, Ustavni sud napominje da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, Ustavni sud je primetio da, kada se radi o odlukama drugostepenih sudova po žalbi, pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da utemelji svoju odluku na jasnim i neprotivrečnim razlozima, kako bi stranku koja izjavljuje redovni pravni lek uverio u snagu svojih argumenata.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7527/11 od 11. aprila 2012. godine, Ustavni sud nalazi da je navedeni drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe pripada razlika kamate po stopi od 12,5% za period od 13. decembra 1985. do 13. decembra 1988. godine, kako je i bilo predviđeno pismenim ugovorom o oročenom štednom ulogu i budući da Samoupravni sporazum banaka o politici kamatnih stopa iz 1986. godine nije ni mogao retroaktivno da se primenjuje na navedeni ugovor (a što je i pravni stav Ustavnog suda Jugoslavije zauzet u odluci od 24. jula 1998. godine, kojom je „kasirana“ odredba člana 41. stav 2. navedenog sporazuma), te da podnosilac sa druge strane nema pravo na razliku kamate po stopi od 12,5% za period od 13. decembra 1988. do 13. decembra 1991. godine, zato što su se u momentu reoročavanja navedenog ugovora promenili uslovi poslovanja, jer je pomenutim samoupravnim sporazumom predviđena isplata tzv. domicilne kamate na devizne štedne uloge, a što je tuženi u konkretnom slučaju i isplatio podnosiocu. S tim u vezi, Ustavni sud je primetio određenu kontradiktornost u obrazloženju osporene presude, jer je Apelacioni sud u Beogradu u jednom delu konstatovao da Samoupravni sporazum banaka o politici kamatnih stopa iz 1986. godine nije regulisao pitanje visine kamatne stope na štednim ulozima, dok je u delu u kome je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu razlike kamate za period od 13. decembra 1988. do 13. decembra 1991. godine upravo pridao ključni pravni značaj navedenom sporazumu. Međutim, uzimajući u obzir da je odredbama člana 21. Samoupravnog sporazuma banaka o politici kamatnih stopa iz 1986. godine bilo predviđeno da se na devizne štedne uloge plaćaju kamate u visini kamatne stope koja se plaća u inostranim bankama u zemljama porekla valute, uvećane za dva procentna poena, Ustavni sud konstatuje da ovakav pogrešan pravni zaključak postupajućeg drugostepenog suda nije doveo u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka po podnosioca ustavne žalbe.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe pozvao i na povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dostavljajući presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 2541/95 od 12. juna 1995. godine kojom je odbijena kao neosnovana revizija tuženog DD “J.“ iz Užica izjavljena protiv nižestepenih presuda kojima je usvojen tužbeni zahtev tužioca M.G. za isplatu razlike kamate po ugovoru o štednom ulogu. Revizijski sud u tom predmetu je našao da se kamatna stopa od 12,5% odnosi i na drugi oročeni period koji je počeo 30. maja 1987. godine, jer se ima uzeti da su se stranke sa uslovima ugovora saglasile budući da njegov raskid nisu tražile i da se neosnovano revizijom ukazuje da akti poslovne politike banke, kojima se uređuje pitanje kamatne stope, stupaju na mesto ugovornih odredbi. Dakle, Ustavni sud je konstatovao da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različitu presudu u odnosu na Vrhovni sud Srbije.

Međutim, polazeći od toga da se radi samo o jednoj sudskoj odluci u kojoj je zauzet drugačiji pravni stav, Ustavni sud je ocenio da se u takvoj situaciji još uvek ne može govoriti o „dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi niti da je to dovelo do pravne nesigurnosti u posmatranom periodu “(videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine), što je jedan od osnovnih pravnih kriterijuma prilikom ocenjivanja da li je došlo do povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Osim toga, aktuelna sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava zauzela je načelan stav da je „postojanje suprotnih sudskih odluka stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne može smatrati povredom ljudskog prava suprotno Konvenciji.“ ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Santos Pinto protiv Portugala , broj 39005/04 od 20. maja 2008. godine) .

Takođe, Ustavni sud je ocenio da ostali navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju posledicu njegovog subjektivnog tumačenja odredaba Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o osnovama bankarskog i kreditnog sistema, a ne i stvaran dokaz o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava u ovom obligacionopravnom sporu.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom drugostepenom presudom povređeno njegovo pravo na imovinu, Ustavni sud je zaključio da podnosilac povredu ovog prava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7527/11 od 11. aprila 2012. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane tvrdnje podnosioca o povredi njegovog prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti