Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu. Iako je postupak trajao 14 godina, podnosilac je svojom neaktivnošću, koja je dovela do prekida postupka u trajanju od sedam godina, u velikoj meri doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4728/2010
24.04.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , izjavljena protiv presude Apelac ionog suda u Novom Sadu Gž. 3384/10 od 9. septembra 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4790/96.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, 5. novembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3384/10 od 9. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvao iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4790/96.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca; da suprotno stavu prvostepenog i drugostepenog suda, podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug nalazom veštaka od dana utuženja; da se dosuđenim iznosom duga bez zakonske zatezne kamate od dana utuženja ni približno ne udovoljava načelu iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe je navedeno da je postupak trajao 14 godina iako predmet nije bio pravno složen, a podnosilac sa svoje strane nije ničim dop rineo ovakvom radu sudova. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su osporenom presudom podnosiocu povređena prav a na pravično suđenje i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4790/96, poništi osporenu presudu i utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13700/10, ranije predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4271/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. avgusta 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih S.S. iz Novog Sada, M.T. iz Čelareva i M.D. iz Novog Sada, radi isplate duga, koja je zavedena pod brojem P. 4790/96.

Na pripremnom ročištu održanom 21. novembra 1996. godine Opštinski sud u Novom Sadu je usvojio predlog punomoćnika tužioca za određivanje ekonomskog veštačenja, koje je određeno rešenjem od 13. decembra 1996. godine, putem veštaka B. S. iz Novog Sada.

Naredno ročište zakazano za 10. februar 1997. godine nije održano, a sud je doneo odluku da će o daljem toku postupka odlučiti pismeno, nakon dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka.

Podneskom od 11. februara 1998. godine veštak je zahtevao da tužilac predujmi troškove veštačenja, a prvostepeni sud je rešenjem od 14. aprila 1998. obavezao tužioca da predujmi troškove veštačenja, što ovaj nije učinio.

Podneskom od 11. novembra 1998. godine tužilac je povukao tužbeni zahtev u odnosu na tužene drugog i trećeg reda, a rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 17. decembra 1998. god ine punomoćnik tužioca je obavezan da sudu u roku od 30 dana dostavi još dva primerka podneska od 11. novembra 1998. godine, radi dostavljanja tuženima.

Opštinski sud u Novom Sadu je 13. juna 2000. godine doneo rešenje P. 4790/96, kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da tužilac nije postupio po nalogu suda od 17. decembra 1998. godine za dostavljanje još dva primerka podneska o povlačenju tužbe, kao ni po podnesku od 14. aprila 1998. godine sa nalogom za uplatu troškova veštačenja. Predmet je arhiviran 15. septembra 2000. godine.

Tužilac je podneskom od 15. aprila 2005. godine izvestio Opštinski sud u Novom Sadu da je promenio punomoćnika i tražio nastavak postupka, a nastavak postupka je ponovo tražio i podneskom od 23. novembra 2005. godine.

Ročište zakazano za 28. mart 2006. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužoca, koji je svoj izostanak opravdao zdravstvenim razlozima, a na ročištu 6. juna 2006. godine prvostepeni sud je, na predlog tužioca, odredio ekonomsko veštačenje putem drugog veštaka.

Rešenjem prvostepenog suda P. 4271/06 od 31. avgusta 2006. godine otkazano je ročište zakazano za 18. septembar 2006. godine i određen zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari, zbog toga što je pred Vrhovnim sudom Srbije, u smislu člana 176. stav 1. Zakona o parničnom postupku, p okrenut postupak radi rešavanja spornog pravnog pitanja u predmetima u kojima se kao tužilac pojavljuje SZRU „Tehničar“, radi isplate inflatorne štete, tj. radi isplate po ugovoru o zajmu zaključenom sa fizičkim licima.

Naredbom postupajućeg sudije od 6. novembra 2006. godine zakazano je naredno ročište u ovom postupku za 15. januar 2007. godine, čime je postupak nastavljen.

Veštak je prvostepenom sudu dostavio svoj nalaz i mišljenje 9. januara 2007. godine, a tužilac je podneskom od 16. januara 2007. godine precizirao tužbeni zahtev.

Na ročištu održanom 27. februara 2007. godine zaključena je glavna rasprava, nakon čega je doneta presuda P. 4271/06, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca i obavezan tuženi S. S. iz Novog Sada da tužiocu isplati iznos od 122.104,16 dinara, sa zakonskom zateznom kam atom počev od 27. februara 2007. godine pa do isplate, u stavu drugom izreke odbijen zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa od 122.104,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. februara 2007. godine pa do isplate, pa do traženog iznosa od 391.884,95 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2007. godine pa do isplate, a u stavu trećem izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da su tužilac i tuženi 16. avgusta 1991. godine zaključili ugovora o nenamenskom zajmu broj 02-1312/1-91, prema kome je tuženi ostvario pravo na nenamenski zajam putem samofinansiranja zadrugara u iznosu od 100.000 dinara; da je tuženi izmirivao nominalne obaveze, a nakon poslednje uplate izvršene 10. maja 1993. godine došlo je do knjigovodstvenog nestanka glavnog duga u nominalnom iznosu; da je prvostepeni sud kao najpouzdaniji metod za utvrđivanje ekvivalentnosti međusobno isplaćenih novčanih iznosa po osnovu navedenog ugovora o nenamenskom zajmu usvojio metod konvertovanja međusobnih potraživanja u čvrstu valutu - DM, a zatim EURO, da je u toku postupka utvrdio da je narušen princip ekvivalentnosti međusobnih davanja iz predmetnog ugovora na štetu tužioca u dosuđenom iznosu; da sud tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa smatra neosnovanim, zbog toga što je u konkretnoj situaciji utvrđena nesrazmera u davanjima u konvertibilnoj valuti na dan presuđenja u ovoj pravnoj stvari, pa tužilac može zahtevati isplatu dinarske protivvrednosti de viznog iznosa iskazano isključivo prema vrednostima na dan presuđenja, a ne pre toga, kao i zakonsku zateznu kamatu od presuđenja pa do isp late, s obzirom na to da tuženi u docnju pada danom utvrđivanja visine njegovog duga, a to je danom donošenja ove presude.

Tužilac je 29. marta 2007. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem od 2. aprila 2009. godine vratio spise predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu radi otklanjanja procesnog nedostatka, koji spisi su mu ponovo dostavljeni 26. maja 2009. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 3384/10 od 9. septembra 2010. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4271/06 od 27. februara 2007. godine. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda na koju se ukazuje u žalbi; da su u prvostepenom postupku pravilno i potpuno utvrđene bitn e činjenice; da je kod neosporavane činjenice o iznosu duga tuženog prema tužiocu izražene u čvrstoj valuti od 1.533,29 evra, prvostepeni sud pravilno primenio načelo ekvivalencije davanja određeno odredbom čalan 15. Zakona o obligacionim odnosima, kada je dinarsku protivvrednost ovako iskazanog duga preračunao primenom zvaničnog kupovnog kursa evra na dan presuđenja i na tako utvrđen iznos glavnog duga dosudio zakonsku zateznu kamatu počev od dana presuđenja pa do isplate; da je ovo stoga, što je na taj način očuvana vrednost tužiočevog potraživanja do dana presuđenja, pa nema osnova za dosuđenje zakonske zatezne kamate pre dana presuđenja, kako to neosnovano prigovara tužilac u žalbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 21. avgusta 1996. godine, a da je okončan donošenjem drugostepene presude Apelacionog suda u Novom Sadu 9. septembra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da osporeni parnični postupak trajao 14 godina, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila u u određenoj meri činjenično i pravno složena. Naime, kao sporno pravno pitanje postavilo se pitanje metodologije obračuna duga, te je parnični postupak bio u zastoju od 31. avgusta 2006. godine do 15. januara 2007. godine radi zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju. Složenosti postupka doprinela je i neophodnost izvođenja dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac u velikoj meri doprineo dugom trajanju osporenog postupka. Naime, podnosilac prvo nije postupio po nalogu Opštinskog suda u Novom Sadu od 14. aprila 1998. godine za uplatu troškova veštačenja, koje je sam predložio, a zatim ni po nalogu od 17. decembra 1998. godine da dos tavi još dva primerka podneska o povlačenju tužbe u odnosu na drugotuženog i trećetuženog, te je usled njegovog daljeg pasivnog držanja prvostepeni s ud rešenjem od 13. juna 2000. godine , koje je dostavljeno parničnim strankama, prekinuo postupak. Nakon donošenja ovog rešenja, podnosilac je stavio predlog za nastavak postupka tek posle četiri godine i deset meseci – 15. aprila 2005. godine. Na taj način usled neaktivnosti tužioca sud nije postupao u naznačenom periodu od sedam godina, koji se mora staviti na teret podnosioca ustavne žalbe. Osim toga, i ročište zakazano za 28. mart 2006. godine nije održano zbog izostanka punomoćnika tužioca , čime je postupak produžen za još dva i po meseca.

Imajući u vidu doprinos podnosioca ustavne žalbe koji se manifestovao nepostupanjem po nalozima suda i potpunom pasivnošću u odnosu na pokrenuti parnični postupak i koji premašuje polovinu ukupnog trajanja osporenog postupka, kao i da je nakon stavljanja predloga podnosioca za nastavak postupka o tužbenom zahtevu pravnosnažno odlučeno za pet godina i nepunih pet meseci, Ustavni sud je ocenio da se , iako je u postupanju nadležnih sudova u ovom postupku bilo određenih propusta, te je tako postupak pred drugostepenim sudom u izvesnoj meri premašio standard razumno prihvatljivog roka, ne može smatrati da je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu naveo ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje žalbe tužioca i potvrđivanje prvostepene presude. Naime, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav Apelacionog suda u Novom Sadu da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja. Kako je tuženi vratio zajam podnosiocu pre padanja u docnju u nominalnom novčanom iznosu u tadašnjim dinaraima, ne može se smatrati da je tuženi bio u docnji pre presuđenja, s obzirom na to da tuženi pada u docnju danom utvrđivanja visine njegovog duga, a to je dan donošenja presude.

Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao dovoljno i jasno obrazloženje za svoju odluku kojom je prihvatio pravno sta novište prvostepenog suda, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati da je izneto stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud stoga nalazi da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3384/10 od 9. septembra 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu ovog prava vezuje za ishod drugostepenog parničnog postupka, dakle za povredu prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustave žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Polazeći od svega napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-US ), ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu .

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti