Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku sa imovinskopravnim zahtevom

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu oštećene kao tužilje D.M. i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak, u delu koji se odnosi na imovinskopravni zahtev, trajao je 6,5 godina, što je ocenjeno kao nerazumno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Brastislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Miščića , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu K. 230/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu K. 560/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosi teljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Miščića podnela je Ustavnom sudu, 13. juna 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu K. 230/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu K. 560/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela da je od momenta podnošenja krivične prijave, preuzimanja gonjenja i optužbe, do konačne presude proteklo 14 godina. Istakla je da je više puta u toku postupka insistirala da se postupak sprovodi, ali da su se sudije menjale, a da pretres nije niko zakazivao, da bi Apelacioni sud, nakon skoro godinu dana od izjavljene žalbe, doneo presudu kojom odbija optužbu, jer je delo zastarelo. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu njenog označenog ustavnog prava i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta O snovnog suda u Novom Pazaru K. 560/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Povodom događaja od 31. oktobra 2000. godine, u kome je D. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, radeći na mašini zadobila tešku telesnu povredu u vidu gubitka desne ruke, vodio se pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu K. 230/04, a potom pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu K. 560/10, krivični postupak protiv okrivljenog A.D. (po optužnici Opštinskog javnog tužilaštva) i protiv okrivljenog E.Dž. (po optužnici oštećene kao tužilje) zbog krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 1. u vezi člana 187. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS.

D. M, u svojstvu oštećene, je 24. maja 2001. godine podnela krivičnu prijavu protiv E.Dž. i A.D, u kojoj je istakla imovinskopravni zahtev.

Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Pazaru je 2. jula 2001. godine podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv okrivljenih E.Dž. i A.D., nakon čega je istražni sudija Opštinskog suda u Novom Pazaru 2. oktobra 2001. godine doneo rešenje da se protiv okrivljenih sprovede istraga.

Oštećena je 20. jula 2001. godine dostavila sudu podnesak u kome je istakla opredeljen imovinskopravni zahtev, da bi u iskazu pred istražnim sudijom, 11. oktobra 2001. godine, izjavila da se ne pridružuje krivičnom gonjenju okrivljenih i da će od fabrike u kojoj je radila tražiti naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Nakon što je Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Pazaru 4. februara 2003. godine odustalo od krivičnog gonjenja E.Dž. oštećena je, u odnosu na ovog okrivljenog, preuzela krivično gonjenje.

Po okončanju istrage, krivični postuapak je vođen po optužnici Opštinskog javnog tužilaštva u Novom Pazaru od 23. februara 2005. godine u odnosu na okrivljenog A.D, a po optužnici oštećene kao tužilje od 9. juna 2004. godine u odnosu na okrivljenog E.Dž.

U završnoj reči, na glavnom pretresu 23. januara 2006. godine, oštećena je ponovila da se ne pridružuje krivičnom gonjenju, a da ističe imovinskopravni zahtev prema poslodavcu, koji će precizirati u parničnom postupku.

Nakon što je glavni pretres ponovo otvoren, oštećena je 4. septembra 2006. godine izjavila da se pridružuje krivičnom gonjenju i da ističe imovinskopravni zahtev čiju će visinu naknadno precizirati. Istog dana je na glavnom pretresu sud izveo dokaz saslušanjem okrivljenih, oštećene i dva sudska veštaka iz oblasti zaštite na radu, čiji su nalazi bili suprotni, zbog čega je data naredba da veštačenje na okolnost primene propisa o zaštiti na radu obavi Fakultet zaštite na radu u N.

Nalaz i mišljenje određenog sudskog veštaka su dostavljeni sudu 23. novembra 2009. godine, nakon čega je sud, do donošenja prvostepene presude 1. oktobra 2010. godine, glavni pretres zakazao osam puta. Glavni pretres nije održan šest puta zbog nedolaska okrivljenog E.Dž. (nakon čega je sud izdao naredbu da se prinudno dovede), a jednom nije održan i zbog nedolaska okrivljenog A.D. (nakon čega je sud takođe izdao naredbu za dovođenje okrivljenog).

Oštećena je u iskazu na glavnom pretresu 1. oktobra 2010. godine izjavila da imovinskopravni zahtev opredeljuje u iznosu koji je naveden u pisanom podnesku.

U toku postupka izvođeni su dokazi saslušanjem okrivljenih, oštećene i pet svedoka, obavljeno je medicinsko veštačenje, dva veštačenja iz oblasti zaštite na radu, a od 4. septembra 2006. godine, kada je oštećena ponovo istakla imovinskopravni zahtev, obavljeno je i treće veštačenje iz ove oblasti, nakon čega su ponovo saslušani okrivljeni i oštećena.

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru K. 560/10 od 4. oktobra 2010. godine okrivljeni E.Dž. oglašen je krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 1. u vezi člana 278. stav 2. KZ, izrečena mu je uslovna osuda, oštećena je upućena na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, dok je okrivljeni A.D. oslobođen od optužbe.

Odlučujući o žalbama javnog tužioca i okrivljenog E.Dž, Apelacioni sud u Kragujevcu je 4. oktobra 2011. godine doneo rešenje Kž1. 2386/11 kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak.

Prvostepenom sudu su prosleđeni spisi 31. oktobra 2011. godine.

U ponovnom postupku, glavni pretres zakazan za 17. maj 2012. godine nije održan zbog nedoslaska okrivljenog E.Dž, da bi na sledećem zakazanom glavnom pretresu, 20. juna 2012. godine, nakon saslušanja okrivljenih i oštećene, bila doneta presuda.

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru 3K. 1278/11 od 20. juna 2012. godine okrivljeni E.Dž. je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 1. u vezi člana 187. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS, izrečena mu je uslovna osuda, oštećena je upućena na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, dok je okrivljeni A.D. oslobođen od optužbe. Presuda je ekspedovana u novembru 2012. godine.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 1190/13 od 28. marta 2013. godine preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijena optužba prema okrivljenom E.Dž. Po nalaženju Apelacionog suda, radnje okrivljenog je trebalo kvalifikovati kao krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 3. u vezi člana 187. stav 4. u vezi stava 1 KZ RS, a u odnosu na koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja 31. oktobra 2010. godine.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje okrivljenom , jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzetci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , predstavka broj 41916/04 od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je ima la svojstvo oštećene u odnosu na okrivljenog A.D., odnosno, svojstvo oštećene kao tužilje u odnosu na okrivljenog E.Dž., pri čemu je istakla imovinskopravni zahtev, te je Ustavni sud ocenio da je aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celiknu.

Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka istakla imovinskopravni zahtev u pretkrivičnom postupku, u krivičnoj prijavi 24. maja 2001. godine, da bi 20. jula 2001. godine predala sudu podnesak u kome ga je i opredelila. Međutim, nakon svega nekoliko meseci, 11. oktobra 2001. godine, na samom početku istražnog postupka, podnositeljka je od tako postavljenog zahteva odustala, kada je u iskazu pred istražnim sudijom izričito izjavila da se ne pridružuje krivičnom gonjenju i da će naknadu i materijalne i nematerijalne štete tražiti od poslodavca u parničnom postupku, što je docnije na glavnom pretresu 23. januara 2006. godine i ponovila, da bi na glavnom pretresu 4. septembra 2006. godine ponovo istakla imovinskopravni zahtev i pridružila se krivičnom gonjenju.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka posmatrao period od 4. septembra 2006. godine, kada je podnositeljka ponovo istakla imovinskopravni zahtev od koga je prethodno odustala, do 28. marta 2013. godine kada je donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu pravnosnažno okončan, te da je u odnosu na podnositeljku trajao šest godina i šest meseci.

6. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanj e osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku takve prirode da ukazuju na njegovu složenost. Naime, bilo je potrebno utvrditi da li su postojali propusti na strani okrivljenih u pogledu primene propisa o zaštiti na radu i u čemu se oni eventualno sastoje. Kako je za utvrđivanje ovih činjenica bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolože, izveden je dokaz veštačenjem od strane sudskih veštaka iz oblasti zaštite na radu. Prva dva veštačenja su u pogledu odlučnih činjenica bila suprotna, te je bilo neophodno da se veštačenje poveri specijalizovanoj ustanovi, a što je objektivno uticalo na duže trajanje postupka.

Podnositeljka je imala interes da se krivični postupak što pre okonča, kako bi se odlučilo o njenom imovinskopravnom zahtevu i svojim ponašanjem nije doprinela njegovom dužem trajanju.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, u periodu od 4. septembra 2006. do 28. marta 2013. godine, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bilo neažurnosti i propusta u radu suda koje su doprinele dužem trajanju postupka. Naime, predmet se radi veštačenja nalazio na Fakultetu zaštite na radu tri godine i dva meseca, za koji period sud nije nijednom urgirao da se veštačenje obavi u kraćem roku. Po obavljenom veštačenju, sud je zakazivao glavni pretres u kratkim vremenskim intervalima i nakon što je, izdavanjem naredbe o prinudnom dovođenju, obezbedio prisustvo okrivljenog koji je izbegavalo dolazak, doneo je presudu. Nakon donošenja drugostepene presude, kojom je prvostepena presuda ukinuta, predmet je prosleđen prvostepenom sudu 31. oktobra 2011. godine, da bi prvostepeni sud glavni pretres zakazao tek za 17. maj 2012. godine.

Imajući u vidu obavezu suda da se stara da se posupak sprovede bez odugovlačenja, Ustavni sud je ocenio da su navedene neaktivnosti i neefikasnosti suda, a pre svega, propust suda da, koristeći zakonska ovlašćenja, traži brže obavljanje veštačenja, doprinele dužem trajanju krivičnog postupka, te da stoga, ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se postavila u konkretnom slučaju ne predstavljaju prihvatljivo opravdanje za trajanje postupka, u odnosu na podnositeljku, od šest godina i šest meseci.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu K. 230/04, a kasnije pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru u predmetu K. 560/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavn e žalbe pretrpe la zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, prirodu krivičnog dela za koj i je vođen predmetni postupak , postupanje sudova i značaj prava o kom e su sudovi odlučivali, te po oceni Suda , navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koj u je pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku sa imovinskopravnim zahtevom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti